Savet za borbu protiv korupcije se, kao što je poznato, već duže vreme bavi problemom Luke Beograd, kao tipičnim primerom sistemske korupcije u Srbiji. Zbog toga je Savet analizirao i najnovije Rešenje Višeg suda u Beogradu, od 21.07.2010. godine, kojim je odbijen zahtev Grada Beograda za uknjižbu na zemljištu zbog kojeg već nekoliko godina traje sudski spor sa Lukom Beograd. 

Naime, Viši sud u Beogradu, već treći put poništava odluku nižeg suda (bivšeg Drugog opštinskog suda u Beogradu), koji je do sada nalazio da su ispunjeni svi zakonski uslovi da se Grad Beograd uknjiži na više od 110 hektara spornog zemljišta i to na osnovu Ugovora izmedju Grada Beograda i Luke Beograd iz 1975. godine. Viši sud tvrdi da ovaj Ugovor ne predstavlja podobnu ispravu za takav prenos, te da nema uslova da se predlogu udovolji.

Činjenica je, medjutim, da je Ugovor između Grada i Luke Beograd iz 1975. godine validan za uknjižbu spornog zemljišta, što je potvrdio Trgovinski sud u Beogradu 6. novembra 2006. godine kada je odbio zahtev Luke Beograd da se ovaj Ugovor raskine. Presuda Trgovniskog suda je posle toga postala i pravosnažna. U odnosu na ovaj spor treba, pre svega, istaći i to da Luka tada nije tražila poništaj Ugovora zbog nepostojanja zakonski predviđene forme, nego je tražila raskid Ugovora, što znači da je Luka priznala pravnu validnost Ugovora, ali je tražila raskid zbog njegovog neizvršenja.

Iz svega navedenog je jasno da je Viši sud u Beogradu, donoseći rešenje od 21. jula 2010. godine u spornom zemljišno-knjižnom predmetu, izašao iz svoje nadležnosti, jer se upustio u utvrđivanje činjenica da li je Ugovor iz 1975. izvšren, što je već utvrdio Trgovinski sud, a što inače, nije u nadležnosti zemljišno-knjižnog suda. Naime, zemljišno-knjižni sud ceni samo da li isprava (ugovor) na osnovu koje se traži uknjižba ima zakonski predviđenu formu, da li se na osnovu isprave može identifikovati nepokretnost i da li navedena isprava ima vidljivih neodstataka koje je čine nepodobnom za uknjižbu. 

Radi boljeg razumevanja problema, treba reći da ugovori kojim se vrši prenos vlasništva na nepokrentostima moraju da budu sastavljeni u pisanoj formi, da moraju da budu overeni od strane suda i da moraju da imaju klauzulu intabulandi. Osim toga, isprava (u ovom slučaju Ugovor) koja služi za uknjižbu, ne može da ima vidljivih nedostataka i mora da ima označenje osobe koja je zaključila pravni posao, mesto i datum kada je isprava sastavljena. 

Predmetni Ugovor iz 1975. godine ima sve navedene elemente: sastavljen je u pisanoj formi, overen je od strane suda, ima klauzulu intabulandi (navedene su stranke ugovornice, kao i datum zaključenja ugovora) i nema nikavih vidljivih nedostataka. U Ugovoru je naveden i pravni osnov, a to je vraćanje zemljišta Gradu, koje nije privedeno lučkoj nameni, a koje je Grad ranije preneo Luci bez naknade u cilju izgradnje luke. 

Treba podsetiti da je to zemljište preneto Luci 1961. godine prilikom njenog osnivanja (odnosno prilikom osnivanja Preduzeća pristaništa «Beograd»). Tada je Grad bez naknade predao Luci na korišćenjeneizgradjeno zemljište gotovo celog priobalja, jer u to vreme urbanističkim planom Beograda još uvek nije bio bliže odredjen prostor na kome će se Pristanište graditi. Kada je urbanističkim planom odredjeno zemljište na kojem treba da bude pristanište, koje je u međuvremenu na tom zemljištu i izgrađeno, Luka je pomenutim Ugovorom iz 1975. godine vratila Gradu pravo korišćenja svog zemljišta. Reč je o zemljištu koje preduzeće, inače, nikada nije koristilo, niti ga danas koristi za obavljanje lučke delatnosti, a tu spada i ovih spornih 118 hektara, koji se prostiru nizvodno - od operativnog područja Luke, pored Pančevačkog mosta, sve do špica Ade Huje. I umesto da se Gradu omogući nesmetano raspolaganje ovim zemljištem, uporno se nastoji da se ono dodeli Luci, iako nema nikakvog pravnog i ekonomskog osnova da Luka raspolaže zemljištem koje joj ne treba za osnovnu delatnost, i za koje nije platila nikakvu nadoknadu. Pored toga, sporovi između Luke i Grada u vezi sa zemljištem van pristaništa su besmisleni, jer je prema Zakonu o planiranju i izgradnji, koji je donet u maju 2003. godine, prestalo svako pravo korišćenja zemljišta na kome nisu izgrađeni objekti radi čije izgradnje je dodeljeno, odnosno koje nije privedeno drugoj nameni. 

Na osnovu svega iznetog može se zaključiti da je Sud protivno svim dokazima doneo nezakonitu odluku. Naime, imajući u vidu da je sudsko veće Višeg suda u Beogradu u ovom zemljišno-knjižnom predmetu izašlo iz svoje nadležnosti, jer se upustilo u utvrđivanje činjenica da li je Ugovor, na osnovu kog je Grad zatražio uknjižbu izvšren, postavlja se pitanje - čemu onda pravosnažna Odluka Trgovinskog suda, koja pokazuje da je Ugovor i dalje validan? Čemu onda Rešenje koje je Republički Geodetski zavod doneo 22.11.2003. godine, a kojim je potvrdjen spisak nepokretnosti koje Luka treba da vrati Gradu? 

I dok je Viši sud ovakvom svojom odlukom omogućio Luci da ostane nosilac prava korišćenja zemljišta, čime joj je dao i mogućnost da kasnije postane njegov vlasnik konverzijom iz prava korišćenja u pravo svojine, sud je obrazlažući takvo rešenje, pravni izlaz pronašao u svojevrsnom pravnom paradoksu - u tome da Grad Beograd svoje pravo može da dokazuje u parnici. Međutim, postavlja se pitanje koje pravo? Da li Grad Beograd treba da pokreće parnicu (koja može da traje godinama) da bi dokazivao da je Ugovor validan, ili parnicu pokreće onaj ko osporava validnost tog Ugovora? Zašto Luka ne pokrene postupak za poništaj ugovora? Da li zato što Luka nije uspela u parnici za raskid tog Ugovora i zato što je već priznala njegovu validnost? 

Na kraju treba reći da rešenje Višeg suda i njegovo obrazloženje otvaraju najmanje dva važna pitanja: da li je moguće da nosioci sudijskih funkcija sa svim pomenutim činjenicama nisu bili upoznati ili sve navedeno ukazuje na to da su sudovi samo puki instrument u rukama interesnih grupa, političkih partija i pojedinih državnih institucija? Potvrdan odgovor na bilo koje od ova dva pitanja govori o razmerama korupcije i potvrdjuje ocene o poražavajućem stanju u kojem se nalazi pravosudje i državne institucije, što gradjanima Srbije nanosi nemerljivu štetu.