Izvor: Politika

Autor: Bojan Bilbija

Dok je bila živa od Verice Barać uglavnom su bežali kao đavo od krsta oni koje je pominjala u svojim izveštajima. Isto tako, ni nadležni državni organi, posebno Vlada Srbije pod čijom je „kapom” i u čijoj je zgradi delovao njen Savet za borbu protiv korupcije, nisu se posebno istakli postupanjem po njenim preporukama. Uglavnom, svi su se pravili da je ne vide i ne čuju.

Međutim, kada je objavljena vest o smrti Verice Barać koja se duže od decenije i po borila protiv opake bolesti – i svoje sopstvene i one naše zajedničke koja razjeda srpsko društvo – najednom su je se svi setili. Gotovo istog časa javni prostor preplavljen je telegramima, saopštenjima, izjavama kojima se iskazuje pažnja i počast hrabroj sugrađanki. Osim nekoliko izuzetaka, u koje se mogu ubrojati njeni najbliži prijatelji i saradnici, uglavnom su to bili ljudi koji za života, blago rečeno, nisu javno podržavali njena nastojanja u borbi protiv korupcije.

Većina onih koje je prozivala, da budemo iskreni, izbegavala je da odgovara na primedbe Verice Barać, koristeći se okolnošću da su one bile tek savetodavnog karaktera. Izveštaji, analize, inicijative, a bilo ih je, kažu, više od sedamdeset za skoro devet godina rada Saveta za borbu protiv korupcije, uglavnom su skupljali prašinu po fiokama. Živkovićeva, dve Koštuničine i Cvetkovićeva vlada uspeli su da napišu tek pet odgovora na njene analize i primedbe o spregama politike i privrede, tajkuna i kriminala.

Zid ćutanja povremeno su probijali prozvani pojedinci, poput Aleksandra Vlahovića ili Miodraga Kostića. Milan Beko je svoj odgovor Verici dao podnošenjem krivične prijave protiv nje, a Miroslav Mišković tužbom, koja je bila odbijena. Gromki slučajevi privatizacija o kojima je Baraćeva javno govorila i pisala, poput Luke Beograd, Večernjih novosti ili Ce marketa, tako su se, poput drugih izveštaja saveta, zagubili u vrtlogu institucija sistema.

„Konstrukciona greška” bila je, izgleda, uneta još prilikom osnivanja saveta, kada se povela polemika da li novo telo treba da bude istražni organ, ili, pak, institucija koja predlaže zakone i druga rešenja za sprečavanje sistemske korupcije. Iako savet nije dobio ovlašćenja koja bi Vericu Barać pretvorila u srpskog Eliota Nesa, politička elita je nju i njen rad uvek doživljavala kao kost u grlu. Otuda ne čudi da su još od prve Koštuničine vlade preduzimani pokušaji da se savet ukine i zameni Agencijom za borbu protiv korupcije, ali ih je u toj nameri pokolebala negativna reakcija javnosti.

I sada, kada Verice više nema, svi javno oplakuju ovu hrabru ženu, za koju nisu iskazivali pažnju i interesovanje dok je bila živa i kada je radila koliko je mogla u korist ovog društva. Naravno da nije bila savršena niti idealna, ali su ona i njen rad zasluživali daleko više pažnje i mnogo korektniji odnos.