Zakoni koji treba da obuzdaju korupciju u Srbiji, deo su nagodbe političkih stranaka i tajkuna, tvrdi predsednica republičkog Saveta za borbu protiv korupcije, i upozorava:

Privatizacija je pokriće za pranje novca

Vlada bez kontrole raspolaže državnim novcem

Niko se ne bori protiv monopola i haotične prodaje preduzeća

Dinkić osniva skupu antikorupcijsku agenciju koja će poništiti sve što smo do sad uradili

Da odnosi Vlade Srbije i njenog Saveta za borbu protiv korupcije nisu dobri poznato je javnosti odavno. Međutim, ispostavilo se da u prvih 100 dana nova Vlada čak nije ni pokazala interesovanje za borbu protiv korupcije. O tome najbolje svedoči potreba predsednice Saveta Verice Barać da nedavno uputi pismo premijeru Vojislavu Koštunici i potpredsedniku Božidaru Đeliću. 

- Smatrali smo da nova Vlada na samom početku treba da utvrdi plan i program svojih aktivnosti u borbi protiv korupcije. Time bi se omogućilo da Strategija za borbu protiv korupcije, godinu i po nakon usvajanja, napokon počne da se primenjuje. Tražili smo od premijera da zakaže zajednički sastanak na kome bismo Vladu upoznali sa glavnim problemima vezanim za korupciju. Ova vlast je nasledila ogromne prepreke u borbi protiv te pošasti, i Savet je želeo da joj pomogne u pronalaženju načina da se problemi reše. Jedan od najvažnijih preduslova je stvaranje delotvornog institucionalnog okvira, međutim, antikorupcijski zakoni koji su do sada doneti, i institucije koje su osnovane za primenu ovih zakona, nisu doprinele stvaranju valjanog institucionalnog okvira. Vlada je donosila antikorupcijske zakone samo da bi odgovorila zahtevima međunarodnih organizacija i domaće javnosti da se pokrene suzbijanje korupcije, međutim u same zakone je ugrađivala mehanizme koji će ih učiniti potpuno neprimenjivim. 

Kako su premijer i potpredsednik reagovali na pismo?

- Do sada nismo dobili nikakvu povratnu informaciju da li je Vlada razmatrala naš predlog za sastanak.

U tom pismu nabrojali ste devet problematičnih tačaka. Prvi problem je, kako tvrdite, uspostavljanje javne kontrole državnih finansija. O čemu je zapravo reč? 

- Srbija je jedina zemlja u Evropi i jedna od retkih zemalja u svetu koja još uvek nema eksternu državnu reviziju javnih finansija. Zakon o državnoj revizorskoj instituciji usvojen je u novembru 2005, ali njegova primena još uvek nije počela. U Akcionom planu za sprovođenje Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije, usvojenom u decembru prošle godine, Vlada se izgovara da nema dovoljno sredstava i stručnog kadra za osnivanje državne revizorske institucije. Istovremeno, u vreme predizborne kampanje, ministar Dinkić je najavljivao osnivanje velike i skupe antikorupcijske agencije u kojoj bi trebalo da radi veliki broj eksperata, ali čiji rad, po ministrovim rečima, neće biti okrenut javnosti, već će ona, kao i druge državne agencije osnivane poslednjih godina, biti potpuno zavisna od vlade i odgovorna jedino vladi. Prema poslednjoj verziji zakona o ovoj agenciji, ona se ne osniva da bi unapredila, već da bi poništila dosadašnje rezultate postignute u borbi protiv korupcije. Istovremeno, Vlada nam objašnjava kako u budžetu nema sredstava za osnivanje državne revizorske institucije, i da u Srbiji nema eksperata koji bi u njoj mogli da rade. Tamo gde ih je vlada tražila, među svojim partijskim kadrom, zaista i nema nezavisnih stručnjaka potrebnih za rad ove institucije.

U tom sklopu pitanja nalazi se i problem poštovanja međunarodno priznatih pravila o budžetskom sistemu i poštovanje zakonom propisanih obaveza Vlade da Skupštini podnosi izveštaje o izvršenju budžeta i izveštaje budžetske inspekcije? 

