Savet za borbu protiv koprupcije :: Odgovor Saveta za borbu protiv korupcije na neistine Milana Beka iznete u emisiji TV B92

Odgovor Saveta za borbu protiv korupcije na neistine Milana Beka iznete u emisiji TV B92

07. februar 2011

Odgovor Milanu Beku, koji možete pročitati u nastavku, objavljen je 7. februara 2011.godine na strani 11 dnevnog lista Politika.

U emisiji „Između redova“ Televizije B92, 21. novembra 2010. godine, Milan Beko je govorio neistinu. Kako su mediji u Srbiji pod snažnom kontrolom politike i tajkuna, želimo na ovaj način da ukažemo na činjenice, čijim je izvrtanjem Milan Beko pokušao da manipuliše u navedenom nastupu. Savet za borbu protiv korupcije želi da javnosti stavi na uvid sve relevantne podatke i činjenice, koje opovrgavaju tvrdnje koje je Beko izneo u emisiji, jer su građani uskraćeni za tačne i proverljive informacije kada su u pitanju ovako važni slučajevi.

Milan Beko je prvu neistinu izrekao već na samom početku emisije kada je komentarisao poziv predsednika Tadića tajkunima da Srbiji vrate deo ogromnog bogatstva, koje su stekli poslednjih nekoliko decenija. Osvrćući se na iskustva drugih zemalja u kojima su vlasnicima krupnog kapitala postavljeni slični zahtevi, Beko je objasnio kako između Amerike i Srbije postoji velika razlika: „Koliko je Srbija Amerika, toliko smo i mi Bil Gejtsovi i ono što je različito u odnosu na Ameriku, to je činjenica da se Bil Gejts stvarao, da ga je Amerika stvarala, dok mi ovde izgleda da se dešavamo i stvaramo uprkos sistemu.“

Osim podsećanja na izjavu koju je Beko dao pre samo nekoliko meseci o tome da je on više Đinđićev, Koštuničin i Tadićev, nego Miloševićev tajkun, ovde se treba podsetiti i njegove biografije, koja pokazuje da je uspeo upravo zahvaljujući sistemu.

Prvi kapital stekao je u vreme vladavine Slobodana Miloševića, kada je stekao i običaj da u Srbiji trguje i kupuje krijući se iza off-shore kompanija; prve poslove završavao je preko preduzeća DiBek, koje je bilo u vlasništvu firmi iz Irske, sa Bahama i iz Liberije; o vlasnicima tih preduzeća nije bilo dostupnih podataka, ali je prvi direktor DiBeka bio Milan Beko.
U drugoj polovini devedesetih bio je republički ministar za svojinsku transformaciju i Miloševićev čovek za najosetljivije ekonomske transakcije.
Luka „Beograd“ privatizovana 1998, u vreme kada je na čelu Ministarstva za svojinsku transformaciju bio Milan Beko.
Bio je zadužen za privatizaciju i prodaju Telekoma Srbija 1997. godine; do danas je ostala nerasvetljena uloga pojedinih aktera u tom poslu za koje se sumnja da su u transakciji vrednoj više od 1,5 milijardi nemačkih maraka, nezakonito uzeli veliku proviziju; kao ključni pregovarač u tadašnjoj prodaji Telekoma, Beko je o tome svedočio pred pravosudnim organima u Italiji.
Ubrzo je dobio još jedan važan zadatak; ovoga puta trebalo je da pokrene kragujevačku Zastavu; tokom NATO bombardovanja osmislio je odbranu fabrike uz pomoć "živog zida".
Godinu dana kasnije našao se na listi JUL-a u izbornoj jedinici u Kragujevcu za izbor poslanika u Veću građana Savezne skupštine.
Poslednja Bekova funkcija u vreme Miloševićeve vlasti bilo je mesto saveznog ministra za privredu u Vladi Momira Bulatovića.
Nakon petooktobarskih promena, Beko je učestvovao u više spornih privatizacija, poput najvećih srpskih mlekara, „Knjaza Miloša“, Luke „Beograd“, „Večernjih novosti“, „C marketa“; ni u jednom od ovih slučajeva ni do danas nije utvrđeno poreklo novca, koji je u Srbiju ubacivan preko off-shore komapnija.

