Prošle nedelje je stupila na snagu vladina Uredba o sredstvima za posebne namene kojom se policija izuzima iz sistema javnih nabavki. Naime, postojeći Zakon o javnim nabavkama je predvideo da svi državni organi moraju koristiti tržišnu utakmicu među dobavljačima, kako bi se štedelo na budžetskim sredstvima i kako bi se smanjila korupcija. Međutim, Zakon je napravio izuzetak za nabavku naoružanja i druge poverljive opreme. Može se reći da je to bilo loše rešenje, budući da su upravo prilikom nabavke naoružanja, vojne opreme i ostalih „poverljivih” dobara najveća korupciona plaćanja, kaže Milić Milovanović.

Tom prilikom zanemarena su strana iskustva u kontroli korupcije, pre svega ona iz najrazvijenijih zemalja. Narodni predstavnici i mediji u tim zemljama opširno komentarišu svaku stavku prilikom odobravanja sredstava za nabavku vojne opreme i reaguju na najmanji nagoveštaj korupcije. Kada je jednom napravljena breša, kasnije je vrlo teško braniti njeno proširenje. Sada je u tu pukotinu vlada vešto ubacila Uredbu kojom se proširuje broj izuzetaka. Naime, Uredba više ne govori samo o naoružanju i „poverljivim nabavkama”, već o sredstvima za „posebne namene”. U sredstva za posebne namene spada faktički sve što koristi policija, kao recimo nepokretnosti (kuće, garaže, magacini) ili pokretna imovina (od baruta, patrolnih vozila, brodova, čamaca, „lebdelica”, video kamera, „sklemblera”, obuće i rukavica za vatrogasce, pa sve do „odećne opreme”). Štaviše, nabavka „dobara, usluga i radova za potrebe i u vezi sa nepokretnostima”, ili nabavka pokretnosti s tim u vezi, ne spada pod odredbe Zakona o javnim nabavkama. Drugim rečima, kada ministar reši da okreči svoju kancelariju, pozvaće svog prijatelja molera, a kad reši da kupi novi tepih, pozvaće svog poznanika koji trguje tepisima. Naravno, nabavku će odobriti tročlana komisija Ministarstva koja svoj izveštaj dostavlja ministru, a on sam donosi odluku.

Uredbu je potpisao potpredsednik vlade Miroljub Labus, a na njeno donošenje nije imao primedbe ni Sekretarijat za zakonodavstvo. Ministar finansija je samo cinično primetio da se ne protivi Uredbi budući da će se nabavke vršiti i skladu sa odobrenim budžetom. Da li će se, pritom, ministar okoristiti, u okviru „plana izvršenja budžeta”, njega ne zanima. Interesantno je da na Uredbu nema primedbe ni direktor Uprave za javne nabavke koji smatra da nije na njemu da procenjuje da li je neka nabavka poverljiva ili nije, kao ni da procenjuje uredbe ili pravilnike kojima se poverljive nabavke regulišu. Kako Zakon na prvom mestu navodi da je posao Uprave „učešće u pripremi propisa u oblasti javnih nabavki”, može se zaključiti da direktor ne želi da se meša u svoj posao. Prema stavovima odgovornih ličnosti sve je u najboljem redu, u skladu sa zakonom i principima pravne države. Tako lako možemo da zamislimo ministra kako uskoro na nepoznatoj lokaciji ulazi u magacin „poverljivog karaktera”, bira neki od postojećih „odevnih predmeta” i zatim se ukrcava u „lebdelicu” koja koristi „sklemblere” kako bi zadatak ostao do kraja neprimećen. Sva posebna sredstva za posebne namene kupljena su posle posebne „finansijske analize predmetne nabavke”.

Član Saveta, profesor dr Milić Milovanović