Autor teksta: Prof. dr Koviljko Lovre redovni profesor na Univerzitetu u Novom Sadu i Predsednik Društva agrarnih ekonomista Srbije

PERVERZNOST JAVNE POLITIKE: SLUČAJ POLJOPRIVREDNOG ZEMLJIŠTA

Savet za borbu protiv korupcije je objavio Izveštaj o Privatizaciji i raspolaganju poljoprivrednim zemljištem u javnoj svojini Republike Srbije u kojem je detaljno, na nivou lokalnih samouprava, analizirano izdavanje u zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini u periodu od 2012/13. do 2016/17. g. Izveštaj Saveta nam otkriva nekoliko zapanjujućih činjenica, koje su provejavale u medijima i izjavama kritičara odabranog metoda izdavanja državnog zemljišta. Prvo, država je nudila u zakup od 180 do 420 hiljada hektara zemljišta. To znači, da u godinama kada je nuđeno manje od 420 hiljada hektara država nije, ukupno za 5 godina, izdala u zakup 800 hiljada hektara, uz pretpostavku da je tih 423 hiljada ukupno poljoprivredno zemljište u državnoj svojini. (pretpostavka je u osnovi nerealna, jer podaci pokazuju da država raspolaže sa oko 650 hiljada hektara, ali ovo nepopisano zemljište nije predmet ove analize). Zemljište koje je nuđeno a nije izdato u zakup je neko nelegalno obrađivao i prisvajao prihode bez ikakavog zakonskog sankcionisanja. Drugo, prema Izveštaju Saveta država gubi po osnovu neizdatog zemljišta oko 40 miliona evra godišnje uz pretpostavku da je to zemljište izdato po prosečnoj ceni od 202 evra po hektaru. No, ovaj gubitak je samo jedna strane medalje, jer Savet i nije mogao da se bavi potencijalnim gubitkom. To je predmet ovog kratkog prikaza.

Ukoliko se iz odnosa ponude i tražnje zemljišta koje se izdaje u zakup izvede računica o ravnotežnoj ceni izlazi da ona, u proseku za 5 godina, iznosi 514 evra po hektaru. To znači da su zakupci ostvarili rentu, samo po osnovu razlike u ceni, od 312 evra po hektaru, tj ukupno za 5 godina 195 miliona evra. Tome treba dodati i gubitak po osnovu zemljišta koje je nuđeno u zakup, ali nije izdato, i on iznosi 413 miliona evra. Konačno, ovim gubicima treba dodati i gubitak po osnovu manje ponuđenog zemljišta nego što ga ima u državnoj svojini (423 hiljde hektara). I taj gubitak iznosi 256 miliona evra. Kada se zbroje gubici po navedenim osnovama izlazi da ukupan potencijalni gubitak države za 5 godina iznosi 864 miliona evra, odnosno oko 173 miliona evra u proseku godišnje.

Verovatno nije u ovom tekstu umesno upoređivati ovaj gubitak države sa naporima za finansijsku konslolidaciju javnih prihoda i rashoda na svim nivoima državnog organizovanja. Ali, samo po sebi se nameće pitanje zašto je država spremna da se odrekne prihoda po osnovu najvrednijeg i neobnovljivog resursa u javnoj svojini. Ako se pogledaju podaci, koje je dao Savet, na nivou lokalnih samouprava, tada je evidentno da upravo od lokalnih samouprava potiče opstrukcija izdavanja poljoprivrednog zemljišta u zakup. Zašto je tako, svaka lokalna samouprava bi trebala da odgovori. Autoru ovog teksta, se nameće zaključak, iz brojnih iskustvenih primera, da je to rezultat sprege vlasti na nivou lokalnih samouprava i lokalnih biznismena i, što je još poraznije, odabranog latifundijsko-minifundijskog modela razvoja poljoprivrede, na kojem država uporno istrajava, a koji se zasniva na neoliberalnom konceptu. A odabrani model nam je u poslednjih dvadesetak godina rezultirao rastom poljoprivredne proizvodnje od svega 0,45% godišnje, uz stagniranje prinosa i padom stočarske proizvodnje. Ekonomski i socijalni odrazi stagnantne poljoprivrede su dobrim delom ublaženi niskom kupovnom moći stanovništva i demografskom devastacijom Srbije.

Na kraju, autor ovog teksta je dužan da obelodani da je skoro godinu dana vodio mali „rat“ sa Ministarstvom poljoprivrede i zaštite životne sredine, tačnije sa Upravom za poljoprivredno zemljište, nastojeći da dobije podatke o izdavanju poljoprivrednog zemljišta u zakup. Ministarstvo i Uprava su uporno odbijali da dostave tražene podatke i tek su na intervenciju Poverenika za informacije od javnog značaja dostavili podatke, i to nepotpune, iz kojih se nije mogla sačiniti iole ozbiljnija analiza efekata izdavanja državnog zemljišta u zakup. Zašto je Ministarstvo odbijalo da dostavi tražene podatke, verovatno otkriva analiza koja je prezentovana u ovom tekstu.