Zbog svega ovog, kao i činjenice da je zbog bliskosti sa Miloševićevim režimom 1999. godine dospeo na listu građana SRJ kojima je zabranjen ulazak u zemlje Evropske unije, realno je bilo očekivanje da će Milan Beko, kao jedan od stubova tog režima, biti lustriran. Umesto toga, sve su bile češće vesti o Bekovim privatizacionim aranžmanima, pa je tako danas dospeo u grupu najvećih investitora i vlasnika preduzeća, nekretnina i zemljišta u Srbiji.

Želeći da opravda namere da se Luka „Beograd“ izmesti sa postojeće lokacije, kako bi tu započeo izgradnju stambeno-poslovnog kompleksa, Milan Beko je u pomenutoj emisiji rekao da je u generalnim planovima Beograda iz 1972. i 1993. godine, kao i u svim dokumentima gradskog razvoja koji su u međuvremenu doneti, planirano izmeštanje Luke „Beograd“:„...od ’72. godine, kada je napravljen ... generalni plan Beograda, a zatim 1993.godine, kada je takođe napravljen, i u svim dokumentima gradskog razvoja u međuvremenu, apostrofirano je da tu Luka nema mesta.“

Ovakve trvdnje Milana Beka su apsolutno netačne, jer do sada nijedan urbanistički plan ne predviđa preseljenje Luke.

Suština prevare u ovom slučaju jeste to što je „Worldfin” kupio akcije Luke „Beograd” sa namerom da ugasi njenu delatnost i domogne se lučkog zemljišta, što predstavnici „Worldfina” u javnim nastupima nikada nisu krili. (Prilog 1.)
Luka „Beograd” je međunarodna luka prema kojoj naša zemlja ima obaveze u skladu sa medjunarodnim propisima.
Svi generalni planovi, uključujući i onaj iz 2003 – 2021. godine, koji je bio na snazi i u trenutku preuzimanja akcija Luke, predviđali su da ona ostaje na sadašnjoj lokaciji, čak i da se proširi područje pod Lukom. (Prilog 2)
Upravo zbog toga što Luka treba da ostane tu gde je, i zbog toga što je reč o industrijskoj zoni u kojoj se nije moglo graditi, 13. novembra 2009. godine vladajuća većina u Skupštini Beograda i odbornici LDP-a usvojili su Izmene i dopune Generalnog urbanističkog plana Beograda kojima se menja namena zemljišta u Luci „Beograd“; ovim izmenama predviđeno je da se prostor površine od oko 70 hektara, koji je sada zauzet proizvodnim, skladišnim i saobraćajnim aktivnostima, transformiše u komercijalne namene, čime su otvorena vrata za realizaciju planova vlasnika Luke o izgradnji stambeno-poslovnog kompleksa.(Prilog 3, strana 17.)
Štaviše, da bi se opravdao Bekov zahtev za izmeštanje Luke, ubrzo nakon preuzimanja njenih akcija, a samo tri godine nakon što je Skupština Grada usvojila Generalni plan za narednih dvadeset godina, Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda je objavila javni poziv za izradu prethodne studije opravdanosti za novo pristanište u Beogradu; ovaj pokušaj da se stručno utemelji poništavanje interesa Grada za račun interesa vlasnika Luke, građane Beograda je koštao 912.000 evra. (Prilog 4)

Milan Beko je takođe manipulsao činjenicama i kada je govorio o bankarskoj garanciji, koju je kao ponuđač u postupku preuzimanja akcija Luke bila dužna da obezbedi firma „Worldfin“:„(Luku) je kupila firma koja… je... imala finansijsko pokriće jer je zadovoljila sve zakonom propisane obaveze, da deponuje bankarsku garanciju, a naš Zakon u delu u kome kaže ko dostavlja garanciju, dostavlja ga broker po Zakonu. Dakle, tako je Zakonom predviđeno i ne može da ga dostavi niko drugi.”

