Izvor: Dnevnik

Autor: Svetlana Stanković

Zakon o poreklu imovine je najbitniji i najznačajniji antikorupcijski zakon. To je temeljni, ujedno i krovni zakon. Ako ga nemate, borba protiv korupcije je samo selektivna, jer preko ispitivanja porekla imovine možete da utvrdite sve nelegalne tokove koji se odvijaju u jednoj zemlji, upozorava u razgovoru za „ Dnevnik “ profesor Fakulteta političkih nauka Čedomir Čupić, koji je bio član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije i još od 2001. godine javno se zalaže za usvajanje ovog propisa. Kako kaže, on svoj zahtev za usvajanje Zakona o poreklu imovine uporno ponavalja, a razne političke stranke su obećavale da će to učiniti kada dođu na vlast.

- Međutim, ni jedna stranka, ni koalicija kada je došla na vlast nije to više spominjala. Jedino je to učinila vlast 2012. godine, no došla je još jedna vlada u međuvremenu, ali još uvek nema ništa od tog zakona. Pre nego što bude usvojen, Zakon o poreklu imovine treba da prođe kroz proceduru vlade i skupštine, već bi morala da ga pregleda i stručna javnost, jer to je vrlo osetljiv zakon. Ja bih taj zakon ponudio građanima na referendumu. Pa da vidimo da li oni hoće zakon o poreklu imovine, ako neće nikom ništa. Da ne bude priča kako samo stranke koče njegovo donošenje. Jer jednostavno svaki građanin mora da pokaže odakle mu imovina. Ako ne može da pokaže, onda mu se oduzima. Nije samo pitanje doneti zakon, već da ima realnu šansu da funkcioniše.

Kako bi se konkretno primanjivao ovaj zakon?

- Ljudi kažu nas interesuje prvi milion. Ja kažem ne treba prvi milion, nego da li može neko da dokaže da je to što ima zaradio, da je to njegovo. Ako ne može, oduzima mu se. Smatram da od momenta kada zakon bude donet treba primenjivati i sankcije, od prekršajnih do krivičnih, a za prethodni period da ne bi bilo retroaktivno, oduziti imovinu čije poreklo građani ne mogu da dokažu. Nije važno kada je imovina nastala, u slučaju da se pokaže da ne odgovara nečijim primanjima, poslovima koje je obavljao i porezu koji je plaćao, onda se ona samo uzme.

U primeni zakona trebalo bi odrediti takozvane vremenske intervale, da ne bi došlo do toga da ljudi denuciraju jedni druge i da prijavljuju, nego da se on prvo primeni na one koji će ga sprovoditi. To bi bili poreski organi, inspekcijske i carinske službe, policija, tužilaštvo i sud. U Švedskoj, recimo postoji posebno odelenje tužilaštva koje se time bavi, koje i tužioce ispituje. Znači, najpre da se u nekih šest meseci, ili godinu dana proveri ta imovina, zato što zakon ne mogu da primenjuju ljudi koji su u korupciji, koji su nelegalno nešto zaradili. Ne može ucenjen čovek da sprovede zakon, kad treba prvo sebi da oduzme imovinu. Sledećih šest meseci preispitati 600 najbogatijih ljudi, kako je njihova imovina nastala i posle toga da zakon važi za sve ostale građane. Taj broj predložila je međunarodna zajednica još 1999. godine. Smatra se da ako imate 600 bogatih ljudi, onda se procenjuje da je 25 do 26 hiljada njihovih saradnika i svih koji su u tome učestvovali i koji su se nelegalno obogatili.

Kakva je situacija u Srbiji, ima li procena koliko se ljudi nelegalno obogatilo?

- Sa profesorkom Zagorkom Golubović išao sam po Srbiji 2002. godine, pošto smo hteli da animiramo građane da prijavljuju korupciju. Tada sam bio član Saveta Vlade za borbu protiv korupcije. Sećam se da smo obišli 83 mesta i u svakom od njih građani nam kažu „ ovde ima 15 ljudi koji drže u rukama sve, mi znamo kako su se obogatili, samo to je sve bilo nelegalno, a oni imaju još 150 pomoćnika “. Izračunao sam da to znači oko 25 do 30 hiljada ljudi koji su se na nelegalan način obogatili i to je nekih 0,5 procenata stanovnika. Oni celu zemlju drže u jednoj vrsti nelegalnosti, ucene, svog načina na koji posluju.

A kada bi politčari došli na red?

- Lako je sa političarima. Oni su se obogatili sarađujući sa krupnim tajkunima, pa bismo preko njih mnoge stvari doznali. Čim završite sa bogatašima, nemate problem ni sa političarima.

Da li je potrebno doneti još neke zakone da bi Zakon o poreklu imovine mogao da se efikasno primenjuje?

- Potrebno je doneti još dva zakona, koji nisu čisto antikorupcijski. To je zakon o otvaranju dosijea saradnika bezbednosnih službi po ideološkoj osnovi, kako bismo saznali ko je po tom osnovu ostavarivao korist i određene privilegije. Potom mora da se donese i zakon da ti saradnici ne mogu da rade u bilo kojoj javnoj službi, već neka se bave privatnim poslom. Otkrivanjem saradnika videli bismo ko je ucenjen u svim političkim partijama. To su prvi uradili u Istočnoj Nemačkoj i otkrili da su čak 95 posto zaposlenih u javnoj službi bili saradnici tajnih službi. Ovo su pretpostavke za reforme. Možete da pravite reforme, organizacije, reorganizacije, ali ako ostavite trulo, onda sve propada. Ovo je mala država ovde je sve vidljivo. Ljudi će sve da izdrže, i razne ekonomske nedaće, ali nepravdu ne mogu.