Izvor: Politika

Autor: Jasna Petrović

Oni kojima poslodavac nije uplaćivao doprinose za PIO, a od tada je prošlo 10 godina, praktično neće imati pravo čak ni da tuže poslodavca za neisplaćene doprinose, a u penzijskom fondu neće moći da ostvare pravo na punu penziju

Najnovijim setom poreskih zakona država je usvojila predlog o zastarevanju poreza i doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje čime je praktično zaštitila poslodavce koji su se oglušili o zakon, oštetili i radnike i budžet. Umesto da ih natera da ovu grešku isprave makar na sudu, država ih je novim zakonom oslobodila svake odgovornosti, pa i mogućeg utuživanja na sudu! Samo lane, poslodavci su „prevideli” da za više od 98.000 radnika uplate doprinose, uskraćujući im tako pravo na penziju.

– To je nož u leđa radnicima i šamar u lice savesnim poslodavcima – kaže u razgovoru za „Politiku” Saša Janković, ombudsman – zaštitnik građana Republike Srbije.

Šta to znači za radnike koji bi sutra u penziju, nisu znali da im poslodavac nije uplaćivao doprinose, a prošla je decenija od tada?

Praktično, ti ljudi, a takvih je mnogo, neće imati pravo čak ni da tuže poslodavca za neisplaćene doprinose, a u penzijskom fondu neće moći da ostvare pravo na punu penziju jer u njihovom stažu nedostaju uplate.

Da li postoji ovakva praksa bilo gde u Evropi?

Nije mi poznato. U nekim državama Evrope građani sami odlučuju u koji će penzijski fond da im poslodavac uplaćuje doprinose ili dobijaju bruto platu, pa sami uplaćuju gde žele.

Kod nas, i u još nekim zemljama, drugačije je – postoji obavezni penzijski fond koji je država osnovala i zakonska je obaveza poslodavca da u njega uplaćuje doprinose za svoje radnike, koji se delimično i radniku odbijaju od zarade.

Postoje i državni organi i organizacije koji su ovlašćeni, i čiji rukovodioci i službenici za to dobijaju platu, da prate kako poslodavci ispunjavaju svoje obaveze i da u slučaju potrebe reaguju – ako treba i prekršajnim i krivičnim prijavama.

Zašto se našim poslodavcima gleda kroz prste?

Kod nas je problem što decenijama unazad pojedini poslodavci krše zakon i ne uplaćuju doprinose, nadležni državni organi pojedinim od njih gledaju kroz prste, a štetu snose radnici. Bez uplaćenih doprinosa ne mogu u punopravnu penziju, niti mogu da overe zdravstvenu knjižicu. To je potpuno nepravično,jer štetu za to što neki poslodavci krše zakon, a država im gleda kroz prste, snose radnici.

Da li je na ovaj način propala i poslednja šansa radnika da mu poslodavac plati zaostale doprinose?

Do poslednjih izmena poreskih zakona uvek je u zakonu stajala odredba da neuplaćeni doprinosi ne zastarevaju, te su neki radnici teškom mukom uspevali da dođu do sudskih presuda, a posle dodatne borbe i da poslodavac konačno, po presudi ili posle stečaja, uplati zaostale doprinose ili bar njihov proporcionalan deo.

Poslednjim izmenama zakona ta jedina preostala zaštita za radnika je brisana i doprinosi sada zastarevaju. Čak zastareva i pravo na naplatu doprinosa koji su utvrđeni pravosnažnom sudskom presudom – dakle ljudi koji su uspeli na sudu, ali poslodavac još nije izvršio sudsku presudu, ostaju samo s papirom u ruci, a i taj papir su pri tom skupo platili u vidu sudskih taksi, ljutnje i otkaza poslodavca, izgubljenog vremena i zdravlja...

Kakva su buduća prava radnika čiji je poslodavac izbegavao ovu obavezu, a zbog koje danas ne snosi nikakvu odgovornost?