Tačno je da brokeri dostavljaju bankarsku garanciju, ali ne na svoje ime, već na ime ponudioca.
Prema tome, firma „Worldfin“ Milana Beka, koja je dala ponudu za preuzimanje, nije imala potrebna novčana sredstva, niti bankarsku garanciju; bankarska garancija „Hypo banke“ glasila je na brokersku kuću „M&V Investment“, iako je članom 78. Zakona o tržištu hartija od vrednosti, koji je važio u vreme preuzimanja akcija Luke, predviđeno da je “ponudilac dužan da, pre početka ponude za preuzimanje akcija, novčana sredstva deponuje kod banke... ili da obezbedi bankarsku garanciju izdatu na isti iznos”. (Prilog 5 – bankarska garancija; Prilog 6 – Zakon o tržištu hartija od vrednosti)

Beko govori neistinu i kada kaže da je netačno da „Worldfin“ na računu nije imao novca kada je kupovao Luku: „Hoćete da kažete da je vlasnicima akcija koji su dobili pare za svoje akcije podeljena bankarska garancija isečena na komade?”

Da „Worldfin“ zaista nije imao novca u trenutku preuzimanja akcija Luke dokazuje saopštenje koje je marta 2010. izdalo upravo to preduzeće u nameri da demantuje tvrdnje Stanka Subotića da je Luka kupljena njegovim novcem: "Jedini finansijski partner Worldfina prilikom sticanja akcija Luke Beograd bila je Hypo Alpe-Adria-Bank International AG iz Klagenfurta. Ukupan iznos finansiranja je 40,11 miliona evra i realizovan je u četiri tranše: 9,4 miliona 25. oktobra 2005. godine, 2,46 miliona 27. marta 2006. godine, 12,5 miliona evra 15. decembra 2006. godine i 15,75 miliona 14. juna. 2007. godine. Svi navedeni krediti još uvek su u korišćenju", piše u saopštenju luksemburške kompanije. Akcije Luke su u vlasništvo „Worldfina“ prešle septembra 2005. godine! (Prilog 7)

Dakle, sami predstavnici „Worldfina“ priznaju da firma nije imala novac za kupovinu akcija Luke, već da su kredit podigli tek nakon preuzimanja, jer je „Worldfin“, kao „školjka“ firma, kako je inače naziva njen vlasnik, zapravo tek tada postao kreditno sposoban.

Savet je u više navrata Vladi i tužilaštvu dostavljao činjenice koje ukazuju na mogućnost pranju novca u preuzimanju akcija Luke „Beograd“; saopštenje „Worldfina“ potvrđuje ove navode, jer je prva tranša kredita realizovana tek mesec dana nakon preuzimanja, a poslednja čak dve godine kasnije.

Beko manipuliše činjenicama i kada kaže da niko nije terao male akcionare da prodaju svoje akcije “Worldfinu”: „Znate ko je nama prodao akcije? Mali akcionari. Oni su reagovali na ponudu koju su dobili. I mi smo bili uspešni i bez države i nemojte mi reći…da je neko terao male akcionare nama da prodaju svoje akcije.”

Mali akcionari nisu bili upoznati sa podacima o fer ceni akcije Luke „Beograd“, koja je bila znatno viša od one koja je navedena u ponudi „Worldfina“. (Prilog 8;

Prilog .9 Procena Instituta ekonomskih nauka)

