Prošlo je više od godinu dana od kako je prvi izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije o politici i procesu privatizacije, od strane vlasti i vlasti bliskog dela medija, dočekan uvredama, nategnutim metaforama i pošalicama umesto argumenata, a pre svega, ideološkom hajkom da je svako ko postavi pitanje o postupku privatizacije u Srbiji – branilac samoupravljanja.

U međuvremenu, javnost je, malo po malo, upornošću mnogih, od najistrajnijih radnika-akcionara, do delova stručne javnosti, mogla potpuno da razume na kakve je sve grube povrede zakona i propisane procedure spremna vlast u Srbiji u privatizaciji (Veterinarski zavod), prodaji državnih akcija iz prethodne privatizacije («Jugoremedija»), ili u privatizaciji kroz postupak stečaja («Sartid»). Ipak, ideološka mahnitost «branilaca privatizacije» (koju niko ne napada, ali mnogi osporavaju način na koji se ona sprovodi), toliko je stabilna i neosetljiva na probijanje istine, da im još uvek nije postalo jasno da «Zekstra-Bankom» nije bio konzorcijum u vreme tendera za prodaju Veterinarskog zavoda, da najviša cena nije bila presudna u odlučivanju o najpovoljnijem kupcu Zavoda (inače ne bi bio prodavan na tenderu, već na pijaci), da Ministarstvo privrede krši zakon i ne poštuje presude Vrhovnog suda, čime ugrožava osnove pravnog poretka zemlje.

Zašto oni koji su stvarali jedno uspešno preduzeće, koji su odlično poslovali, i koji nude novac da to preduzeće kupe, nisu strateški partner, a jeste onaj koji se tom delatnošću nikada nije bavio, ali zato nudi mnogo više novca, što mu niko nije tražio. Traženo je da ispuni druge uslove, koje nije ispunio, to u svojoj presudi kaže i Vrhovni sud. Zašto se uvode privremene mere zbog «opstrukcije privatizacije» onima koji su bili jedini valjan ponuđač na tenderu? Zašto je Nini «više vlasnik» od malih akcionara «Jugoremedije», pa mu država uz prodaju manjinskog paketa akcija daje i ono što nije njeno – pravo da dokapitalizuje fabriku, o čemu se može dogovoriti samo da drugim vlasnicima? Po kojim kriterijumima vlast razlikuje tri vlasnika »Keramike» iz Kanjiže, pa su jednom dozvolili da u pratnji policije opljačka magacine, dok su ostali izbačeni napolje? Po čemu razlikuje svojinu malih akcionara, koju ne priznaje, od Ninijeve, koju štiti, ako treba i žandarmerijom.

Zašto je izvršnoj vlasti i delovima javnosti toliko sporno da se i ovakav Zakon o privatizaciji kakav je, ispoštuje? Ko i kako određuje ko su «neprijatelji», a ko «prijatelji» privatizacije, ko sme biti vlasnik, a ko ne? O kakvim kriterijumima i čijim interesima se radi? O primeni zakona i procedure i zaštiti javnog interesa sigurno ne.

Verica Barać, predsednica Saveta