Kod nas postoji podela na one koji se nadaju da će im reforme doneti nova radna mesta i one koji veruju da se reforme sprovode kako bi izgubili sadašnja radna mesta

Zbog podela oko praktično svakog važnog pitanja o svojoj budućnosti, društvo poput našeg teško može da izgradi demokratske institucije,

Septembra 2000. građani Srbije su na izborima rekli „ne” izolaciji i smenili režim koji ih je isključio iz Evrope i uveo u ratove i sankcije. Skoro osam godina kasnije, građani Srbije su na izborima ponovo bili dovedeni u situaciju da se opredeljuju za ili protiv evropskog puta, u atmosferi u kojoj je predsednik države dobijao pretnje smrću i morao da se pravda da nije izdajnik, dok su pojedini ministri ocenjivali da se „oteo kontroli”, a drugi tražili da ga zaštiti tužilaštvo.

Presudan događaj za povratak Srbije na pozicije iz devedesetih sigurno je atentat na premijera Đinđića, koji je označio ne samo trijumf ratno-pljačkaških snaga, već, nažalost, i početak traganja stranaka demokratske orijentacije za reformama kroz takozvanu kohabitaciju.

Ne treba se protiviti kohabitaciji, ni zameriti predsedniku Tadiću što je nakon proglašenja izborne pobede februara ove godine rekao da će već sledećeg dana razgovarati s Tomislavom Nikolićem. Politička stvarnost Srbije, koju su potvrdili i rezultati parlamentarnih izbora, govori da nam je društvo duboko podeljeno na konzervativni i proevropski deo, a negativni efekti restrukturisanja privrede doveli su do toga da se ovaj jaz iz godine u godinu produbljuje, zbog čega je opasno da se najjača proevropska stranka uljuljkuje u kalkulaciji da u svoj tabor može da okupi natpolovičnu većinu. Zanemarujući dubinu ponora prema ogromnom delu društva označenom kao „gubitnici”, proevropske stranke zapravo stvaraju ambijent u kome će „gubitnicima” uvek lako manipulisati radikali – „dobitnici” u svim režimima, i kao Miloševićevi partneri, i kao najveća opoziciona stranka nakon 5. oktobra.

Zbog podela oko praktično svakog važnog pitanja o svojoj budućnosti, društvo poput našeg teško može da izgradi demokratske institucije, pa je traganje za kompromisom jedan od važnih uslova za uspeh tranzicije ka demokratiji. Nažalost, do sada je kompromis između reformskih i konzervativnih snaga postojao samo na nivou stranačkih šefova, odnosno u kalkulacijama sa kim se mora tražiti zajednički jezik ne bi li se zadržala vlast, dok se „gubitnički” delovi društva danas opiru reformskim procesima, možda čak i žešće nego pre četiri godine, kada je koncept „kohabitacije” promovisan.

U ugovoru koji je potpisao sa građanima 2000. godine, DOS se obavezao da će u roku od godinu dana od dolaska na vlast raspisati izbore za ustavotvornu skupštinu. Obećanje nije ispunjeno, već su stranke bivšeg DOS-a nastavile da razaraju svaku instituciju koja se našla na putu njima i njihovim finansijerima; da bi Velimir Ilić mogao da realizuje svoje kapitalne zamisli razorena je Komisija za zaštitu prava ponuđača; da bi Milan Beko kupio „Knjaz Miloš”, članovi Komisije za hartije od vrednosti su privođeni na informativni razgovor; radi Miškovićevog obračuna sa Radulovićem oko preuzimanja „Ce marketa” „demontiran” je Trgovinski sud… Šest godina posle smene Miloševića, stranke „demokratskog bloka” su se dogovorile sa strankama „bivšeg režima” da građanima nametnu Ustav koji dovodi pravosuđe pod još jaču kontrolu izvršne vlasti nego ranije. Dakle, umesto konsenzusa građana u kakvoj državi žele da žive, Ustav je doneo sporazum političkih stranaka kako da legalizuju svoju samovolju i održe podelu društva na one koji se nadaju da će im reforme doneti nova radna mesta i one koji veruju da se reforme sprovode kako bi izgubili sadašnja radna mesta.

Jasno je na šta je mislio Velimir Ilić kada je rekao da se predsednik Srbije oteo kontroli. Poziv ministra Dinkića državnim organima da reaguju na pretnje smrću predsedniku Srbije usledio je nakon što se njegova stranka saglasila sa Ustavom kojim se navodno čuva Kosovo, a faktički razaraju institucije koje bi trebalo da reaguju na pretnje atentatom.

Tužilaštvo ne reaguje, jer se od 2000. godine nalazi u v.d. stanju, a 2006. njegovu samostalnost zajedničkim snagama srušile su stranke vlasti istranke opozicije, namećući nam Ustav prema kojem se tužioci smenjuju i postavljaju po volji stranačkih šefova.