„Worldfin“ o tome nije obavestio manjinske akcionare, iako je prema članu 71. Zakona o tržištu hartija od vrednosti bio u obavezi da to učini: “Ako u periodu dok ponuda traje, ili nakon zatvaranja ponude, ali pre isteka perioda u kome je akcionarima dozvoljeno da odustanu od ponude koju su već prihvatili, nastupe okolnosti koje bi bitno uticale na odluku akcionara u vezi s prihvatanjem ili odbijanjem ponude - ponudilac je dužan da o tim okolnostima obavesti sve akcionare, Komisiju za hartije od vrednosti i akcionarsko društvo čije akcije kupuje”. (Prilog 6)
Tri dana pre isticanja roka za zatvaranje ponude za preuzimanje, država je odlučila da proda svojih 40% akcija po ceni koju je ponudio „Worldfin“, čime su mali akcionari dovedeni pred svršen čin i faktički bili prinuđeni da prodaju svoje akcije po istoj ceni, jer su nakon toga mogli biti dovedeni u situaciju da svoje akcije uopšte ne mogu da prodaju.
Podsetićemo i na to da su akcije Luke prodate po ceni od 800 dinara, da je novoprocenjena vrednost, koja je skrivana od malih akcionara, bila više od 1.770 dinara, a da je ubrzo po preuzimanju Luke, vrednost jedne akcije na berzi dostigla vrednost od preko 7 hiljada dinara.
Gotovo hiljadu malih akcionara Luke „Beograd“ je pre dve i po godine podnelo krivičnu prijavu protiv odgovornih u Luci zato što su ih prevarili da ispod cene prodaju akcije; podnete su i brojne tužbe za naknadu štete, ali ni u jedan od ovih postupaka do danas nije okončan. (Prilog 10)

Beko govori neistinu i kada kaže da su državni organi izvršili proveru u vezi s postupkom preuzimanja Luke „Beograd“ i utvrdili da je sve urađeno po zakonu: „Ta priča je već raščišćena. Gospođa Barać, odnosno Savet za borbu protiv korupcije, taj materijal je već dostavio Tužilaštvu pre 2 i po godine, kada je Tužilaštvo preduzelo takođe istražne radnje... Policija je već obavila bila svoj posao, dobila ukupne materijale i ocenili su u Tužilaštvu, da nema elemenata za pokretanje krivične istrage”.

Nakon svakog postupka u kom su mali akcionari prodali akcije firmama iza kojih se krije Milan Beko, podnete su tužbe pošto su akcionari otkrili da su prevareni.
Nijedna krivična prijava ili tužba koja je podneta protiv Milana Beka i njegovih saučesnika do sada nije odbačena, ni za Luku “Beograd”, ni za “C market”, ni za “Večernje novosti”.

Selektivnost u postupanju pravosuđa u zavisnosti od toga ko je podnosilac krivičnih prijava, kao i uticaj Milana Beka i Miroslava Miškovića na društvene događaje i pravosuđe, bile su teme koje je otvorio voditelj emisije „Između redova“. Kao primer za to, voditelj je naveo postupak protiv Slobodana Radulovića, bivšeg direktora „C marketa“. Ocenivši pitanje kao nepristojno, Beko je negirao da stoji iza bilo čijeg hapšenja, pa i iza optužbi koje se Raduloviću stavljaju na teret: „Pa promenila se vlast u Srbiji, evropsko zakonodavstvo, modernizovano pravosuđe i reformisano, i sada bih ja trebalo da budem odgovoran što to pravosuđe smatra da je on trebalo da da neke odgovore. Koga se u kontinuitetu plaši?”

Milan Beko je izbegao da govori o svojoj ulozi u postupku preuzimanja akcija „C marketa“:

Početak prevare u preuzimanju „C marketa“ bio je pokušaj Beka i Radulovića da skupštini preduzeća nametnu dokapitalizaciju, preko koje bi postali većinski vlasnici i obezvredili akcije svih ostalih akcionara. (Prilog 11; Prilog 12)
Shvativši da je Radulović izgubio kontrolu nad malim akcionarima, to jest da pretnjama i pritiscima neće uspeti da izdejstvuje odluku o dokapitalizaciji, Beko ga napušta i priključuje se Miškoviću.
Tada je na inicijativu premijera Koštunice, u organizaciji Danka Đunića zaključen tzv. „memorandum o razumevanju“ između Miškovića, Beka i Radulovića, tajni kartelski sporazum o njihovom zajedničkom nastupu radi preuzimanja akcija „C marketa“ i uspostavljanja dominacije na beogradskom maloprodajnom tržištu.(Prilog 13)

Ostaje otvoreno pitanje zbog čega Milan Beko misli da samo Slobodan Radulović treba da odgovara zbog nezakonitosti u preuzimanju „C marketa“, kada je reč o zajedničkom poslovnom aranžmanu.