Po sadašnjim propisima nema ih.

Ko je kriv za to što država toleriše neuplaćivanje doprinosa?

Kriv je politički populizam i slabost pravne države. Održavaju se na državnom veštačkom disanju preduzeća koja na tržištu ne mogu da opstanu, a na račun Ustavom garantovanih prava radnika. Pojedinim preduzećima stvara se nekorektna prednost na tržištu, jer oni koji ne uplaćuju doprinose imaju manje troškove i, kasnije, veći profit.

Kakva se poruka time šalje savesnim poslodavcima?

Po ko zna koji put država je poslala poruku da se izbegavanje zakona isplati. Ako je neko „vešt” da ga i danas izbegne, za deset godina dug prema javnom penzionom fondu mu se briše.

Opozicija tvrdi da je ovo presedan. Da su radnici ostavljeni na ulici, jer većina nema mogućnosti sama da plati doprinose. Tvrde da su ove probleme rešavali tako što je država povezivala staž. Ustavni sud je rekao da je to neustavna odluka. Šta je alternativa?

Nije moje da se bavim stavovima opozicije niti vlasti, već upoređujem stanje u životu sa ustavnim garancijama prava građana. Ako moram, reći ću da ni način na koji je prethodna vlada rešavala pitanje neisplaćenih doprinosa nije bio sistemski, niti pravičan, niti zakonit. Po kojim kriterijumima je vlada odlučivala kojim radnicima će „prespojiti” staž, a kojim ne?

Zašto bi „pravo” na spajanje staža dobio neko ko je radio u jednom preduzeću, a neko u drugom ne? Kako vlada može da na papiru „spoji” staž, a u stvari novac ne uplati u penzijski fond? I, konačno, u kom zakonu je takvo ovlašćenje za vladu bilo predviđeno?

Šta je onda ovim uradila sadašnja vlada?

Od svega, sadašnja vlada je formalno rešila samo poslednje pitanje – stvorila je sebi u zakonu ovlašćenje da nekom preduzeću, po predlogu resornog ministra, otpiše neuplaćene poreze i doprinose, a nekom ne. Smatram to ozakonjivanjem političkog voluntarizma koji su praktikovale prethodne vlade, na štetu ustavnih garancija vladavine prava i jednakosti primene zakona na sve.

Kako preduprediti ovakve situacije s obzirom na to da ni novina da banke kontrolišu uplatu doprinosa nije dala baš nikakve efekte?

Država će samu sebe naterati da disciplinuje poslodavce onda kada preuzme obavezu da, kao što u Ustavu piše, zaista garantuje ostvarivanje ljudskih prava. To u praksi znači da ako neko ne poštuje zakon, a državni inspekcijski organi zbog svoje selektivnosti, korumpiranosti, neefikasnosti ili bilo kog drugog razloga ne sankcionišu počinioca i nateraju ga da zakon poštuje, tada se uplata neophodna za ostvarivanje prava građanina koji nije nijedan zakon prekršio mora obezbediti iz državnog budžeta.

Pošto para za tako nešto nema, država bi, valjda, morala da obezbedi da poslodavci poštuju zakon. A kada bi svi koji to moraju uplaćivali u obavezne fondove, onda bi se i stopa doprinosa mogla sniziti.

Sada je ona veoma visoka, upravo i zbog toga što onaj ko plaća, plaća i za one koji ne plaćaju. A onda se, da bi se izbegli ogromni doprinosi, pišu fiktivne, manje plate, a ostatak isplaćuje na ruke, zbog čega će, opet, penzija biti manja nego što bi trebalo da bude...

Kako se osećate kao čovek koji vidi da država donosi loše zakone, vi utvrdite da su prava građana narušena, ukažete na tu pojavu i – da li se na tome sve završi?

