Savet za borbu protiv korupcije gotovo od samog osnivanja veliku pažnju posvećuje problemima koji u postupku privatizacije doprinose korupciji. Na osnovu velikog broja predstavki dostavljenih Savetu, kao i na osnovu slučajeva poznatih javnosti, jasno je da je privatizacija danas jedan od najznačajnijih generatora krupne korupcije u Srbiji.

Savet je analizirao veliki broj karakterističnih slučajeva i na osnovu tih analiza uradio izveštaje koje je dostavio Vladi. U svim slučajevima je uočeno kršenje zakona i propisanih procedura. Takođe je u gotovo svim slučajevima uočeno postojanje sukoba interesa kod osoba koje su bile odgovorne za donošenje odluka. Ove činjenice svakako ukazuju na korupciono ponašanje državnih predstavnika.

Najveći broj uočenih problema bio je vezan za rad Agencije za privatizaciju, Ministarstva privrede, kao i privrednih sudova. Savet nije primetio da je Vlada preduzela bilo kakve korake za eliminisanje ovih problema, iako je detaljno bila upoznata sa svim pojedinostima. Budući da je prošlo skoro godinu dana od kada je ova Vlada preuzela dužnost, jasno je da zalaganje za poštovanje zakona i suzbijanje korupcije nije visoko na listi njenih prioriteta, što svakako ne može naići na odobravanje Saveta.

Usled stalnog ponavljanja istih problema u velikom broju slučajeva, jasno je bilo da su, pored promene stava Vlade, neophodne i sistemske promene. Savet je analizirao propise iz oblasti privatizacije i zajedno sa stručnjacima OEBS-a identifikovao nedorečenosti, kontradiktornosti i nelogičnosti u propisima, koje omogućavaju postojanje korupcije. Savet i OEBS su svoje nalaze dostavili Vladi krajem juna 2004. i ubrzo su dobili uveravanje vladinih predstavnika da će predložena rešenja biti ugrađena u pripremane izmene zakona iz oblasti privatizacije.

U dokumentu koji je upućen Vladi, a zatim i Odboru Narodne skupštine za privatizaciju, problemi su identifikovani po fazama (faza pre privatizacije, faza pripreme za privatizaciju, faza privatizacije i postprivatizaciona faza). U svakoj od analiziranih faza predložene su mere koje imaju za cilj smanjenje diskrecionih ovlašćenja predstavnika države, te stvaranje jasnih pravila i procedura, unapred poznatih svim učesnicima procesa privatizacije.

Savet je očekivao da najavljene izmene zakona budu u skladu sa predloženim principima, makar se u pojedinostima i razlikovale od sugerisanih rešenja. Međutim, Vlada je uputila predlog Skupštini da po hitnom postupku usvoji izmene zakona koje su u direktnoj suprotnosti sa principima za koje se zalažu Savet i OEBS. Ovo se ogleda u sledećim činjenicama:

