Izvor: Dnevnik

Autor: Denis Kolundžija

Kada su svojevremeno istraživači agencije GfK postavili pitanje: ko su ljudi koji se bave profesionalno lobiranjem, svaki treći građanin Srbije im je odgovorio – političari. Isto toliko, pokazalo je istraživanje iz 2009. urađeno po naruybi Društva lobista Srbije, složilo se s tvrdnjom da je lobiranje samo lepši naziv za ,,mutne poslove”.

U vreme kada je rađeno istraživanje, već četiri godine je na snazi bila Nacionalna strategija za borbu protiv korupcije, a njome se, pored ostalih antikorupcijskih mera, preporučuje usvajanje zakona o lobiranju i ,,obezbeđivanje njegove transparentnosti”. A upravo pomenuto raspoloženje građana prema lobiranju, tvrde upućeni, leži u temelju objašnjenja zašto taj zakon ne samo da nije donet do 2009, već se na njegovo usvajanje čeka i danas.

– Na donošenje tog zakona čeka se ovoliko dugo jer sama reč lobiranje u našoj javnosti često ima negativnu konotaciju koja je posledica nepoznavanja ovog procesa – objašnjava za naš list Duško Krsmanović, doktorant na Univerzitetu u Bolonji i ekspert za lobiranje. – Političarima je uvek bilo nezgodno da rade na donošenju tog zakona jer su tako izbegavali da se ovaj termin veže za njih lično. Odnedavno je, međutim, ponovo formiran tim za izradu nacrta zakona kao antikorupcijskog akta, čiji će osnovni cilj biti da kroz povećanje transparetnosti u tzv. vršenju uticaja dovede do osnaživanja integriteta – kako same profesije, tako i javnog sektora.

Onoj trećini građana koja lobiranje smatra eufemizmom za mutne poslove, uvrštavanje legalnog lobiranja u antikorupcijske mere verovatno zvuči kao vrhunska ironija. Ipak nije, tvrdi Krsmanović, i predočava da su studije koje se bave odnosom lobiranja i korupcije pokazale da profesionalno lobiranje istiskuje korupciju i samim tim povećava efikasnost donošenja i sprovođenja propisa, a da pri tome ni na koji način ne nanosi štetu javnom interesu. Regulisano lobiranje, napominje, znači sigurnost za same donosioce odluka, uvođenje određenih profesionalnih i etičkih standarda u proces lobiranja, i osnaživanje partnerstva i komunikacije uzmeđu javnog i privatnog sektora. Dobro ustrojen proces lobiranja, tvrdi naš sagovornik, zapravo je koristan za društvo s ekonomske, političke i pravne tačke gledišta.

Osnovna razlika između korupcije i lobiranja, objašnjava Krsmanović, jeste u tome što se kod korupcije obično traži izuzimanje od primene nekog zakona ili propisa, dok se lobiranjem nastoji da se isposluje promena, usvajanje ili poništavanje nekog zakona koji ima efekat na šire društvo. I dok korupcija predstavlja izvršenje nelegalnog uticaja kroz davanje određenih privilegija nekom licu, lobiranje je gotovo uvek delovanje uz pomoć pritisaka i informacija koje su tačne, u principu šire nepoznate, a imaju političku težinu. Upravo taj politički element im daje snagu, napominje naš sagovornik koji je član Društva lobista Srbije, osnovanog 2009. godine.

Lobiranje u Srbiji je često uvijeno u formu posredovanja, mada naš sagovornik ističe da u poslednje vreme dosta advokatskih kancelarija i konsultantskih firmi koje nude ove usluge svojim klijentima. Lobiranjem se, takođe, bave i bivši političari i nosioci javnih funkcija, što se nigde ne smatra preterano poželjnim, pa se otuda i insistira na tome da u budućem zakonu stoji odredba o tzv. periodu hlađenja od dve godine – drugim rečima, političarima bi bilo zabranjeno da se bave lobiranjem dve godine nakon silaska s funkcije. Ključni problem za dalji razvoj lobiranja u Srbiji, međutim, ostaje korupcija.

