Godinu dana posle, još uvek se stručna javnost i relevantni organi Evropske Unije bave problemima pravosudne reforme u Srbiji.

Niko ne osporava potrebu da se izvrši reforma čiji će rezultati biti pravosuđe koje je nezavisna grana vlasti; pravosuđe sposobno da obavi svoju funkciju kontrolora vladavine prava u razumnom roku; pravosuđe nezavisno od izvršne vlasti; pravosuđe sa svojim samostalanim budžetom, samostalnim organima pravosudne vlasti i, na kraju ili početku, sa sudijama koje su vredne, stručne, hrabre, dostojne i poštene. Problem je, međutim, što reformu sprovodi izvršna vlast na čelu sa ministarkom pravde, koja je kroz ovu reformu pokazala svu svoju nestručnost, nepoznavanje pravosuđa i evropskih standarda, kao i dominaciju i agresivnost izvršne vlasti u Srbiji. Sa druge strane, reforma je istovremeno pokazala i koliko su sudije zavisne od izvršne vlasti.

Zbog toga, godinu dana posle, još uvek moramo da se bavimo odlukom o broju sudija i tužilaca, o reizboru i izboru, o novoj mreži sudova, iako nam je olako obećano da će se pozitivni efekti reforme videti već nakon nekoliko meseci.

U odnosu na reizbor i izbor sudija napravljene su greške koje je prepoznala i naša stručna javnost, kao i nadležni organi Evropske Unije.

Greške su napravljene pre svega u samom postupku reizbora i izbora, jer Visoki savet sudstva nije sproveo postupak kojim se garantuje javnost, dostupnost podataka, raspravnost, već je sproveden tajni postupak u kome sudijama nije data mogućnost uvida u dokaze i pravo na izjašnjenje u odnosu na te dokaze.

Tajnost postupka i neznanje išlo je tako daleko da je Visoki savet sudstva smatrao da neizabrane sudije nemaju pravo da dobiju obrazložene odluke, nemaju pravo na pravni lek, odnosno, nemaju pravo na sudsku kontrolu donetih odluka Visokog saveta sudstva.

Kada je Ustavni sud naložio Visokom savetu sudstva da za svakog sudiju dostavi obrazloženje o razlozima neizbora, taj posao je trajao više meseci. Nije jasno zašto je Savetu trebalo toliko vremena da napiše obrazloženja u skladu sa merilima za ocenu uspešnosti vršenja sudijske funkcije, ako je imao izveštaje o radu sudija u kojima su sadržani podaci o stručnosti, osposobljenosti i blagovremenosti u postupanju, kao i mišljenja kolegijuma sudova o svakom sudiji pojedinačno. Jasno je da svega toga nije bilo jer je Visoki savet sudstva doneo odluku da ne pravi rang listu uz bodovanje, da ne traži mišljenje kolegijuma o ispunjenosti uslova za izbog sudija, da ne poziva sudije da daju potrebna objašnjenja. Savet čak nije imao ni kompletne izveštaje o radu i ažurnosti sudija, nego je te podatke tražio u maju 2010. godine, pet meseci nakon završenog reizbora, da bi u tim izvšetajima naknadno našli razloge za neizbor.

Zbog toga, kada se uporede podaci u odnosu na izabrane i neizabrane sudije, proizilazi da su rezultati nekih izabranih sudija u više i apelacione sudove lošiji od rezultata neizabranih, što se veoma lako može utvrditi iz izveštaja koje sudovi već godinama uredno rade i dostavljaju nadležnim institucijama.

Iz ovog jasno proizilazi da Visoki savet sudstva svoju odluku o reizboru nije doneo na osnovu tačnih podataka o stručnosti i osposobljenosti sudija nego je sam, bez konkretnih podataka i učešća sudija obarao pretpostavku stučnosti i ospobljenosti.

Zbog takvog pristupa, desilo se da je Visoki savet sudstva na sednici održanoj 4. novembra 2009. godine jednoglasno utvrdio listu sudija koje u potpunosti ispunjavaju sve uslove za izbor u Prvi osnovni sud u Beogradu. Međutim, 17. decembra 2009. godine, kada su objavljene liste izabranih sudija, dvadeset sudija sa tog spiska nije bilo među izabranim. Kako, zašto i na koji način su ove sudije kasnije zagubljene, ko ih je izbrisao? O tome ne postoji zapisnik Saveta (ili postoji, ali je sakriven).

Rang lista nije pravljena prema izveštajima o radu sudija, jer bi takvom analizom stučnosti i osposobljenosti bili sprečeni izbori na osnovu partijskih uticaja, podrške tajnih službi MUP-a, nepotizma, prijateljstva i uz veoma ozbiljnu sumnju na korupciju.

Govoreći o nepotizmu moramo navesti podatke o sinu Predsednice Visokog saveta sudstva koji je napredovao u viši sud, iako se iz izveštaja Četvrtog opštinskog suda, u kome je ranije radio, može utvrditi da u 2007. i 2008. godini od 190 ukupno okončanih predmeta čak 97 nije uradio u roku do 60 dana, što je oko 50% odluka. 

Iz činjenice da je izbor sudija izvršen bez poštovanja osnovnih merila stručnosti i osposobljenosti, proizilazi da kršenje prava neizabranih sudija, ma koliko drastično bilo, nije najveći problem. Po društvo je mnogo pogubnije to što način izbora sudija kakav je sproveden u ovoj reformi ne daje nikakve garancije da su u sudovima ostale, odnosno da su u više sudove napredovale stručne, osposobljene, dostojne i nezavisne sudije.

Razmatranje žalbi koje su izjavile neizabrane sudije, bilo od Ustavnog suda, ili novog Visokog saveta sudstva, u odnosu na pravosudnu reformu neće dati nikave rezultate, jer se intervjuima sa neizabranim sudijama ne menja već izvršeni reizbor. Cilj ovih intervjua je naknadno obezbeđivanje legalnosti nezakonito izvršenom izboru sudija.

Godinu dana posle mi smo na početku, i to na lošem početku, jer imamo veliki broj neopravdano neizabranih sudija, veliki broj neopravdano izabranih sudija, ograničen broj sudijskih mesta i sudije koje su se podelile na reizabrane, zadovoljne što i dalje imaju posao, i veliki broj neizabranih, opravdano nezadovoljnih sudija, što sve zajedno dovodi do, do sada nepoznate situacije u pravosuđu – osećaja zastrašenosti, neraspoloženja, nemoći.

Međutim, ono što naročito mora da zabrine ovo društvo nije samo to što je Visoki savet sudstva prekršio dozvoljenu meru ponašanja, uzimajući sebi neograničenu i nedodirljivu moć upravljanja sudijama, nego je to muk i ravnodušnost izabranih sudija, koje se potčinjavaju metodama kojima se služe moćnici, uništavajući i potiskujući u sebi osećaj pravde i pravičnosti, kao i sve druge moralne vrednosti.

Sudija, kako to danas gorko zvuči.