Savet za borbu protiv korupcije  je 4. septembra 2007. godine uradio Izveštaj o koncesiji za autoput Horgoš-Požega i dostavio ga Vladi Republike Srbije. Savet je nastavio analizu dodele koncesije za izgradnju autoputa Horgoš-Požega, za šta je od Vlade više puta tražio dostavu Ugovora i sve anekse, međutim Vlada nije smatrala da Savet treba da sazna sve elemente koncesionog dogovora.

Savet je razmatrao koncesioni ugovor i anekse koji su stavljeni na sajt Vlade, međutim konstatovano je da Vlada nije stavila na sajt sve anekse (po brojevima), zbog čega je bilo nemoguće utvrdi sva prava i obaveze koncesionih stranaka (koncedenta i koncesionara). Zbog takvog stava Vlade, sada se u javnosti pojavljuju razna i veoma pojednostavljena mišljenja o razlozima i krivici za raskid ugovora o koncesiji.

Kako je Ugovor o koncesiji dvostranoteretni ugovor na osnovu koga obe strane imaju i prava i obaveze, da bi se govorilo o raskidu i posledicama raskida konkretnog Ugovora moraju se znati sva prava i obaveze preuzete Ugovorom o koncesiji i svim aneksima koji su sastavni deo Ugovora.

Vlada (a ne pojedina Ministarstva) mora da obavesti javnost o pravima i obavezama koje je država preuzela  ugovorom o koncesiji (ugovor sa  aneksima ) kao i o rokovima u kojim je država svoje obaveze morala da izvrši . Takođe Vlada mora da obavesti javnost koja prava i obaveze je preuzeo koncesionar kao i o rokovima u okviru kojih je koncesionar morao da izvrši svoje obaveze.

Radi lakšeg upoznavanja javnosti sa koncesijom za izgradnju autoputa Horgoš- Požega, Vlada je bila u obavezi da predoči činjenice koje se odnose na izvršenje obaveza države u ugovorenim rokovima jer je uobičajeno za koncesione ugovore da država, kao koncedent često mora da izvrši neke prethodne obaveze pre ulaska koncesionara u posao.

Vlada treba da obavesti javnost ko je odgovoran za raskid Ugovora, odnosno ko nije izvršio svoje obaveze; da li koncedent (država) ili koncesionar (ALpina Por), jer od toga zavisi da li treba sporazumno raskinuti ugovor.

Javnost može da prihvati sporazumni raskid ugovora samo pod uslovom da država nije ispunila svoje obaveze u roku predviđenim Ugovorom, ali država u tom slučaju treba da imenuje krivca za neizvršenje obaveza koje je preuzela koncesionim ugovorom, odnosno za to neko mora  u državi da bude odgovoran.

Javnost ne može niti treba da prihvati sporazumni raskid Ugovora sa koncesionarom ako je država izvršila sve svoje obaveze, a koncesionar nije, jer ako koncesionar nije izvršio svoje obaveze u ugovorenom roku, onda država mora da raskine Ugovor zbog neizvršenja ugovorenenih obaveza od strane koncesionara i da naplati  garanciju koju je dao koncesionar kao obezbeđenje za dobro izvršenje posla. 

Ukoliko Vlada propusti da javnost obavesti o navedenim podacima, onda se sa osnovom može smatrati da Vlada sporazumnim raskidom koncesionog ugovora prikriva krivce za neizvršenje ugovora ili prikriva da je koncesioni ugovor štetan za državu ili prikriva štetu koju je država imala zbog zaključenja koncesionog ugovora, a što sve upućuje na moguću korupciju u bivšoj i sadašnoj Vladi.