Zapravo, kod nas se i dalje dosta pribegava korupciji jer je vladavina prava nedovoljno jaka, a cena koja se plaća za korupciju je relativno mala u odnosu na razvijenije ekonomije, objašnjava Krsmanović. Međutim, pri prvom poboljšanju ekonomske situacije sasvim sigurno će doći do ostvarenja ekonomskih i pravnih preduslova za rast lobiranja, koje u takvoj situaciji počinje da istiskuje korupciju kao nelegalan metod ostvarivanja uticaja.

Na prostorima bive Jugoslavije sve države, osim Bosne i Hercegovine, imaju reprezentativna udruženja lobista, dok Slovenija, Makedonija i Crna Gora imaju i odgovarajuće zakone. Kako izgleda lobiranje u praksi, Krsmanović objašnjava primerom iz Hrvatske, koja, poput Srbije, i dalje čeka na usvajanje zakona o lobiranju:

– Koalicija kompanija i ambasada okupljenih oko Američke privredne komore je 2008. izlobirala promenu Zakona o strancima, za koji se govorilo da otežava rad stranim licima u Hrvatskoj, a samim tim otežava dolazak visokostručnih stranih kadrova stranih kompanija koje bi želele da investiraju. Promenama tog zakona Hrvatska je poboljšala pravni okvir za strane investicije, a poslovni svet je dobio povoljnije uslove za svoje zaposlene. Ovo je primer koji na najbolji način ilustruje kako i na koji način lobiranje doprinosi razvoju jednog političkog sistema i njegove ekonomije.

Lobiranje se definiše kao pokušaj predstavnika nekog užeg interesa da ostvari uticaj na zakonodavnu ili izvršnu vlast, a u svrhu promocije ili zaštite svog ili interesa svog klijenta. Upravo u tome je specifična razlika između lobiranja i javnog zagovaranja – javnom zagovaranju nije nužan cilj promena kroz uticaj na zakonodavnu ili izvršnu vlast, dok lobiranje gotovo uvek ima elemente javnog zagovaranja.

Zapravo, javno zagovaranje se pre svega odnosi na promociju i zaštitu određene vrednosti, kroz sprovođenje različitih građanskih incijativa, kao i aktivnostima kojima se prevashodno utiče na podizanje javne svesti i pridobijanje podrške javnosti po nekom pitanju. U tim naporima, pristalice javnog zagovaranja – potvrđuje za ,,Dnevnik” Miloš Đajić iz Centra modernih veština – kao jednu od tehnika koriste i lobiranje. Ova nevladina organizacija učestvovala je, recimo, u javnom zagovaranju ostvarivanja rodne ravnopravnosti u Skupštini Srbije:

– Javno zagovaranje je širok i dugotrajan proces koji zahteva znanja iz upravljanja, komunikacije, prava... i ono je uvek u vezi sa javnim interesom kome pomaže da se konstituiše. Upravo se na primeru rodne ravnopravnosti može uočiti dugoročni karakter javnog zagovaranja – navodi Đajić. – Najpre se dugo godina zagovaralo usvajanje posebnog zakona, potom o kvota u parlamentu, da bismo danas, nakon usvajanja amandmana ,,Stvarnih 30 posto” bili među 15 zemalja sa najvećim brojem poslanica u paralamentu.

Iako primarni cilj javnog zagovaranja nije uticaj na zakonodavnu ili izvršnu vlast, Đajić ističe da Skupština Srbije ostaje jedno od važnijih mesta za akcije javnog zagovaranja. Jer, tamo se donose zakoni koji utiču na naš svakodnevni život. Tokom godina poslanici i poslanice su razumeli akcije javnog zagovaranja i sve više im izlaze u susret. Nekada je bilo nezamislivo da običan građanin dođe u priliku da postavi pitanje poslaniku. Danas, međutim, zahvaljujući internetu imamo mogućnost da svakodnevno postavljamo pitanja na različitim platformama.

Uz javno zagovaranje, Duško Krsmanović navodi i druge tehnike ostvarenja uticaja – grupe za pritisak, medije i društvene mreže. Bitno je da su svi ti elementi često deo velikih i dobro organizovanih lobi strategija, kaže ovaj ekspert za lobiranje. U zavisnosti od interesa i njegovog trajanja, zavisi i pristup. Ako neko ima privremeni interes kome treba podrška, on će unajmiti profesionalnog lobistu. Ako, pak, neko ima trajni interes, recimo poljoprivrednici ili neka industrija, oni će lobirati kontinuirano – samostalno ili u raznim koalicijama.