- Ovo pitanje se nadovezuje na prethodno - i kada bi nezavisna revizorska institucija počela da radi, ne bi imala šta da kontroliše, jer Vlada još od 2004. ne dostavlja parlamentu na usvajanje završni račun budžeta, niti parlament to od nje traži. Takva praksa potpune samovolje Vlade u oblasti javnih finanasija prošle godine je i omogućila da izvršna vlast jednostavno prestane da izvršava obaveze budžeta po raznim osnovama, pa je onda 700 miliona evra preostalih u budžetu zahvaljujući tom neizvršavanju obaveza proglašeno za suficit. I taj lažni suficit je preusmeren na realizaciju Nacionalnog investicionog plana, napravljenog za potrebe predizborne kampanje stranaka iz vlasti, a projekte koji će se realizovati u okviru NIP-a bira uzak krug ministara i njihovih najbližih nameštenika. Nova Vlada je olučila da nastavi sa realizacijom NIP-a, uz određena poboljšanja u postupku izbora projekata, pa smo smatrali da je ova tema i dalje veoma važna za razgovor. 

Koje ste probleme primetili u kontroli javnih nabavki, za koju se tvrdi da je haotična i selektivna?

- Zakon o javnim nabavkama je prvi antikorupcijski zakon usvojen u Srbiji, i primenjuje se od jula 2002. Njime je formirana Uprava za javne nabavke i Komisija za zaštitu prava ponuđača, kao organ koji rešava po žalbi ponuđača u postupku javnih nabavki. Međutim, Zakonom je regulisana samo kontrola sprovođenja postupka nabavki. Druga dva jednako važna segmenta - planiranje nabavki i kontrola izvršenja ugovora zaključenih u nabavkama, ostali su van kontrole, pa Uprava za javne nabavke može samo da kontroliše prikupljanje ponuda za neku nabavku koja je u postupku planiranja već mogla da bude osmišljena za poznatog ponuđača. Sa njim je, takođe, mogao da bude napravljen dogovor da neće morati da izvrši delove ugovora. Kada je zakon o javnim nabavkama donet, vlada je najavila da će druga dva segmenta nabavki biti regulisana zakonom o državnoj reviziji, ali, kao što smo već rekli, vlada godinu i po nakon donošenja zakona o nezavisnoj revizorskoj instituciji i dalje samo nalazi izgovore da odloži njeno osnivanje.

- Dosadašnja primena Zakona o javnim nabavkama takođe je pokazala da se on primenjuje selektivno, zavisno od interesa pojedinih ministara u konkretnoj nabavci. U javnosti su poznati slučajevi nabavki lokomotiva ili izgradnje kargo centra. I institucije koje su formirane ovim Zakonom nisu nezavisne, podložne su čestim izmenama, čak i prekidima u radu. To je slučaj sa Komisijom za zaštitu prava ponuđača, čiji je personalni sastav nekoliko puta menjan.

Poseban problem u primeni Zakona o javnim nabavkama nastao je u maju 2005, kada je Vlada donela uredbu kojom su sve nabavke za policiju utvrđene kao poverljive i na njih se ne primenjuju odredbe Zakona. Zašto?

- Savet za borbu protiv korupcije smatra da je Vlada ovom uredbom prekoračila zakonska ovlašćenja, o čemu smo Vladi dostavili predlog da se Uredba izmeni. Naime, Zakon daje mogućnost da Vlada svojim aktom određene nabavke za policiju utvrdi kao poverljive, ali ne i da sve nabavke tretira kao tajne, i suspenduje primenu zakona za nabavke u policiji. Vlada nije prihvatila predlog Saveta, a Ustavni sud, kome je dostavljen predlog da se ispita ustavnost te Uredbe, ocenio je da je Uredba Vlade u skladu sa Ustavom. Znači, čak i da se nabavke i dalje vrše preko privilegovanih firmi ministra ili nekog njemu bliskog, to više ne podleže nikakvoj kontroli. Kada su novinari pitali tadašnjeg ministra finansija Dinkića šta on misli o Uredbi, odgovorio je da je važno samo da se vrednost nabavke kreće u okviru iznosa planiranog u budžetu! Kako su potom vršene nabavke za policiju, ali i druge nabavke za protekle četiri godine, možemo da vidimo iz raznih afera koje su zbog toga izbile!

