U skladu sa opštim načelima zasnivanja obligacionih odnosa, ugovor se zasniva na načelu savesnosti i poštenja, na načelu jednake vrednosti davanja, u smislu čl. 12 i čl. 15 ZOO, kao i na načelu ravnopravnosti čl.11 ZOO.

Svaki ugovor mora biti potpun i jasan, a svaki dvostrani terertni ugovor mora imati ekvivalentne prestacije, odnosno jednaku vrednost davanja.

Ekvivalentnost davanja ne proizilazi samo iz opštih načela ZOO, nego proizilazi  iz čl. 1065 ZOO u kome je izričito navedena ekvivalentnost u odredbi po kojoj je korisnik kredita dužan da vrati banci samo onaj iznos koji je od banke dobio na ime kredita (ni veći, ni manji)

Prema tome ugovor o kreditu, kao tipski ugovor koji korisnik kredita potpisuje po sistemu “uzmi ili ostavi”:

- mora biti potpuno jasan ne samo za banku, čija je to delatnost, već i za svakog prosečnog, bankarski needukovanog građanina kao korisnika kredita;

- mora u svakom momentu da ispunjava uslov ekvivaletnosti davanja što znači da ni u jednom momentu korisnik ne može da bude u situaciji da banci vraća veći iznos od dobijenog kredita;

- ne može imati zelenaške, niti špekulativne odredbe na osnovu kojih će banka dobiti veći iznos od datog, koristeći se svojim znanjem i nadmoćnosti svog položaja i ni jedan ugovor o kreditu ne može zavisiti od potcenjenosti ili precenjenosti određene valute odnosno od izbora valute, finansijske krize, poremećaja tržišta novca, odstupanja od realne vrednosti novca.

 Sve ove zakonske odredbe koje mora da ima svaki ugovor o kreditu, Narodna banka Srbije je dužna da kontroliše kroz obavezno vršenje nadzora nad radom banaka u smislu čl.64 Zakona o Narodnoj banci Srbije, u kojem je izričito predviđeno da Narodna banka vrši nadzor kompletnih poslovnih knjiga i druge dokumentacije banaka, odnosno njihovu usaglašenost sa zakonima.

Narodna banka Srbije ne vrši svoje zakonske obaveze, ne vrši nadzor nad radom banaka tako da banke komitentima daju na popis tipske ugovore o kreditu, koji ne ispunjavanju osnovna obligaciona načela, jer isti ugovori imaju: nejasne klauzule o kamatnim stopama, o proviziji banaka, o troškovima banaka, kao i nejasne valutne klauzule. Koristeći se činjenicama da Narodna banka Srbije ne obavlja svoju nadležnost, banke su nedozvoljeno zaštitile svoje zarade u odnosu na korisnike kredita, jer su čak i u obračune kamatnih stopa ugradile i svoju poslovnu politiku, čak i kada je ona nezakonita i loša, iako na istu korisnici kredita ne mogu uticati ni na koji način.

U smislu čl. 2, stav 1 Zakona o deviznom poslovanju, banka osnovana u Srbiji po domaćim propisima je domaći rezident.

U smislu čl. 25 istog zakonskog propisa banka može rezidentu, fizičkom licu odobriti kredit radi kupovine nepokretnosti u zemlji.

Prema tome banke imaju pravo da daju dinarske kredite uz primenu valutne klauzule, što nije zabranjeno Zakonom o deviznom poslovanju kao ni drugim zakonskim propisima. Valutnom klauzulom banka štiti vrednost datih dinarskih sredstava, tako što na korisnika kredita prebacuje posledice pada vrednosti dinara i domaću inflaciju.

Problem je što banka u tipskom ugovoru ne štiti korisnike kredita od potcenjenosti ili precenjenosti valute, odnosno ne ugrađuje klauzulu da će kao valuta za obračun služiti ona valuta koja je najpovoljnija za korisnike kredita (euro ili švajcarski franak). Činjenica da banka daje pravo korisniku kredita da izabere valutu je samo stvaranje privida volje korisnika kredita jer je jasno da te volje nema, s obzirom da volja može da postoji samo ako se neki insititut poznaje, što omogućava izbor. Međutim, ako se ne poznaje valutni system, odnosno kako se formira vrednost valuta, što je ovde slučaj, a što ne znaju ni svetski ni domaći ekonomisti, onda se ne može govoriti o stvarnoj volji korisnika kredita..

Unošenje klauzule vraćanja kredita pomoću obračuna dinarskog iznosa primenom kursa najpovoljnije valute korisnika kredita, zaštićena je ekvivaletnost davanja, ali je onemogućeno i neosnovano bogaćenje bilo koje od stranaka. Naime, kada korisnik kredita od banke traži kredit u određenom dinarskom iznosu, koji čini protivvrednost određenog iznosa valute, banka odobrava i daje kredit u dinarskom iznosu koji po kursu odgovara iznosu tražene valute. U toku vraćanja kredita, kada se izvrši obračun dinarskog iznosa rate po najpovoljnijem kursu za korisnika kredita, banka dobija stvarno onaj dinarski iznos koji je i dala, možda ne nominalni (vrednost iznosa). Svaka banka se bavi menjačkim poslovima, tako da na ovaj način banka ne trpi nikakvu štetu, jer za dobijeni iznos može uvek ostvariti adekvatan valutni iznos. Sa ovakvom klauzulom uspostavlja se sigurnost strana ugovornica, ekvivalentnost davanja i onemogućava se neosnovano bogaćenje bilo koje od stranaka.

Problem naših građana je što Narodna banka Srbije ne radi svoj posao, ne kontroliše poslovanje banaka, koje se uglavnom obavlja nezakonito i na štetu građana, ne štiti građane od tipskih ugovora u postupcima medijacije, dozvoljava neosnovano bogaćenje banaka, iz čega jasno proizilazi da je centralna banka u nedozvoljenjoj sprezi sa bankama na štetu svojih građana.

Ovo nije prvi put da građani i privreda imaju problema sa neradom Narodne banke Srbije, koja smatra da ovaj slučaj treba rešiti odlaganjem vraćanja kredita i ako se zna da je to interes banaka koje dobijaju komitenta za duži period, a na štetu korisnika kredita, jer uvlače korisnika u potpunu neizvesnost s obzirom da ne postoji nikakva sigurnost da će sutra biti bolje. Treba se podsetiti vremena inflacije kada su banke u sprezi sa Narodnom bankom Jugoslavije i sa tadašnjom vlasti ugovarali nerealne kamate koje su bile u potpunosti izvan ekvivalenta cene novca. Tada su privredni sudovi kao nezavisne institucije pružili zaštitu samo onim kamatnim stopama koje su bile ekvivalent cene novca, a u skladu sa zakonima, a ne u skladu sa monopolskim ugovorima banaka.

Ako Narodna banka Srbije nema snage da vrši kontrolu poslovanja banaka, nema snagu da od banaka traži da tipski ugovori ne budu posledica monopolskog položaja banaka, da traži da se uspostavi ekvivalent davanja, onda građanima ostaje mogućnost da odbiju plaćanje rata, čiji obračun prelazi iznos kursa najpovoljnije valute i da uđu u spor sa bankama, jer nadam se da su sudovi i dalje nezavisni i da rade po zakonu. 

Jelisaveta Vasilić, član Saveta za borbu protiv korupcije