Izvor: Danas

Autor: Nenad Smiljanić

Novi Sad - Mediji u Srbiji danas govore neslobodnim jezikom i to se može uočiti i na eksplicitnom i na implicitnom nivou, dakle na nivou izrečenog i napisanog i na nivou „čitanja između redova“ na šta smo se već dobro navikli. Međutim, svako takvo „čitanje“ dovodi istovremeno i do „učitavanja“ svega onoga što svako od medijskih konzumenta ima kao svoj lični „paket“. Što je poruka nejasnija i evazivnija, učitavanje je veće, i to dovodi do nerazumevanja suštine informacije, kaže u razgovoru za Danas Pravo dr Dubravka Valić Nedeljković, šefica Odseka za medijske studije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

„Različita istraživanja svedoče o tome. Na primer, prema poslednjem izveštaju organizacije Reporteri bez granica o slobodi medija za 2014. godinu Srbija se nalazi na 54. mestu od ukupno 170 zemalja koje se rangiraju, što znači da je od prošle godine ocenjena za 9 mesta gore. Zemlje se rangiraju na osnovu nekoliko kriterijuma za nezavisnost medija kao što su medijski pluralizam, zakonski okvir, okruženje i samocenzura, transparentnost i infrastruktura. Organizacija Freedom house u izveštaju o slobodi štampe za 2013. godinu Srbiju je ocenila kao medijski delimično slobodnu.

Kakve poruke mediji danas prenose?

- Na sajtu Cenzolovke nedavno je objavljeno da su „dnevne novine neverovatnih 877 puta stavile premijera Aleksandra Vučića na naslovnu stranu tokom 2014. Od toga tek 6 (šest) puta u negativnom kontekstu. Novak Đoković, Svetlana Ražnatović, Tomislav Nikolić i Ivica Dačić zajedno imaju manje naslovnih od Vučića“. To ukazuje najočitije koliko mediji nisu kritičko oko javnosti, odnosno oni koji bi trebalo da propituju ostvarivanje javnog interesa u društvu. Diskurs naših medija je mlako-neutralno-udvarački. Prenose uglavnom samo poruke političkih centara moći. Oni isti koji odluke donose, o tim svojim odlukama nas informišu putem medija, te odluke „diskutuju“ sa nama kao javnostima preko medija i na kraju zaključuju u medijima o tome šta valja nama činiti u odnosu na odluke koje su bez našeg uticaja i doneli. Mediji su, naravno ne svi, ali uglavnom, samo nekritički, bezglasni posmatrači i prenosioci događaja, pojava i delovanja javnih ličnosti. Dakle, nisu analitičari, oni koji postavljaju društvenu agendu tema koje smatraju da su od javnog interesa i o kojima bi trebalo da se u javnoj sferi raspravlja, oni ne dekonstruišu javne politike, oni ih samo prenose u javnost. Naša istraživanja medijskog diskursa ukazuju da je nedovoljno medijske inicijative, a previše političke elite u sadržajima koji nam se nude.

Da li postoji javno mnjenje i kritička javnost i ukoliko postoji, zbog čega teško dolazi do izražaja?

- Danas kada razgovarate o medijima bilo sa medijskom publikom bilo sa medijskim stručnjacima, svi će vam vrlo žustro reći da „nikad nije bilo gore“, da „u medijima nema više ništa“, da „su mediji kontrolisani iz jednog centra, zna se kog?!“. Istovremeno danas je važno samo „brzo“ i „kratko“, a „šta“ i „kako“ potisnuto je u drugi plan. Istraživanja ukazuju da su od novinarskih žanrova prisutni samo vesti i izveštaji i neke hibridne forme, kao i novi moderni nenovinarski žanrovi među kojima je blog najpopularniji. Analitičkih žanrova je jako malo, mediji, a posebno multimedijalne platforme u virtuelnom prostor-vremenu daju samo iluziju interaktivnosti. U analizama diskursa komentara korisnika internetskih medija kojima sam se, između ostalog, bavila na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu u protekle dve godine u okviru projekta „Nove digitalne medijske tehnologije i društveno-obrazovne promene“ (finansiralo republičko ministarstvo prosvete i nauke), onlajn komentatori, sudeći prema dosadašnjim rezultatima, ne prepoznaju multimedijalne platforme kao sredstvo javnog komuniciranja i javne debate o temama od javnog interesa, već njihov prostor-vreme koriste kao pričaonicu („chat room“) u kojem vladaju diskursne strategije karakteristične za „ćaskanje“ u privatnom prostoru u kojem se ne poštuju pravila javnog komuniciranja, a istovremeno se smatra da je neodgovorna polemika (nekad i sa elementima govora mržnje) prihvatljiva forma. Ovakvo „polemisanje“ obično u fokusu ima aktera nekog događaja ili sam događaj i ono je često „organizovano“ i „jednoglasno“, tako da ne odražava istinsko javno mnjenje. Bez obzira na javni interes nekog događaja, pojave ili delovanja osoba, onlajn javnost nije dovoljno artikulisana da bi se moglo smatrati da se komentarima korisnika multimedijalnih sajtova, kod nas za sada, može formirati dominirajuće javno mnjenje, koje će zatim motivisati na akciju van virtuelnog prostor-vremena. Videćemo kako će net-generacija naših studenata i mlađih od njih reagovati u budućnosti. Njihova sfera jeste virtuelni prostor-vreme, oni su u tom svetu „urođenici“, „svoji na svome“, lako je moguće da će se ponašati drugačije od digitalnih „dođoša“ iz analognog sveta kojima i sama pripadam.