1. Velika ovlašćenja Agencije za privatizaciju, odnosno direktora Agencije za privatizaciju – direktor Agencije ima diskreciono pravo da donosi odluke o resturkturiranju, o tenderu, o aukciji, bez propisanog postupka i objektivnih merila za odlučivanje.
2. Nepostojanje kriterijuma na osnovu kojih se odlučuje kojim će metodom preduzeće biti prodato.
3. Netransparentnost odluka.
4. Jednostepenost u odlučivanju, odnosno nedostatak pravnog leka – Zakonom nije predviđeno da na odluke direktora Agencije (za koje nije predviđeno da se donose u pismenoj formi), zainteresovana lica imaju pravo na delotvoran pravni lek, kao i vođenje sudskog postupka u cilju kontrole upravnih akata.
5. Uloga Akcijskog fonda – Akcijski fond dobija daleko veću ulogu nego što je do sad imao. Akcije koje se nalaze u njegovom portfelju sada dobijaju pravo upravljanja – postaju obične akcije – međutim one u stvarnosti postaju mnogo više od običnih akcija: preduzeće će ubuduće morati da dobije dozvolu od Akcijskog fonda za čitav niz radnji (Predlog definiše 8 slučajeva, mada u devetoj tački kaže «kao i u drugim slučajevima sticanja i raspolaganja imovinom» - što praktično znači uvek), bez obzira na procenat akcija koji se nalazi u rukama Akcijskog fonda. Čak i u slučajevima koji nisu tako retki, kada Fond poseduje samo 2% akcija, preduzeće će morati da traži (i dobije!) dozvolu za investicije. Kako Akcijski fond ima u svom potrfelju akcije velikog broja preduzeća, jasno je da će on svoje pravo koristiti samo u nekim slučajevima, što je u potpunosti ostavljeno na volju direktoru Fonda. Ova apsurdna situacija je u suprotnosti sa odredbama tek usvojenog Zakona o privrednim društvima i daje Fondu veća prava nego što imaju obični akcionari.
6. Stečajni postupak – Zakon o stečaju je donet prošle godine i stupa na snagu u februaru ove godine. Razlog za tako veliki razmak između donošenja zakona i stupanja na snagu leži u činjenici da je prateći Zakon o licenciranju stečajnih upravnika trebalo da stvori uslove za primenu Zakona o stečaju. Međutim Vlada u međuvremenu nije obavila neophodne korake kako bi stečani upravnici zaista dobili licencu i preuzeli važnu ulogu koju im dodeljuje Zakon o stečaju. Zato se izmenama zakona o privatizaciji Agenciji sada dodeljuje i uloga stečajnog upravnika. Pored preterano velikih ovlašćenja koje ima u procesu privatizacije, Agencija sada treba sasvim arbitrarno da odluči da li će preduzeće ići u likvidaciju ili reorganizaciju, što su dva oblika sprovođenja stečaja. Kako Agencija neće biti u stanju sama da predloži postupak reorganizacije, ona će taj posao poveriti pravnim i finansijskim savetnicima. Savet je već ranije upozoravao da je način angažovanja savetnika bio sporan, njihovi izveštaji se prihvataju bez ocene Agencije, a sporna je i visina njihove naknade i nagrade za rad.
7. Otpust duga – ukoliko Agencija nađe za shodno, državni organi i javna preduzeća «dužni su da otpuste dug» preduzeća u privatizaciji. Prema toj zamisli Poreska uprava, Penzioni fond, Zdravstveno osiguranje, Fond za razvoj, javna preduzeća, a to su kod nas najveći poverioci, puštaju da se preduzeće proda i srazmerno naplaćuju svoja potraživanja iz kupoprodajne cene. Budući da preduzeća često nisu uplaćivala penzioni doprinos, to praktično znači da zaposleni u mnogim slučajevima neće moći da «povežu staž», tako da Fond neće moći da odobri redovno penzionisanje. Valja naglasiti da je otpust duga suprotan Zakonu o stečaju, po kome postoje isplatni redovi i potraživanja penzionog i socijalnog visoko su na listi prioritetnih isplata. Otpust duga ugrožava primenu ne samo instituciju stečaja, već i hipoteke. Iako je poverilac obezbedio svoje potraživanje hipotekom, otpustom duga on ne može da sprovede postupak izvršenja (čak ni dve godine po donošenju odluke Agencije). Ako poverilac ne pristane na otpust duga tada, prema izmenama Zakona o privatizaciji,  treba da se dogovori sa  kupcem, čime se osporavaju obligacioni odnosi.
8. Arbitraža – o visini potraživanja državnih poverilaca odlučuje arbitraža kojom predsedava ministar finansija, a ako arbitraža ne donese odluku, smatra se da je visina potraživanja utvrđena u programu restrukturiranja (koji subjektu privatizacije nameće Agencija za privatizaciju). Ovim institutom se stvara mogućnost da o pravu iz obligacionog odnosa odlučuje izvršna vlast, što ruši demokratski princip podele vlasti i omogućava da se ne primenjuje Zakon o stečaju).
9. Provizija – prema predloženim izmenama, ministar privrede bi trebalo sasvim proizvoljno da odredi proviziju (success fee) finansijskim i pravnim savetnicima. Oni su za svoje usluge već plaćeni, mogu dobiti i nagradu, ali povrh toga može im biti isplaćena i specijalna provizija. Ona se obično utvrđuje u procentualnom iznosu, ali u predlogu se ne daju za to nikakvi kriterijumi. Veoma je važno da li se provizija isplaćuje u određenom procentu od prodajne cene ili celokupnog obećanog iznosa (cena + socijalni program + investicije). U oba slučaja provizija se može isplatiti samo iz kupoprodajne cene, što može dovesti, pored arbitrarnosti, do značajnog smanjenja državnog prihoda.

Pored toga, predložene izmene propisa o privatizaciji ne dotiču neke probleme koje je Savet identifikovao i u više navrata, povodom konkretnih slučajeva ili načelno, informisao Vladu, a to su:

1. Privatizacija prirodnih monopola koja se u praksi svodila na to da privatizovano preduzeće koristi prirodno bogatstvo ili svoju monopolsku poziciju, bez ikakve naknade.
2. Privatizacija javnih preduzeća, zavisnih preduzeća javnih preduzeća i državnih udela.
3. Privatizacija državne svojine, odnosno neusaglašenost propisa o privatizaciji sa Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije.
4. Privatizacija preduzeća koje su društvena preduzeća osnovala u inostranstvu, a devedesetih godina su formalno preneta u vlasništvo pojedinaca (besteretnim poslom).
5. Privatizacija nacionalizovane imovine – odlaganjem donošenja zakona o restituciji i paralelnim sprovođenjem privatizacije ovaj problem se stalno uvećava.
6. Privatizacija društvenog kapitala u zadrugama i privatizacija gradskog građevinskog zemljišta.
7. Privatizacija preduzeća iz bivših jugoslovenskih republika i imovine naših preduzeća u njima.

Imajući sve to u Vidu Savet smatra da predložene izmene zakona koji regulišu privatizaciju, ne samo da neće rešiti mnoge identifikovane probleme, već mogu izazvati nove probleme, pre svega na planu povećanja korupcije u zemlji. Zato Savet poziva Vladu da povuče predložene izmene Zakona o privatizaciji.

Ukoliko Vlada to ne učini, Savet poziva poslanike svih političkih partija da ne glasaju za predložene izmene, a predsedniku Republike predlažemo da ne potpiše ovakav zakon ukoliko ga Narodna skupština ipak usvoji.

Predlažemo stručnoj i najširoj javnosti da se upoznaju sa štetnim posledicama primene novih zakonskih propisa.
 

predsednik
Verica Barać

U Beogradu
3. februara 2005. godine      
 

Preuzmite izveštaj u PDF formatu
Preuzmite Word dokument