Beko je sa iznošenjem neistina i manipulisanjem činjenicama nastavio govoreći i o preuzimanju “Večernjih novosti”:“VAC je bio zainteresovan i pre nego što sam ja postao deo te priče i bezuspešno je pokušavao da kupi. I onda, u jednom trenutku, kada je izmena zakonskih propisa u Srbiji obavezala direktora preduzeća, odnosno onemogućila direktora preduzeća da nepotpisivanjem prospekta spreči male akcionare da izađu na berzu, dakle nakon izmene tog propisa, bilo je više nego jasno da će “Novosti” brzo i biti na berzi. I VAC je želeo da kupi akcije. On je želeo da postane vlasnik i tražio je partnera za taj posao, pošto je njegova istorija poslovnog angažovanja na ovom prostoru bila u principu negativna”.

Beko je ponovo izbegao da kaže kako je to nakon promenjenih okolnosti (propisa) on mogao da kupi „Novosti“, a VAC nije? Zbog čega VAC svoju nameru da preuzme „Novosti“ nije realizovao preko nadležnih državnih institucija i pregovora sa državom i ostalim vlasnicima, iako je to mesecima pokušavao, već je bio primoran na posredovanje Milana Beka? To nije pitanje pozitivne ili negativne „istorije poslovnog angažovanja“, već pitanje skrivenih centara moći koji, kada im je to potrebno, mogu nezakonito da spreče prodaju akcija.

Milan Beko potvrdio je i da su tri preduzeća preko kojih su kupljene akcije „Novosti“, njegove: „To nije ni od početka sporno”.

I ovde je Milan Beko izbegao da objasni ko mu je omogućio da nezakonito kupi većinski paket akcija „Novosti“ i da ih drži u svom posedu od 2006. godine.

Tri preduzeća koja su za račun Beka kupovala akcije „Novosti“ – Ardos, Trimaks i Karamat, su povezana pravna lica.
Prema Zakonu o preuzimanju akcionarskih društava, povezana pravna lica na berzi mogu kupiti do 25% akcija. (Prilog 14)
Vesna Vujić iz Komisije za hartije od vrednosti je 27. novembra 2010. godine izjavila da je Komisija nakon Bekovog nastupa na TV B92 zatražila od njegovih firmi „zvanično objašnjenje da li su povezane“, naglasivši pritom da je Komisija i pre četiri godine ispitivala povezanost vlasnika „Novosti“, ali da „nikada nisu dobili odgovor“; još uvek je nepoznato da li je Komisija sada dobila tražene informacije, i šta će preduzeti ukoliko Bekove firme ponovo izbegnu da daju „zvanično objašnjenje da li su povezane“; izvesno je jedino da do sada nisu ništa preduzeli, kao što ništa nisu preduzeli ni pre čertiri godine, kada im je u postupku kontrole moralo biti jasno da se radi o povezanim licima. (Prilog 15)

Govoreći o preuzimanju akcija „Knjaz Miloša“, Beko iznosi neistine i ponovo obmanjuje javnost. Na konstataciju voditelja da je ponuda kompanije “Apurna” u preuzimanju “Knjaz Miloša” diskvalifikovana, Beko je odgovorio: “Pa varate se. Ponudili su manje. Da Vas podsetim. Dakle, oni su ponudili manje od nas. I pošto je naravno manje, manje i ne može da bude više, onda su mali akcionari dali akcije sve nama”.

