Izvor: Politika

Autor: Slobodan Kostić

Svaka vlast, ako ima političke volje, znanja i resursa, može relativno brzo i lako da otkrije kako se, na koji način i kome, prosleđuju velike pare mimo svih propisa

Svakom dinaru se može ući u trag. Pitanje je samo da li za to postoje politička volja, znanje i resursi. Inače, novac, kako god ga prikrivali, uvek ostavlja trag. Pogotovo kada su u pitanju krediti koje banke odobravaju.

Tu je sve toliko kristalno čisto da samo onaj koji neće nešto da vidi ili otkrije u tome neće uspeti, kaže za naš list Miroslava Milenović, forenzični računovođa i član Saveta za borbu protiv korupcije, odgovarajući na pitanje može li se ući u trag novcu iz državnih, ali i drugih banaka (od sedam državnih banaka, četiri su otišle u stečaj zbog nenaplativih kredita politički podobnim biznismenima).

Za to su već u različitim postupcima osumnjičeni domaći biznismeni Miroslav Bogićević, vlasnik „Farmakoma MB”, i Goran Perčević, vlasnik „Interkomerca”. Uprkos hapšenju, ostalo je pitanje gde je taj novac završio: na privatnim računima u inostranstvu ili na računima kompanija skrivenim u raznim ofšor zonama.

Mogu li se protokom vremena zatrti tragovi novca iz bele u sivu zonu?

Ne. Nikako. Rekoh jednom i opet ću ponoviti – tokovi novca uvek ostavljaju negde neki trag. Novac može da promeni „agregatno stanje”, da iz kredita pređe u imovinu, iz nje u gotovinu, a potom u hartiju od vrednosti, pa opet u gotovinu, jer se njime najlakše operiše, ali ne može da „ispari”. Da nestane. Negde neka informacija o bilo kojoj transakciji mora da ostane zapisana. Ako to postoji, a hoćemo i imamo s kim da uradimo – pitanje je samo vremena do kada se sve može isterati na čistac.

Četiri državne banke otišle su pod led odobravajući zajmove ljudima koji, po svemu sudeći, nisu ni hteli da ih vrate. Može li se istražiti kuda su pare otišle i ko je u tom finansijskom lancu od oko milijardu evra najodgovorniji?

Naravno da može. No, pre toga, hajde da demistifikujemo način odobravanja kredita u bankama. Prvi čin je – da preduzeće NN zatraži ili, kako bi se to sada reklo, aplicira za kredit kod banke. Prvi potez je da firma dostavi banci svoje finansijske izveštaje. Ti papiri veoma često ne odražavaju pravu sliku stanja. Najčešće imaju „prenapumpanu” aktivu, vrednost imovine, ne bi li time pokazali da su u sasvim dobroj poslovnoj „kondiciji”. Uz finansijske izveštaje ide i biznis plan iz kojeg banka treba da vidi kako će se doći do novca kojim treba platiti kamatu i vratiti glavnicu. Tu su i kolaterali, ili sredstva obezbeđenja (jemstva, garancije) za vraćanje kredita ako nešto krene po zlu.

Koji je sledeći korak?

Svi papiri koje sam pobrojala služe za procenu kreditne sposobnosti preduzeća u bilo kojoj banci na ovom svetu, pa i kod nas. Najpre rizik procene, koja mora da odgovori na sasvim jednostavno pitanje: Da li je klijent sposoban da vrati uzajmljeni dinar?

Ko to radi?

Službenici, ako tako smem da kažem, relativno nižeg, najviše srednjeg ranga. Moja iskustva kažu da su ti činovnici, na primeru Fonda za razvoj, uvek i bez greške znali dobro da procene sve rizike i da menadžmentu ukažu na skrivene zamke. U jednoj rečenici kažu – klijent je prezadužen i ne ispunjava uslove za kredit. Bio bi, po mom sudu, strašan greh reći da ti ljudi nisu znali svoj posao. Problemi dolaze tek kasnije, na mnogo višim instancama.

Direktorskim, upravljačkim?

Naravno. Ne može me niko ubediti da banke već na tom nivou odlučivanja nemaju ljude koji mogu da procene s kim imaju posla samo na osnovu finansijskog izveštaja i biznis plana. Tu se sve vidi. Osim ako neće. S Marsa se može videti da li je i koliko „napumpana” aktiva u, recimo, vremenskoj seriji od tri godine.

Šta je sledeći potez?

Na osnovu svega uočenog, procenjenog i proverenog, činovnik daje preporuku da li NN firma može da dobije kredit. Jednostavno, on mora realno da sagleda biznis plan i svojim menadžerima kaže: ova ideja stoji na čvrstim osnovama i taj posao može da napravi pare za sve nas – gazdu, državu i banku.

Je li to najrizičniji deo posla, kojim se neki mogu abolirati, jer su biznis planovi stvar budućnosti?

Saglasiću se, uslovno, da je to dosta rizičan deo posla, u kojem su moguće greške. Ko je, recimo, mogao da pretpostavi da će se ovog maja dogoditi one silne poplave? Niko. Ali, za iskusne ljude, kakve gotovo sve banke imaju, najveći broj biznis planova jednostavniji je od običnog bukvara. I letimičnim pregledom lako se dolazi do saznanja da je reč o fantastici koja nema nikakvog dodira s realnošću.

A kolaterali? Šta s njima?