Već godinama o ovom problemu pišem u onom što bi trebalo da bude glavno „oružje” ombudsmana – u godišnjem izveštaju Narodnoj skupštini. Međutim, u ovoj stvari postoji kontinuitet politike koju vode vlade poslednjihdvadesetak godina. Uspevao sam u pojedinim slučajevima da utičem da se radnicima koji su dobili sudske sporove uplate doprinosi, iako je Zakon o privatizaciji to skoro zabranjivao ako je preduzeće u postupku restrukturisanja.

Sada više nemam nikakav osnov da pomognem. Moj posao i moja dužnost je da problem ustanovim i na njega glasno i principijelno ukazujem, dok se ne nađe neko u Vladi ko će biti spreman da ga reši, a ne gurne pod tepih, na štetu građana.

Pokazalo se do sada da skoro sve sistemske manjkavosti na koje ukazujem, a vlade ignorišu, na kraju kao kršenja Ustava ili ljudskih prava, konstatuje Ustavni sud ili Evropski sud za ljudska prava, ali se to desi nekoliko godina kasnije, zbog čega ti problemi u međuvremenu znatno narastu.

U Ministarstvu finansija kažu da oni na koje se odnosi zastarevanje prava na plaćanje doprinosa ipak mogu ostvariti penziju?

Mogu, teoretski, i da uplate sebi put oko sveta i žive od kamate na sedmici na lotou, samo koliko je to realno? U stvarnom svetu, ili će dobiti „privremeno” rešenje za manju penziju ili mogu da probaju da skupe novac i sami uplate doprinose koje je trebalo da uplati poslodavac. A ti doprinosi su im već odbijani od zarade i sada treba još jednom da ih plate?! Za mnoge je to misaona imenica.

Jedino je tačno da problem postoji veoma dugo i da mnoge vlade, iz populističkih razloga, nisu gasile državna preduzeća koja su na tržištu propala, već su postojala samo na papiru, bez stvarne zarade, radnici nisu išli na posao, ali su im prava ostajala. To je bila virtuelna privreda.

Samo, Ustav ne garantuje profit preduzeću, ali garantuje prava radnika i država ne može da izbegava svaku odgovornost za njihovo neostvarivanje, a kamoli da uvođenjem zastarevanja doprinosa abolira nesavesne poslodavce i državne organe od odgovornosti, a radnicima gasi svaku nadu da će ostvariti zakonom garantovano pravo.

Novi pravni i imovinski haos

Nedavno ste Vladi i nadležnom ministarstvu naložili da parlamentu dostavi predlog zakona kojim se legalizuju bespravno podignuti objekti. Šta očekujete?

Odredbe o legalizaciji iz Zakona o planiranju i izgradnji koje su usvojene za vreme prošle vlade Ustavni sud je, delimično i po mom predlogu, pre šest meseci ocenio kao neustavne. Prvenstveno zbog toga što je njima za ostvarivanje istog prava stvoren paralelan pravni režim koji je povoljniji za one koji su kršili zakon, nego što je onaj koji važi za građane koji su sve radili po propisima.

Ustavni sud je, međutim, sam svoju odluku stavio „u bunker” na šest meseci i time odložio njeno dejstvo, kako bi sadašnjoj vladi i Skupštini dao vremena da pripreme i usvoje nove propise o legalizaciji, ovaj put u skladu sa Ustavom.

Taj rok je istekao, Ustavni sud je objavio svoju odluku i odredbe o legalizaciji brisane su iz pravnog poretka, a novi propis nije donet. To je novi pravni i imovinski haos. Pitanje legalizacije mora se rešiti, to je životni problem za hiljade porodica. Ali se mora rešiti zakonom koji nije protivan Ustavu i na način da se ne krše imovinska prava drugih građana, niti građevinski i drugi tehnički standardi. Za pisanje tog rešenja neko u resornim ministarstvima prima platu i ja sam ih upozorio da svoju obavezu prema građanima i pravnom poretku nisu izvršili i pozvao da to što pre urade.