Politički analitičari često tvrde da su naše stranke jedan od faktora kriminalizacije društva, jer ne postoji kontrola finansiranja političkih partija.
Šta Vi mislite o tome?

- Zakon o finansiranju političkih stranaka se primenjuje već treću godinu, ali njegova primena nije doprinela smanjenju korupcije u ovoj oblasti. Organ nadležan za kontrolu finansiranja stranaka je Odbor za finansije Narodne skupštine, koji čine predstavnici političkih partija čije finansiranje treba kontrolisati! S druge strane, ovaj zakon ne samo što je omogućio strankama da njihovo finansiranje ostane netransparentno, već i da, sa druge strane, dobiju ogroman novac iz budžeta, tako da građani sada trostruko finansiraju partije i u vlasti i u opoziciji: najpre iz budžeta, zatim kroz skupu i lošu uslugu javnih preduzeća kojima upravljaju politički nameštenici, a na kraju i visokim cenama kod monopolista, kojima je vlast omogućila povlašćen položaj na tržištu kao protivuslugu za finansiranje. 

Da li je monopolizacija tržišta posledica loše zakonske regulative ili nefunkcionisanja tela zaduženog za borbu protiv monopola?

- Ovaj problem verovatno najbolje oslikava slabosti institucija u Srbiji da primene zakone i rade poslove za koje su nadležni - Srbija već dve godine ima Zakon o zaštiti konkurencije, za čiju primenu je nadležna Komisija za zaštitu konkurencije... 

o A ipak imamo jasno vidljive monopole u maloprodaji, mlekarstvu, građevinarstvu. U čemu je problem? 

- Najpre, imate zakon čije kaznene odredbe značajno otežavaju kažnjavanje onih koji ga krše. Zatim, u zakonu je nisko postavljen prag godišnjeg prihoda koji dovodi do obaveze prijavljivanja koncentracije, što ima kao posledicu preopterećenost Komisije i nemogućnosti da se usredsredi na značajnije slučajeve narušavanja slobodne konkurencije. Takođe, Komisija nema potrebne garancija za nezavisan rad, a poseban je problem što se iz primene Zakona izuzimaju pravna lica koja se bave delatnošću od opšteg interesa. Ko tumači šta je to opšti interes? Da li su to telekomunikacije, trgovina, mlekarstvo? 

Ovaj problem je tesno povezan sa pitanjem usklađivanja propisa koji regulišu rad tržišta kapitala?

- Šest godina je prošlo od kako smo ušli u proces privatizacije. Propisi koji regulišu rad tržišta kapitala u Srbiji i dalje su puni praznina koje pojedincima omogućuju da, na primer, kupuju akcije van organizovanog tržišta, tako što prave društva sa ograničenom odgovornošću u koje akcionari unose svoje akcije kao osnivački ulog, a potom prodaju svoje udele u d.o.o. firmama, koja su zapravo akcije drugih preduzeća. Već više od dve godine, ova praksa potpuno razara tržište kapitala u Srbiji, a vlada ne reaguje na preporuku Komisije za hartije od vrednosti iz januara 2006. da se Zakon o tržištu hartije od vrednosti izmeni kako bi se sprečilo vanberzansko trgovanje akcijama preko udela u društvima sa ograničenom odgovornošću.

- Još drastičniji problem pojavio se prilikom preuzimanja akcija C marketa 2005, kojim su Miroslav Mišković i Delta ostvarili potpuni monopol u maloprodaji u Srbiji. Dogovor o podeli imovine C marketa zaključen je na sastanku sukobljenih tajkuna sa premijerom, pa je preuzimanje akcija malih akcionara na berzi nekoliko dana kasnije bilo samo realizacija ovog dogovora, simulacija berzanskog trgovanja po unapred dogovorenoj ceni akcija. Za zemlju u kojoj su takve stvari moguće, da premijer i kupci dogovaraju uslove kupoprodaje tuđe privatne svojine, slobodno možemo reći da zapravo i nema tržište kapitala.

