Izvor: Novosti

Autor: Z. Radović

U industriji na početku privatizacije bilo 1,1 milion zaposlenih, a danas u halama radi svega 275.000. U prestonici svega 13.000 ljudi uposleno u industriji, a nekada su samo dva beogradska giganta IMT i IMR imala 18.000 zaposlenih

TEK svaki deseti radnik koji je bio zaposlen u nekom od giganata devedesetih godina u Beogradu i danas ima posao. Tada su samo dve fabrike, Industrija motora Rakovica i Industrija motora i traktora, angažovale oko 18.000 ljudi, a danas ih u svim pogonima u prestonici nema više od 13.000! Ekonomisti i sindikati slažu se s činjenicom da se privatizacija u Srbiji slomila preko leđa radnika. U proteklim decenijama, donela je pad proizvodnje, mnogobrojne malverzacije tokom promene vlasničke strukture, korupciju, siromaštvo i - armiju nezaposlenih.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić, podseća da je pre dvadeset godina u Srbiji u industriji bilo angažovano 1,1 milion ljudi i napominje da ih danas ima jedva 275.000. Bez posla je, dakle, tokom privatizacije ostalo više od 800.000 radnika!

- Najteže su pogođene sredine u kojima je postojala po jedna fabrika od koje je živeo čitav grad, a sa njihovim gašenjem su ta mesta opustela i „umrla“ - priča Savić. - Sada je neuspeh privatizacije doveo do velikih razlika među regionima, a najgore je u pograničnim područjima, južnoj i istočnoj Srbiji, Kuršumliji, Prokuplju, Vranju, Pirotu. U Nišu je bilo više od pet giganata, a danas ne postoje ni mašinska industrija ni elektroindustrija u ovom gradu.

I dr Nada Novaković, stručni saradnik u Institutu društvenih nauka u Beogradu smatra da su radnici ili „plave kragne“ najveći gubitnici srpske tranzicije.

- Optuženi su kao „bivši samoupravljači“, a sve što su ranije generacije i oni stvarali je prodato - napominje dr Novaković. - Ukinuto im je pravo na rad, ali i na lečenje i sigurnost za vreme traženja novog posla. Radnici su razjedinjeni, osiromašeni i sukobljeni, a to je povoljno tle na kome se uvećava interes kapitala, a ofanziva preduzetnika protiv radnika se zahuktava. Tranzicija je radnicima donela materijalnu i drugu nesigurnost, od gubitka posla do nemogućnosti zadovoljavanja osnovnih životnih potreba.

REZULTATI KONAČAN rezultat privatizacije u Srbiji su uništena privreda, industrija i poljoprivreda, kao i višedecenijska tehnološka zaostalost za razvijenim zemljama i uništena radnička klasa - smatra Nada Novaković. - Posledica loših prodaja preduzeća su i paralelna ili „siva“ ekonomija, monopoli na tržištu, privreda bez stalnih i domaćih izvora finansiranja, nemogućnost vraćanja dugova i pokretanja novog proizvodnog ciklusa. Srbija je postala poligon na kojem interese ostvaruju strani i domaći kapitalisti, a cenu plaćaju zaposleni i ostali građani.

Naša sagovornica podseća da je Srbiji 2001. godine ponuđen kredit za sveobuhvatan socijalni program, ali da ga je tadašnja vladajuća ekipa odbila.

- Odlučili su se za strategiju „od slučaja do slučaja“, odnosno socijalni program je bio tamo gde je država to odredila - objašnjava stručni saradnik Instituta društvenih nauka. - Novi vlasnik ga je isplaćivao u zavisnosti od prilika i bliskosti sa vlastima. Socijalni programi su dodatno raslojili radništvo i sukobili njihove interese. Više od 90 odsto novca otišlo je u potrošnju i nije moglo bitnije da poveća zaposlenost. Najbrojniju i najugroženiju grupu radnika čine oni koji uopšte nisu dobijali sredstva za otpremnine, poput tekstilaca i kožara. Posebno teško su do svog socijalnog programa došli radnici TK „Raška“ iz Novog Pazara. Radnice su protestovale 57 dana, čak su i štrajkovale glađu, da bi država pronašla „izgubljena“ sredstva socijalnog programa.

Od onih koji su dobili otkaze, nisu mnogo bolje prošli ni radnici koji su nastavili da rade u privatizovanim preduzećima, jer mnogi ne primaju plate po više meseci, čak i godina, a zarade im se isplaćuju „na ruke“ bez uplate doprinosa. Profesor Savić ističe da je bilo i mnogo malverzacija i zloupotreba vlasnika, koji su „izvlačenjem“ kapitala umanjivali vrednost akcija zaposlenih i firme postepeno uvodili u stečaj.

- Osim izgubljenih radnih mesta, našu privatizaciju svrstavaju u red najlošije sprovedenih i zbog uništene industrije i proizvodnje koja nije ni blizu predtranzicionom periodu - ističe profesor Savić.

IZNEVERENA OČEKIVANjA PROBLEM je u tome što je promena vlasništva bila sama sebi cilj - smatra profesor Savić. - Verovalo se da će to preko noći rešiti većinu dugotrajnih problema. Tako je privatizacija iskorišćena da se godinama gomilano društveno bogatstvo u kratkom periodu transferiše u posed ljudima bliskim vlasti, ali i onima sa sumnjivim kapitalom, čak i kriminalcima. To je dodatno razorilo inače loš privredni ambijent. Ozbiljan kapital došao je samo u nekoliko firmi, poput duvanske industrije, cementara. U većini ostalih slučajeva, nijedan od proklamovanih ciljeva tog procesa nije ostvaren.

- Učešće industrije u BDP-u je na kraju raspada bivše Jugoslavije bilo 44 odsto, a sada je svega 18,1 odsto. Štetu zbog loše privatizacije ćemo plaćati i u narednom periodu. Biće nam potrebno bar 20 godina da se „vratimo“ na nivo na kojem smo bili 1990. godine.

Stručnjaci navode da je konačan rezultat privatizacije poražavajući - od fijaska zbog niske cene za koju smo prodali naše fabrike do sumnjivih poslovnih aranžmana čije ćemo posledice trpeti i u narednim godinama.

- Poražavajući je podatak da je skoro sve rasprodato i da za sve to, u periodu od 2001. do 2012. godine Srbija nije dobila više od 2,8 milijardi evra - ističe Nada Novaković. 

- U međuvremenu su javni i ostali dugovi višestruko uvećani, u zemlju je ušla 71 milijarda (krediti, donacije, depoziti građana), a ilegalno je izneto 50 milijardi evra!

Rezultat svega je da nema kapitala za pokretanje privrede niti za saniranje nastalog siromaštva građana.

I profesor Ljubodrag Savić smatra da smo naše fabrike prodali za bagatelu.

- Samo jedna rumunska banka je prodata za 3,6 milijardi dolara - navodi profesor Savić. - Znači da je cela srpska privreda vredna skoro kao jedna rumunska banka!