U ovom postupku su učestvovali ugledna francuska kompanija „Danon“, koja je sa Vladom Divcem formirala preduzeće „Apurnu“, i fond „Balkan limitid“ sa Kajmanskih ostrva, za koji je radio Milan Beko.
U prvoj ponudi za preuzimanje koju je 10. septembra 2004. odobrila Komisija za hartije od vrednosti, „Apurna“ je za jednu akciju ponudila 17.500 dinara, a „Balkan limitid“ 17.200; znači ponuda „Apurne“ bila je povoljnija.
Ponuda nije uspela jer je, navodno, pao kompjuterski sistem Centralnog registra hartija od vrednosti.
U drugoj ponudi je povoljniji bio „Balkan limited“ sa ponuđene 23.000 dinara po akciji i sa obavezom da državni paket akcija, po istoj ceni, otkupi u naredne dve godine. Međutim, tada Komisija diskvalifikuje „Apurnu“ i dozvoljava jedinom preostalom ponuđaču, „Balkan limitidu“, da izmeni svoju ponudu i iz nje izbaci obavezu otkupa državnog paketa akcija u roku od dve godine po ceni od 23.000 dinara. (Prilog 16)
Postupak se završio tako što je Vlada Srbije tražila istragu UBPOK-a tvrdeći da su članovi Komisije radili pod pritiskom; „Danon“ je diskvalifikovan i odlazi sa našeg tržišta, a država je, kao vlasnik 41% akcija, na njihovoj vrednosti izgubila oko 10 miliona evra.
Državne institucije su kršile zakon i propisane procedure štiteći privatni interes Milana Beka, na štetu države, odnosno njenih građana.
Do danas je javnost ostala uskraćena za tačne informacije šta je rezultat istrage UBPOK-a, da li je i ko je vršio pritisak na članove Komisije i zbog čega je njen predsednik primljen u bolnicu, da li je potpredsednik Vlade zastupao interes jedne strane u postupku preuzimanja i ko je odgovoran za „pad kompjuterskog sistema“ u Centralnom registru? (Prilog 17)

O svemu ovome sada ima priliku da govori samo Milan Beko, jer je zbog skrivenih vlasnika firmi i skrivenih vlasnika medija nejasno koga on i na koji način kontroliše. Iz činjenice da su finansijeri političkih stranaka takođe brižljivo skriveni (i sami njihovi lideri otvoreno priznaju da ne mogu da otkriju svoje finansijere da ih ne bi ugrozili), skriven je i njegov uticaj na političke odluke u zemlji. U postupku preuzimanja „C marketa“ eliminasana je konkurencija – slovenački „Merkator“ (Prilog 18) i britanski „Ašmor“ (Prilog 19). Ostao je samo Beko. Nakon prodaje akcija „Novosti“, naše tržište napušta nemački VAC (Prilog 20). Ostaje Beko. Kako on reče u emisiji, njegovu efikasnost i rad štite naše „reformisane i evropeizirane institucije“, koje izgleda prepoznaju i štite samo njegov privatni interes. Svi drugi koji posumnjaju ili pitaju, „nezakonito misle“, kao što je Beko rekao voditelju emisije. Drugim rečima, svi osim tajkuna su van zakona, jer se zakoni donose prema njihovim potrebama, a oni u državne institucije postavljaju ljude koji te zakone sprovode.

U „slučajnost“ da se Bekovi saradnici postavljaju na ključna mesta u državnim institucijama, ili da ljudi iz državnih institucija, nakon obavljenog posla za Milana Beka prelaze u njegove firme, verovatno niko ne veruje. Državne institucije su prethodnih godina uporno izbegavale da prate poreklo i tokove novca kod svih ovih transakcija, u kojima su ključni ljudi u institucijama omogućili kršenje zakona i pričinjavanje ogromne materijalne štete za državu i građane kao vlasnike. Dok se poreklo i tokovi novca ne otkriju, ostaće skriveno koga sve i na koji način kontrolišu Milan Beko i ostali tajkuni. Sve do tada Srbija će ostati zemlja zarobljena korupcijom, sa svim posledicama koje iz toga proizilaze – da svi građani, osim političkih elita i tajkuna, žive ili na ivici siromaštva, ili u potpunom siromaštvu, i da više od pola miliona ljudi gladuje. Istovremeno, država je samo u prodaji akcija ovih nekoliko preduzeća koja smo naveli u takstu, izgubila desetine miliona evra.

Svi komentari ( 0 )

Dodaj komentar

Upozorenje:

Web portal 'Savet za porbu protiv korupcije' ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web portala 'Savet za porbu protiv korupcije'.

Ime^*

Email (neće biti objavljen) ^*

Komentar (2000)^*

Slova / simboli na slici^*