Da li je tabloidizacija posledica esnafskih nedostataka novinara ili potreba javnosti za takvim sadržajem?

- Zagovaram tezu da publiku valja obrazovati, nije opravdanje za miks-media-kulturu kiča da „auditorijum to traži pa eto sad stoga im se to i nudi“. Mislim da smo mi generalno medijski nepismena publika i da na tom polju mora da se nešto ozbiljno uradi. Medijska koalicija Srbije je sprovodila u protekle dve godine jedan projekat koji je pokrenuo, u više različitih pravaca i na više nivoa, pitanje medijske pismenosti, videće se da li će to „umreti prirodnom smrću“ nakon završetka projektnog ciklusa, ili će se nastaviti. Ja bih bila za to da se na tome insistira i dalje. Na tom pitanju puno je uradila i Novosadska novinarska škola u okviru treninga „Novinarska radionica-medijska pismenost“ za prosvetne radnike, koji je akreditovao Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja. Međutim, dok se medijska pismenost sistematično i dugoročno, kao svojevremeno kompjuterska pismenost, ne ugradi u obrazovni sistem, neće biti značajnijeg efekta. Možda zvuči utopijski, ali kad publika počne da bojkotuje tabloidne sadržaje, oni će po logici profita, barem jednim delom, da ne ulazimo dublje u fenomen tabloida u Srbiji, prestati da izlaze, ili se barem donekle uljuditi. Naravno da će tabloidi opstati, oni će uvek imati svoju vernu publiku, ali neće dominirati, to je već nešto. Takođe, kada se poboljša uopšte situacija u medijskoj sferi i odnos političkih i ekonomskih centara moći pa i takozvanih „simboličkih elite“ (etablirani umetnici, publicisti, akademska javnost...) prema medijima, tada će valjda nešto krenuti po drugačijim obrascima.

Kako komentarišete sve češće pritiske vlasti, pa čak i pojedinih novinara, na nezavisna regulatorna tela Ombudsmana i Zaštitnika građana?

- Dokle god nema ozbiljne finansijske nezavisnosti medija, tačnije uslova da opstanu na tržištu samostalno, dotle će biti i pritisaka. Pa setimo se šta je Tomas Džeferson rekao još 1787. „Kada bih morao da odlučim da li je bolje imati vladu bez novina, ili novine bez vlade, ni trenutak ne bih oklevao da odaberem ono drugo“. Dakle, nekako je prirodno da vlast želi da mediji budu njihovo razglasno ogledalo uz malo fotošopa naravno, kao i da „šire“ njihove ideje u dobrom svetlu što je moguće više. Ali setimo se još jedne rečenice Tomasa Džefersona: „Duh otpora prema vlasti je toliko dragocen u određenim prilikama da želim da se uvek održi u životu“. Naravno da bi mediji trebalo da neguju taj kritički duh otpora. Ne bih očekivala od političara i uopšte centara moći da će se svesno, u ime demokratije, odreći pritisaka na medije, bilo otvorenih, bilo skrivenih. Stoga moraju postojati zakonom jasno utvrđeni mehanizmi koji tu moć nad medijima ograničavaju i naravno da se to onda i sprovodi u svakodnevnoj medijskoj praksi. Što se medijskog zakonodavstva i medijske strategije u Srbiji tiče, to bi trebalo da bude uvek otvorena tema za javno debatovanje.

Protiv posebnog ministarstva

Da li je neophodno formiranje ministarstva za medije?

- Ne. To nikad ništa dobro nije donelo nikom.