Izvor: Novosti

Autor: Lj. Begenišić

Zaštitnik građana o borbi protiv korupcije, saradnji sa državom, administraciji. Svako ko se usudi da prijavi korupciju biće zaštićen, neki i novčano nagrađeni

Najviše informacija važnih za borbu protiv korupcije imaju građani. Ali, sve dok ih teramo da ih dostavljaju krijući se kao da su oni kriminalci, ili dok zbog prijavljivanja korupcije trpe ozbiljne posledice, ne možemo očekivati masovno učešće građana u borbi protiv nje.

Saša Janković, ombudsman, kaže u razgovoru za „Novosti“ da će zakonom o zaštiti uzbunjivača ovaj problem biti rešen, a građani zaštićeni od odmazde.

- Radna grupa za izradu zakona je model zakona završila pre tri meseca, a poverenik Rodoljub Šabić ga je odmah predao resornom Ministarstvu pravde i državne uprave, kako bi ušao u redovnu proceduru pred Vladom i Skupštinom.

Kada očekujete da će on biti usvojen?

- Svi koji smo radili na zakonu, a još više građani i oni kojima novi zakon treba da, u javnom interesu, obezbedi zaštitu, već sa pomalo razočaranja gledamo kako vreme prolazi, novi slučajevi uzbunjivanja u javnom interesu se dešavaju, uzbunjivači nemaju nužnu zaštitu i podršku, a zakon ne ulazi u proceduru. Nadam se da će izvršna vlast požuriti i obaviti svoj deo posla bez daljeg odlaganja.

Kako će biti zaštićeni građani koji prijave korupciju, prevare,lošu upravu...?

- Ako građanin savesno podnese prijavu koja se tiče ozbiljnog kršenja konkretnog javnog interesa, a nakon toga doživi neki vid odmazde, predviđeno je da se tom čeveku ili ženi pruži zaštita tako što će nadležni organ bez odlaganja suspendovati štetnu meru - na primer otkaz - i ta zaštita će trajati sve dok sud ne kaže svoju konačnu reč i takvu meru konačno poništi. Istovremeno, onima koji primenjuju odmazdu protiv uzbunjivača biće zaprećeno krivičnim delom.

Šta će se podrazumevati pod odmazdom? Da li je predviđena neka nagrada za onoga koji se ohrabri i prijavi?

- Odmazdu nismo strogo definisali jer je mašta čoveka koji nekom hoće da naudi inventivnija od svakog zakona, već odmazdom smatramo svaku meru ili radnju, činjenje ili propuštanje da se nešto učini, ako u konkretnom slučaju ima štetne posledice za uzbunjivača, a onaj ko tu meru ili radnju sprovodi ne može da dokaže da ona nije povezana sa činom uzbunjivanja. Najveća nagrada svakom uzbunjivaču je da informacija koju saopšti pomogne da javni interes bude zaštićen, a zloupotreba, kršenje zakona sprečeno ili kažnjeno. Samo u izuzetnim slučajevima, tamo gde uzbunjivanje u javnu kasu nesporno unese novac koji bi, bez uzbunjivanja, zasigurno ostao van nje, može se govoriti i o novčanoj nagradi i to ograničenoj.

Da li ste, kao ombudsman, zadovoljni saradnjom sa državnim organima?

- Moj posao je da organe i organizacije koji vrše neku vlast kontrolom podstaknem da brzo, potpuno i savesno ostvaruju prava građana i izlaze u susret njihovim opravdanim očekivanjima i zakonitim interesima. U tome niko ne ispunjava potrebe zaštitnika građana već svoju zakonsku obavezu i javni interes. Korist od korektivne uloge zaštitnika građana sada uviđa većina organa i organizacija vlasti koji budu obuhvaćeni nekim postupkom kontrole, jer u njemu ili dobiju potvrdu nezavisnog organa da su radili savesno, ili preporuku kako da bez mnogo buke isprave propust i zasluže poverenje i poštovanje građana. Oni koji takvu priliku ne iskoriste, nađu se pod oštrom kritikom javnosti. U podršci javnosti je najveća „tajna“ efikasnosti preporuka koje dajem, a koje inače nisu pravno obavezujuće jer najviši organi vlasti, pre svega Vlada, i to nijedna do sad, nije previše obraćala pažnju na to da li ministarstva i drugi organi kojima je nadređena ispunjavanju svoj zakonske obaveze u postupku kontrole i koriguju svoj rad.

Rekli ste da vam ogroman problem predstavljaju rukovodioci i zaposleni u državnim organima. Da li se i dalje sa tim susrećete?

- To je i dalje veliki problem i ostaće sve dok državnu, pokrajinsku i lokalnu upravu ne depolitizujemo, profesionalizujemo i racionalizujemo. Ima puno „nedodirljivih“ šefova i šefića, onih koji rade 20 odsto svog vremena, a stranački i interesno „kombinuju“ preostalih 80 odsto, i koji iz svakog svog propusta, nezakonitosti ili nerada, izlaze bez kazne ili bar opomene. Sve dok su javne službe partijski plen i alat socijalne politike i u njima vlada negativna selekcija, bržeg napretka i efikasnije, a jeftinije administracije nema. Zbog toga se i najbolje ideje i najčistije savesti okončavaju polovičnim rezultatima i razočaranjima. U ovom momentu kontrola koju vršim je najčešće efikasna, ali ne menja prirodu sistema i izgleda kao igra mačke i miša u kojoj miš juri mnogo veću mačku. Iako ograničenog zahvata, uspeh u tim postupcima kontrole ipak pokazuje nešto suštinsko - u srpskoj administraciji ima i stručnosti i savesti i znanja, i nismo osuđeni na neuspeh, čak ne ni na prosečnost. Ali kvalitet treba da izbije kroz okoštali oklop stranačkih, birokratskih i populističkih stega. Zasada to nije uspeo, bar ne masovno.