Predsednica Saveta za borbu protiv korupcije priča o Zvezdinoj „zvezdi” i Miroslavu Miškoviću, zdravlju i bolesti, brakovima i razvodima, „dvostrukom” Borisu Tadiću, sreći u ljubavi... 

VIŠE OD SPORTA

Srbija bi mogla da bude jedna od najsrećnijih zemalja Evrope, ako se obuzda korupcija u svim odnosima, u privatnim i državnim. A da bi sve bilo baš tako velike napore čini Verica Barać, predsednik Saveta za borbu protiv korupcije, foruma koji ima zadatak da o svim sumnjama u pošten rad obavesti Vladu Srbije. Ali, ona nije zadovoljna odnosom države prema borbi koju vodi. Kazala je: „Aktuelni sistem ne dozvoljava suštinske promene u Srbiji, a to nije put za Evropu”.

Ipak, ova hrabra žena je, tvrdi, rešena da, uprkos svim preprekama u toj borbi za zdraviju Srbiju, ide do kraja. Rođena je 14. jula 1955. godine u Mrčajevcima, a odrasla je u Čačku. Tu je završila osnovnu i srednju školu, a diplomirala je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Iza nje su dva braka i dva razvoda. Izuzetno je jaka ličnost. Može da se dokaže u svakom odnosu, ali ne i u biološkom. Nema decu, a želela ih je. Lečeći se od steriliteta razbolela se od raka dojke, pa zalečila...

U kom okruženju ste ušli u život?

Odrasla sam kao jedinica oca Milijana Perovića, ekonomiste, i majke Nerandže, krojačice. A najlepše sam se osećala kod obe bake, na selu. Majčina majka Milunka i očeva Miljka su me učile da volim piliće, mace, pse... I život u selu uopšte. Kod njih sam imala sve što sam želela.

A kad je škola u pitanju?

Gimnaziju sam učila da bih studirala književnost. To je bila i ostala moja velika ljubav. Tata mi je predlagao da studiram ekonomiju, a majka se u to nije mešala. Ali, kad sam došla u Beograd, u devetnaestoj godini, bila sam već udata, pa sam, iz praktičnih razloga, upisala i, uz sve kućne poslove, završila Pravni fakultet. Potom sam se zaposlila u PKB-u...

Kako ste vodili privatni život?

U braku sa Svetozarom Đedovićem bila sam osam godina, a posle toga sam upoznala najveću ljubav mog života, Zorana Baraća. On je bio moj drugi muž. Sa njim sam bila u braku samo tri godine. Dugo sam verovala da ćemo mi, uprkos razvodu, nastaviti da živimo zajedno. Mislila sam da je naš razvod samo jedna kriza. I bili smo opet zajedno, ali do razlaza je, nažalost, ipak, došlo. Zbog njega sam se vratila u Čačak, a išla bih i na Severni pol... Uvek sam sanjala o deci. Plan je bio da ih imam bar troje. Ali, nije mi se dalo, a uporno, baš uporno, lečila sam se od steriliteta sve dok se nisam razbolela.

Kad se to dogodilo?

Bilo je to 1996. godine. Lečenje je trajalo više od godinu dana, a potom sam se vratila na posao. Bila sam javni pravobranilac u opštini Čačak i jedan od lidera antiratnog protesta Građanskog parlamenta za vreme NATO bombardovanja. A krajem 2000. godine ponovo sam se razbolela. Toga puta mnogo teže. Vratila sam se na onkologiju u Beograd. Bila sam više od dve godine na bolovanju, a posle toga sam otišla u penziju. Imala sam tada samo četrdeset sedam godina. 

Kako ste preživeli sve to?

S jedne strane tragično, a s druge i dobro. To je strašno iskustvo. Kad sam se prvi put razbolela, u Beograd sam došla sa uputom za vantelesnu oplodnju. Tada sam se još nadala da će moje lečenje steriliteta biti uspešno, a završila sam na onkologiji. Sve je to trebalo da razumem, pa i da prihvatim.

A s druge strane? 

Kad se susretnete s tako opasnim protivnikom, teškom bolešću, vidite da morate da se borite za život, a u toj borbi i sve da izdržite. I, što je najvažnije, u bolesti sam, jače i iskrenije, nego u bilo kojoj drugoj situaciji, shvatila dragocenost života. Jer, naši životi su stvarno čudo. To iskonski možemo da osetimo samo u velikoj krizi. Moj prvi muž, Svetozar, koji je sad bolestan od „alchajmera”, mi je tada mnogo pomogao.  

Koliko je sport bio vaš lek? 

Ako se za nekoga može reći da je antisportista to sam ja. U sportu volim samo rekreaciju. Sad, sa majkom, živim u selu, u Preljini, sedam kilometara od Čačka, gde imamo kuću. Obožavam duge šetnje. Volim biljke i životinje. Imam dva psa, „lesija”, škotske ovčare, Arija i Dunda. Sa njima šetam kilometrima. I zimi i leti. Imali smo i alpske koze, a počelo je tako što nam je Vuk Bojović dao dve koze i jarca. Sve to je moja mera sreće.

Šta mislite o korupciji u sportu?