Oni tek sada dolaze na red. I procena njihove vrednosti može biti plod subjektivne ocene. Na dinar zajma uobičajeno je da se traži kolateral jedan, dva do tri puta veći od kredita. Retkost je jedan za jedan. Za takve stvari za početak je dovoljno zdravorazumsko procenjivanje. Ne može sto za kojim sedimo da vredi milion evra, ali ni dinar. Možemo se, dakle, prevariti u proceni za desetak do 20 procenata, ali ne i za hiljadu puta. Ako neko u proceni omaši za malo, može mu se progledati kroz prste, ali ako za nešto kaže da vredi suvog zlata, onda nije u pitanju neznanje, nego smišljena namera. Prevara.

Činovnici sve odrade. Šta sledi?

Ide se na kreditni odbor. Tu, na tom mestu, već mogu da počnu pritisci i protežiranja kome da se odobri kredit. Ima, naravno, banaka čije procedure odmah eliminišu svaki takav gest, ali kod nekih je prolazilo. Konačno, svaki kreditni odbor u bilo kojoj banci ima limit do kojeg može da odobri pozajmicu. Recimo, do 500.000 evra. Za sve preko toga ide se na izvršni, odnosno upravni ili nadzorni odbor. Na svim tim telima raspravlja se i razgovara ne samo o visini kredita, već i o onome što su im njihovi činovnici stavili na uvid.

Gde sistem počinje da puca?

Onog časa kada se na mestu izvršnog direktora nađe čovek koji je dobar vojnik svoje stranke na vlasti, a zajmove traže ljudi bliski toj vlasti ili dovoljno moćni da svojim imenom i reputacijom to izbore. Još ako im za odobravanje zajmova nisu potrebni ni papiri, koje su im činovnici uredno dostavili, vi imate više nego jasan sistem političke korupcije.

Ko tu strada?

Vlasnik imovine, odnosno novca u banci. A to je – kad su u pitanju Agrobanka, Razvojna banka Vojvodine, Privredna banka Beograd, a dobrim delom i Univerzal banka – država.

Ima li tu lične odgovornosti?

Lična odgovornost je tu čista kao dan. Ako su činovnici loše obavili posao i sve namerno preuveličali ne bi li svoje šefove doveli u strašnu zabludu, postoji, ipak, toliko stepenica u odlučivanju da je nemoguće da se kredit odobri onome za koga se i na ulici zna da nije sposoban da ga vrati. Ne verujem da je za nekog od naših tajkuna s nekog upravnog odbora vraćen kreditni zahtev na doradu, jer su činovnici rđavo obavili posao. Da se ne zavaravamo, nema velikih kredita bez direktne umešanosti kreditnih i nadzornih odbora tih i takvih banaka.

Ima li u tome odgovornosti NBS?

Centralna banka je banka nad bankama. Ako su njenom guverneru, kao što je nedavno izjavio Dejan Šoškić, ruke vezane u takvim situacijama, a ništa nije preduzeo da ih „odreši”, predlažući odgovarajuće propise i mere, ja ne mogu ništa drugačije da zaključim nego da je i NBS svojim nečinjenjem participirala u svemu tome.
NBS ne može nekoj banci da kaže – odobri zajam Peri, ali ne daj Žiki, ali šta može – njena kontrola mora stalno da bdi nad adekvatnošću kapitala svake banke i da prati njihove rezervacije za svaki zajam koji odobravaju. A rezervacije nisu ništa drugo do signal da nešto s naplatom kredita nije kako valja i da su pare date rizičnom klijentu. Šta je s procenom kolaterala? NBS može i mora svemu tome da se posveti. Nema iznenadnih slomova banaka. Dogodilo se? Ne može.

I za kraj – ključno pitanje. Tajkunima su odobrene stotine miliona, neki kažu i više od milijarde evra. Oni grcaju u dugovima. Plate radnicima nisu izmirivali mesecima. Porezi godinama nisu plaćani. Gde su te pare uzete od banaka? Ima li im traga?

Ima. Još kako. Ali, da ne bi sve ljude koji su se zajmili kod banaka strpali u isti koš, ima primera i slučajeva da su preduzetnici sve uradili kako treba. I banka, što je do nje, ali neka viša sila ih je gurnula u problem. Poplave, recimo.

Ne pričamo o njima. To se nekako može razumeti. Šta je s onima koji su uzeli zajam da naprave fabriku ili nabave mašine, a pare su nestale? Gde su?

Ima tu svakojakih modaliteta, ali suština je u tehnologiji prebacivanja novca, recimo za mašinu, s jedne na drugu firmu, koje su međusobno povezane. Još ako je neka od njih u ofšor zoni – bog da te vidi. Pa još ako je reč o polovnim mašinama, fakture se pumpaju do neslućenih razmera. Te transakcije ne vide se baš iz aviona. Treba malo truda da se novcu uđe u trag. Slična je stvar kad se pare od kredita, opet za mašinu, uplate nekoj, obično svojoj, posredničkoj firmi u svetu, koja tu mašinu nikad ne isporuči.

Je li to pranje novca?

Ne. To je klasično pravljenje crnih fondova koji služe za mito ili korupciju. Gotovina je za to najpogodnija i sve se čini da se do nje dođe jer je njene tokove najteže pratiti.

Da li je forenzičaru vašeg kalibra problem da u sve to pronikne i otkrije sve tragove novca?

Nije problem. Te finansijske operacije ne rade se od Slavije do Kalemegdana, već uglavnom tamo gde naši poreznici ne mogu tek tako da zavire. Potrebni su, dakle, vreme, novac i strpljenje da se u sve to uđe, ali ništa od toga nema, ponavljam još jednom, ako za to ne postoje politička volja, znanje i resursi.