Lideri stranaka na vlasti već godinama se zalažu za transperantnost u radu državnih institucija, a pokazalo se da javnosti rada ima najmanje u procesu privatizacije, koji upravo vodi Vlada Srbije. Zašto? 

- Proces privatizacije je i projektovan tako da bude što više podložan korupciji. Stvorena je mogućnost da se taj proces ne sprovodi uz zaštitu javnog interesa, da se na transparentan i zakonit način promeni vlasništvo. To je jasno pre svega iz praznina u samom zakonu, iz činjenice da Agencija za privatizaciju sama kreira, sprovodi i kontroliše proces privatizacije, da nije uspostavljena eksterna kontrola, da nisu obezbeđeni osnovni uslovi za zakonito odvijanje procesa. Ne kontroliše se poreklo novca, ne sprečava se monopolsko ponašanje, a izmenom zakona iz 2005. uvedena je i institucija «otpusta dugova», koja ne postoji u civilizovanom svetu.
Civilizovani svet počiva na stanovištu da se dugovi moraju vraćati, jer se time garantuje sigurnost u pravnom prometu, daje garancija za poštovanje ugovora koji je zakon među strankama, i štiti svojina. Niti su stvoreni, niti se stvaraju, institucionalni uslovi za zakonito odvijanje privatizacije. Poseban problem su sudovi - i dalje zavisni od izvršne vlasti, pretrpani nadležnostima i predmetima, kao i nestručnim i podobnim partijskom kadrovima. To sve znači da ako vas neko prevari, ako ne poštuje ugovor, da netačne podatke, ili ne plati cenu, ne možete se nadati bilo kakvoj zaštiti i obeštećenju. 

Šta je posledica ovakvog ponašanja države u procesu prvatizacije?

- U Srbiji gotovo da nema kvalitetnih investicija koje bi mogle da utiču na razvoj čitave privrede, već se privatizacija uglavnom svodi na pranje novca preko of-šor fondova, kupovinu nekretnina po niskoj ceni radi preprodaje, kupovinu tržišta radi ostvarivanja monopola, preuzimanje prljavih tehnologija kojima se može ostvariti mnogo veći profit nego u razvijenim zemljama. Jer u Srbiji se ne poštuju ni oni propisi o zaštiti životne sredine koji postoje, a koji su ionako nedovoljni po standardima razvijenih zemalja. 

Izjavili ste da probleme u javnom finansiranju posebno ističe bivši ministar finansija Mlađan Dinkić. Kakva je situacija sa krivičnom prijavom protiv Dinkića u slučaju Nacionalne štedionice? 

- Savet nema nikakvih podataka o tome. Mi smo svoj Izveštaj o Nacionalnoj štedionici krajem 2004. dostavili tužilaštvu, ali do danas nismo dobili nikakav odgovor o statusu ovog predmeta.

Kako komentarišete slučaj EPS, odnosno objavljivanje krivične prijave i reakcije na nju? 

- Svi se sećamo danonoćnih zasedanja Skupštinskog odbora, koji je ispitavao nezakonitosti u trgovini električnom energijom. Ono što je frapantnije od samih dokaza o počinjenim nezakonitostima, jeste način na koji je zataškan taj slučaj. Tako je rad velikog broja ljudi, koji su došli do relevantnih dokaza, poslužio samo za političku trgovinu, a zatim potpuno odbačen. Sećate se da je istivremeno sa prestankom rada Skupštinskog odbora o izvozu struje, Vrhovni sud poništio presudu za zemunski Magistrat u korist Poslovnog prostora, i preinačio je u korist Srpske radikalne stranke. To je način na koji vlast u Srbiji manipuliše profesionalcima u javnim službama, u tome, između ostalog, treba tražiti razloge zašto stručni i nezavisni ljudi odbijaju pozive Vlade da se uključe u rad državne revizorske institucije. 

Kritikovali ste i ministra finansija Mirka Cvetkovića kada je imenovan zbog sumnjivih poslova sa tajkunima. Zašto? 