Sva spektakularna hapšenja kod nas, kakvo je organizovano i u „slučaju Džajić”, jesu, u stvari, prikriveni obračuni. I to su, mislim, montirani procesi. Nema potrebe da se to radi na takav način. Dragan Džajić nije kriminalac. Iza toga se krije nešto drugo. To je očigledno. I zato se od toga pravi takva pompa.

Kako to objašnjavate?

Vlast hoće da prikaže da ima borbe protiv korupcije, a ja vam tvrdim da te borbe uopšte nema. Sigurna sam da je Džajić hapšen da bi neko ostvario krupne materijalne interese u Crvenoj zvezdi. On je, u tom odnosu, samo žrtva. A čujem da je sad sin Miroslava Miškovića finansijer Crvene zvezde... Mislim da je sve ovo afera posle koje bi Mišković trebalo, na nezakonit način, da prigrabi ogroman kapital, kao što je to bilo u Luci Beograd, „Ce-marketu”...

Od kada ste član Saveta?

Atentat na premijera Zorana Đinđića je izvršen kada je u Vladu dolazio na sastanak sa Savetom za borbu protiv korupcije, prema dogovoru sa profesorkom Zagom Golubović. Tada su u Savetu bili i profesori Nikola Milošević, Vojin Dimitrijević... Posle atentata članovi Saveta su predložili Vladi da Savet dopuni sa četiri nova člana. Želeli su, pre svega iz poštovanja prema ubijenom premijeru, da Savet nastavi sa radom. Tada smo u Savet ušli Rada Vasić, Stjepan Gredelj, Dušan Slijepčević i ja.

Šta država čini za Savet?

Borba protiv korupcije u Srbiji je zamenjena simuliranjem te borbe. Korupcija u Srbiji je sistemski problem i može da se rešava samo sprovođenjem dobrih i doslednih reformi. Mogućnost korupcije se ugrađuje čak i u zakon! Ako pogledate Zakon o privatizaciji, o pranju novca... videćete da tu ima slabih mesta... To je, naravno, urađeno namerno. Kad mi o tome izvestimo Vladu, niko nas ne obaveštava kakav je stav članova Vlade o tom pitanju... To je ruganje ideji pravne države.

Zašto do toga dolazi?

Zato što je to interes političkih stranaka. Kod nas se javnim preduzećima upravlja kao partijskom, a ne državnom imovinom. I državne institucije ne rade kao državne, samostalno i po zakonu, već po partijskom principu. U parlamentu se trguje glasovima! Jasno je da nema utvrđivanja odgovornosti, pa ni kažnjavanja za koruptivne poslove. 

Koji su još primeri te vrste?

Mislim da je tužilaštvo sad zavisnije od Vlade nego ranije! Republički tužilac je godinama „vršilac dužnosti”. Pitam se koji čovek na to pristaje... Pa vidite šta se dogodilo u Republičkoj izbornoj komisiji.... Članovi ove komisije su ministar pravde, sudija Vrhovnog suda, a to je sukob interesa, a da ne govorim o podeli novca u RIK-u. I kad je nemoral otkriven podnose se ostavke iz „moralnih” razloga! I to smo mi...

Koji su još primeri naopakog rada?

Najdrastičniji primer je činjenica da državna revizorska institucija još nije počela sa radom. Ovo je jedinstven slučaj u Evropi! A moram još nešto da kažem...

Kažite:

Da li smo zaboravili zahtev građana još iz vremena Miloševića da se razdvoje partijske i državne funkcije. Jer, više ne znate kad Boris Tadić govori u jednoj ili drugoj ulozi. Kad obećava izvršenje određenih mera kao predsednik Srbije, to sve negira kao predsednik Demokratske stranke. Kao predsednik države zalaže se za borbu protiv siromaštva, a kao predsednik stranke svoje partijske funkcionere rasporedi na po nekoliko enormno plaćenih funkcija, čak i bez obaveze da podnose izveštaje o rezultatima rada. Naše političke stranke su jače od bilo kog zakona i od bilo koje institucije.

Šta očekujete od posla u Savetu?

Mi u Savetu želimo da reforme, koje će promeniti ovaj sistem partokratske vlasti, počnu da se ostvaruju. A verujemo da ćemo korak po korak, ipak, stići do rezultata sa kojima ćemo biti zadovoljni.

Gde se, posle svega, odmarate?

U Preljini, a i na moru, u Grčkoj. Godinama sam odlazila na Krit, a prošle godine sam bila na Zakintosu.

Kako ste trenutno raspoloženi?

Pa... mogu da kažem, uprkos svemu, dobro.

Koju osobinu najviše volite kod ljudi?

Iskrenost. Družim se sa takvim ljudima. To je moj osnovni kriterijum.

U kakvim ste odnosima sa bivšim muževima?

Svetozaru pomažem, u bolesti, koliko mogu, a Zorana ne viđam godinama.

Kako zamišljate idealnog muškarca?

Pre svega bih vodila računa kakav je čovek. Fizički izgled je manje važan. Ali, moramo da imamo slična životna načela. Mislim da je ljubav, iz koje izvire sreća, najvažniji odnos u životu.

Da li sad imate svog čoveka?

Da, da... Imam. Mislim da sam, posle svega što mi se dogodilo, imala sreću da nađem čoveka koji mi odgovara po svemu. On mi je došao kao Božiji dar.

Čega biste se odrekli zbog ljubavi? 

Svega, baš svega...