- Savet je početkom 2004. došao do podataka da je Mirko Cvetković istovremeno bio direktor državne Agencije za privatizaciju i izvršni direktor privatne konsultantske kuće Ces Mecon, koju je Agencija u vreme njegovog mandata često angažovala za procenu kapitala i druge konsultantske usluge u pojedinim privatizacionim projektima. I u vreme kada smo objavili ovaj podatak, a i kasnije, kad je postavljen za ministra finansija i kada su novinari ponovo pokrenuli ta pitanja, ministar je odbio da komantariše nalaze Saveta. Ne samo u vezi sa ovim sukobom interesa, već i sa pojedinim procenama koje je Ces Mecon uradio za Agenciju za privatizaciju. Među njima je naročito sporna bila procena preduzeća Seme iz Beograda, koje je prodato Bogoljubu Kariću za oko 100 evra po kvadratnom metru, da bi mu potom Agencija dozvolila da potpuno promeni delatnost preduzeća, iako je u ugovoru izričito pisalo da to ne sme da učini u naredne tri godine. Savet je i posle smene Mirka Cvetkovića nastavio da prati ovaj slučaj. Sećam se da nam je krajem 2004, nakon više dopisa i urgencija, Agencija napokon odgovorila da sve dok Karić ostvaruje i jedan odsto profita od osnovne delatnosti preduzeća, Agencija će smatrati da nije promenio njenu delatnost. Mislim da ovaj odgovor dobro opisuje način na koji se sprovodi privatizacija u Srbiji.

Sve je više ljudi iz pravosuđa i tužilaštva na optuženičkim klupama. Koliko su ovei državni resori korumpirani, a koliko u finkciji tajkuna? 

- Vlada, koja je početkom 2004. odbila da povodom našeg Izveštaja o stečaju Sartida razgovara o slabosti trgovinskih sudova da dosledno primenjuju zakone i poštuju predviđenu proceduru, pred izbore prošle godine uhapsila je više desetina ljudi, među njima i nekoliko sudija koje je deo javnosti godinama proglašavao za “korumpirane”. U štampi ih je prozvala “stečajnom mafijom”. Nakon ove propagandno-policijske akcije, koja ništa nije promenila u načinu vođenja stečaja najvećih preduzeća u Srbiji, vlast je preko pojedinih medija nastavila sa sporadičnom produkcijom različitih “mafija” (prosvetna, drumska, duvanska), i sa slabim dometima, jer se osumnjičeni više od godinu dana drže u pritvoru, a žrtve korupcije svoja prava i dalje traže u iscrpljujućim štrajkovima i uličnim protestima koji vremenom silaze sa naslovnih strana štampe. To je, na primer, slučaj sa radnicima Robnih kuća Beograd. Pokrenuti pravosudni postupci se vode sporo, jer se često baziraju na lošim optužnicama, uglavnom potkrepljenim najnepouzdanijim dokazima - izjavama svedoka. Poznat nam je mehanizam da se optužnice podižu za dela za koja nema valjanih dokaza, a ne za ona za koja postoje mnogo čvršći dokazi. Pravosuđe, od ranije neotporno na pritiske izvršne vlasti, a sada dodatno uzdrmano hapšenjem sudija, koji su kršili zakon između ostalog i zbog pritisaka visokih Vladinih funkcionera, ne usuđuje se da odbaci optužnice za koje su političari i štampa već “doneli” osuđujuće presude. Optužnice se menjaju u toku postupka, prekvalifikuju se za manje opasna dela i za mnogo manju materijalnu štetu, pa se osumnjičeni za korupciju na kraju još i predstave kao žrtve! 

Da li je naše pravosuđe šampion u koprupciji?

- Pravosuđe nije ništa više korumpirano od državne uprave, za koju tek nema nikakvih instrumenata kontrole. Dok pravosuđe kako-tako kontrološe javnost, za upravu ni taj mehanizam ne postoji, pa pravo pitanje ustvari glasi - zašto vlast izdvaja pravosuđe kao najkorumpiraniju oblast u Srbiji? I zašto probleme korupcije u pravosuđu ne rešava stvaranjem uslova za njegov nezavistan rad, već selektivnim i senzacionalističkim delovanjem na posledice dugogodišnje podređenosti pravosuđa izvršnoj vlasti.

Koliko ste zadovoljni aktivnostima Saveta i njegovim statusom u državnoj administraciji i Vladi Srbije?

- Vlada jeste najčešće ignorisala naš rad, i jeste nam stvarala probleme u trošenju budžeta, čime je pokazala svoj odnos prema borbi protiv korupcije, ali ipak mislim da je sam Savet mogao mnogo više da učini. Javnost smo od samog početka isticali kao jedan od najdelotvornijih mehanizama za borbu protiv korupcije, i upravo zbog toga smo radili izveštaje o pojedinim slučajevima krupne korupcije, jer smo smatrali da je stvaranje javnosti jedan od najvažnijih zadataka Saveta. Ipak, mislim da smo u ovoj oblasti mogli da uradimo mnogo više.

Marko Lopušina

Antrfile
Pitanje bez odgovora

Imate li Vi kao Verica Barać zbog borbe protiv korupcije ličnih i profesionalnih problema sa onima kojima se ne sviđa kako radite? 

- Bez komentara.

Antrfile
Ministar Ilić obezbedio sebi bar dve pobede na izborima

o Rekli ste da je i odluka o davanju koncesije za izgradnju puta Horgoš – Požega, doneta uz kršenje propisane procedure, a da u razlozima za njeno donošenje nije jasan opšti interes iz koga proizilazi ovakva odluka? 

- Pravih, zakonom predviđenih razloga za davanje koncesije za izgradnju koridora 10 nema, jer je reč o pretežno već izgrađenom putu. Izgrađene su tri trake, a za obilaznice i most u Beškoj uzeti su međunarodni krediti za koje se plaćaju penali, jer se ne realizuju. U predlogu odluke za davanje koncesije piše da se završetak koridora 10 može finansirati iz putarine za korišćenje već izgrađenog dela puta, i dobijenih međunarodnih kredita. A izgradnja ovog međunarodnog koridora je pravi projekat za Nacionalni investicioni plan, ali tog projekta u njemu nema, osim jednog neznatnog iznosa. 

Zašto se onda donosi odluka o koncesiji? 

- Samo zato da bi stranka Velimira Ilića mogla da ispuni predizborno obećanje da će izgraditi autoput od Beograda do Čačka. Ali, pošto za taj put nikada ne bi dobili koncesiju, ministar je interes svoje stranke i svoj opstanak na vlasti nametnuo projektu od nacionalnog značaja, potpuno poništavajući javni interes, otvarajući pritom ozbiljan sukob između Vojvodine i Beograda, ucenjujući Vladu da će joj otkazati podršku ako od koncesije odustane. Taj put bi imao smisla jedino ako bi vodio do granice sa Crnom Gorom, ili Bosnom, pa da, u saglasnosti sa vladom druge države, postane recimo deo puta do luke Bar ili drugog, državi potrebnog, odredišta. Ovako, put do Požege vodi samo do kuće Velje Ilića, i još malo dalje.

Zašto ste rekli da se iza skrivanja ugovora o koncesiji krije krupna sistemska korupcija? 

- Ministar Ilić je izjavom da je ugovor o koncesiji važniji od Ustava u stvari priznao da je radio nezakonite stvari, jer vlast mora da radi u skladu s tim najvišim pravnim aktom. Ilić je tom izjavom praktično pokazao da se ugovor ne može uklopiti u naš unutrašnji pravni poredak i da on misli da ne mora da se pridržava pravnih normi ove države. Sigurno je da će taj ugovor Iliću doneti barem još dve izborne pobede u zapadnoj Srbiji, i njegova stranka će od toga imati ogromne koristi. Ne mora on da uzme pare od tog posla da bi ugovor bio štetan za državu.

- Ilić preko medija ovih dana pokušava da skrene pažnju s priče o koncesijama proturajući drugu priču o Sartidu. Svedoci smo da se afere često proizvode da bi se pokrile neke prethodne, i mislim da je to i sada slučaj. Došao je poslednji trenutak za najveći mogući pritisak građana na Vladu da objavi ugovor o koncesiji, jer ne sme biti dozvoljeno da se Srbijom vlada bez ikakve kontrole.

Antrfile 
Medijski prostor je tajkuniziran

U pismu premijeru i potpredsedniku Đeliću kao poseban problem ističete nepostojanje uslova za rad nezavisnih regulatornih tela?

- Zakoni koji treba da stvore uslove za obuzdavanje korupcije, za nezavisan i kvalitetan rad institucija, donose se kao deo nagodbi političkih stranaka i tajkuna i prema tome treba meriti i njihov kvalitet i mogućnost primene. Vlast se trudi da formalno ispuni zahteve i građana i Evrope da se sprovode reforme i menja država prema modelu moderne evropske demokratije, ali je limitirana vlastitim nedostacima. I potrebom da vlada uz pomoć korupcije koja će političkim strankama i tajkunima koji ih finansiraju, ili koji možda čine najuže jezgo same stranke, da omogući položaj iznad zakona. Zato se donose loši zakoni, međusobno se ne usklađuju, osnivaju se institucije čija je nemoć projektovana u samom zakonu, pa rad u takvim institucijama, uglavnom ne prihvataju odgovorni i stručni, što samo otvara prostor za partijske kadrove. Način na koji su birani članovi RRA naterala je pojedine, vrlo ugledne i stručne ljude, kao što su profesori Snježana Milivojević i Vladimir Vodinelić, da odustanu u toku samog postupka izbora. Sada je jasno da su bili potpuno u pravu, jer je samo dodela nacionalnih frekvencija, uz ostale pogodnosti, potpuno tajkunizirala medijski prostor.

Šta podrazumevate pod pojmom tajkuniziran medijski prostor?

- Činjenicu da zbog tajkuna i njihovih medija građani ostaju uskraćeni i za tako očigledne činjenice da referendum za ustav nije uspeo, da se odvijao u neregularnim uslovima, da je policija ponovo preuzela upravljanje ovom državom, da se priređuju medijsko-policijski spektakli hapšenja, da vam više ne može pomoći nikakva odbrana, jer vas je policija, uz pomoć medija, proglasila za krivca i člana neke mafije... Da li smo zaboravili na temeljnu civilizacijsku, ljudsku normu, da niko ne sme biti doveden u poziciju da dokazuje da nije kriv, već da je teret dokazivanja na onome ko tvrdi, znači državi i njenim organima, da dokaže da je kriv. Do tada je on nevin i to mu mora garantovati država. Ipak, dve mafije oko kojih se nikada neće stvoriti afera u štampi su tajkunska i stranačka.

Antrfile
Privatizovanje tuđe imovine

Da li u Srbiji postoji tajkunski lobi i kako on funkcioniše?

- Sećate se da je Vlada Srbije prodala preduzeće Jugoremediju čoveku sa Interpolove poternice, Jovici Stefanoviću Niniju, bez provere porekla kapitala, iako je Stefanovićeva firma, Jaka 80 iz Makedonije, za akcije Jugoremedije platila više nego što vredi čitavo preduzeće. I pored toga što je Jugoremedija bila u većinskom privatnom vlasništvu, država je sa Stefanovićem potpisala Ugovor o dokapitalizaciji, preko koje je on trebalo da postane većinski vlasnik.

Kada su posle tri godine sudskih sporova mali akcinari uspeli da dokažu kršenje zakona, i kada su sudovi raskinuli oba ugovora koja je Akcijski fond potpisao sa Stefanovićem, a mali akcionari se vratili u Jugoremediju kao većinski vlasnici, nova uprava otkrila je da je Minsitarstvo finansija sve vreme Stefanovićeve uprave omogućavalo Jugoremediji da uopšte ne plaća porez. Onog trenutka kada su mali akcionari preuzeli fabriku, Poreska uprava je blokirala račun i zatražila da se odmah, bez mogućnosti reprograma, plati nagomilani dug za porez. Sada, povrh svega, ministar Dinkić najavljuje privatizaciju Jugoremedije, preduzeća koje je već privatno, u vlasništvu malih akcionara! Dakle to je ista situacija koju smo već videli u slučaju preuzimanja C marketa, gde su se vast i tajkuni sporazumevali oko podele tuđe privatne svojine.