U okviru seminara "Znanjem protiv korupcije", koji organizuje Centar za mir i razvoj demokratije, predavanje je održala predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, Verica Barać. Prenosimo skraćenu verziju predavanja

Savet za borbu protiv korupcije je jedna od prelaznih institucija osnovanih u Srbiji nakon petooktobarskih promena. Novoizabrana vlast je u to vreme priznavala da postoji nekoliko problema koje treba hitno rešavati, pa je osnovala tri prelazne institucije koje bi se bavile ovim problemima u periodu dok se se ne formiraju jake institucije demokratske države. Tada je, pored Saveta za borbu protiv korupcije, osnovana i Komisija za istinu i pomirenje, pri kabinetu predsednika savezne države, i Socijalno-ekonomski savet Vlade Srbije. Savet za borbu protiv korupcije je osnovala Vlada Srbije, na inicijativu ministra finansija Božidara Đelića, i imenovala prvih jedanaest članova. Nakon pet godina, jedina prelazna institucija koja i dalje radi je Savet za borbu protiv korupcije. Savet danas ima deset članova, i izborio se za autonomiju u izboru novih članova, koje imenuje Vlada na predlog Saveta, čime je onemogućen pritisak na naš rad preko izbora novih članova. Članovi Saveta između sebe biraju predsednika Saveta.

Savet za borbu protiv korupcije je prošao kroz dve faze. Prvih godinu ipo dana je radio uz tehničko-administrativnu podršku Ministarstva finansija, i u tom periodu je predlagao Vladi donošenje osnovnih antikorupcijskih zakona: o javnim nabavkama, o finansiranju političkih stranaka, o sprečavanju sukoba interesa, o dostupnosti informacija od javnog značaja.

Svi ovi zakoni su u međuvremenu, sa velikim odlaganjima i velikim izmenama u odnosu na predložene tekstove, ipak doneti, međutim njihova primena je veoma otežana, kako zbog slabosti u samim zakonima, tako zbog problema u funkcionisanju institucija koje treba da ih primenjuju. Više članova Saveta (prvi predsednik Slobodan Beljanski, potpredsednik Predrag Jovanović, Čedomir Čupić, Nikola Milošević), je u prvom periodu napustilo Savet, najčešće obrazlažući svoj odlazak nesaradnjom vlade, odnosno nepostojanjem političke volje za borbu protiv korupcije u Srbiji (osim Predraga Jovanovića, koji je napustio Savet nakon što je postavljen za direktora Uprave za javne nabavke).

Druga faza u radu Saveta je počela nakon ubistva premijera Đinđića, kada je, na predlog članova Saveta, Vlada imenovala tri nova člana. U drugoj fazi svog rada Savet se upustio u istraživanje fenomena korupcije, pre svega krupne korupcije, koja se ne svodi samo na davanje i uzimanje mita, već suštinski proizilazi iz poremećenog odnosa tri grane vlasti – sudske, zakonodavne i izvršne. U Srbiji se najčešće radi o dominaciji izvršne nad ostalim granama vlasti, pre svega nad sudskom, dakle o korupciji u njenom izvornom značenju – kvarenje vlasti. Savet je tako pokušao da odgovori kako je moguće da se u švercu šećera potpuno pogazi javni interes i uništi jedna veoma potentna grana indistrije, zarad lične koristi jednog kruga pojedinaca bliskih vlasti, kako je u stečaju «Sartida», usled pritisaka izvršne vlasti na pravosuđe, čitav postupak od strane suda od početka do kraja vođen potpuno nezakonito.

Savet je tokom 2003. godine počeo da radi izveštaje za Vladu o najkrupnijim primerima korupcije u Srbiji, sa preporukama šta treba preduzeti da se spreči krupna korupcija i da se omogući egzistencijalna i pravna sigurnost bez koje nema razvoja demokratije. U izveštajima o izvozu šećera, o privatizaciji, stečaju «Sartida», «Jugoremediji», «Veterinarskom zavodu», «Nacionalnoj štedionici», «Mobtelu» i drugim, Savet je pokazao da su odnosi vlasti u Srbiji bitno poremećeni, da su institucije nesigurne i podređene izvršnoj vlasti, da se donose zakoni u koje je ugrađena namera da se neko okoristi, dok se antikorupcijski zakoni koji su doneti u protekle četiri godine, veoma otežano primenjuju. S druge strane, stanje u pravosuđu, kako zbog pritisaka izvršne vlasti kojima ne može da se odupre, tako i zbog njihove unutrašnje nesposobnosti da se reformišu, potpuno parališe mogućnost za borbu protiv korupcije.

Inflacija zakona u poslednje dve godine (preko dvesta donetih zakona), kojom se predstavnici vlasti ponose kao svojim uspehom, samo dodatno stvara haos, i nije elemenat pravne sigurnosti, što bi donošenje zakona trebalo da bude, već, naprotiv, povećava pravnu nesigurnost. Parlamentarna demokratija u Srbiji još uvek nije zaživela, Narodna skupština je samo mesto trgovine stranačkim interesima. Stranke odbijaju da govore o ustavotvornoj skupštini, iako je to bilo jedno od petooktobarskih obećanja, već vladajuća koalicija pokušava da donese ustav kroz nagodbe parlamentarnih stranaka, bez obzira na to koliku podršku bilo koja od stranaka uživa među građanima, tako da ćemo umesto širokog konsenzusa građana u kakvoj državi žele da žive, imati ustav kao presek trenutnog odnosa moći u parlamentu.

Ovakvo stanje je dovelo do velike pravne nesigurnosti u Srbiji. U ime privatizacije kao ideologije, krše se prava privatnih vlasnika, malih akcionara «Jugoremedije», «Keramike» i drugih preduzeća širom Srbije. Savet se naročito bavio korupcijom u privatizaciji, jer smo smatrali da se radi o ključnom procesu u sklopu demokratske tranzicije u Srbiji, i da je demokratski preobražaj Srbije nemoguć uz ovakvo kršenje ugovora i zakona u privatizaciji. U izveštajima o politici i procesu privatizacije, o izvozu šećera i privatizaciji šećerana, o stečaju «Sartida», «Jugoremediji», «Veterinarskom zavodu», Savet je pokazao da ni jedna dosadašnja vlada nije imala nikakav koncept održivog razvoja Srbije u koji bi se uklopio proces privatizacije, nikakvu ideju transformacije i oživljavanja privrede u Srbiji, već da je čitav ovaj proces do sada bio samo ideološka kampanja, koja je zbog slabosti institucija i nedostatka volja da se one osnaže, omogućila pranje novca, kupovinu nekretnina, tržišta i prljavih tehnologija.

Savet je u svojim izveštajima analizirao ove probleme, i davao Vladi preporuke kako da se oni reše. Svi izveštaji Saveta su pored Vlade, dostavljeni i javnosti. Smatramo da je stvaranje javnosti o problemu korupcije jedan od najvažnijih zadataka Saveta, jer je javnost najbolji instrument za kontrolu vlasti. I dok je delovanje Saveta u javnosti doprinelo da se razjasne problemi o kojima smo govorili, Vlada je povodom izveštaja koje smo im dostavljali uglavnom odgovarala ignorisanjem, ili napadima na članove Saveta lično, umesto da polemiše sa argumentima iznetim u izveštajima. Ni jedna činjenica izneta u izveštajima Saveta nikada nije osporena, ali su članovi Saveta zbog svojih izveštaja bili omalovažavani, nazivani «babama narikačama» i sl. I onda kada je reagovala u skladu sa nalazima Saveta, kao u slučaju «Mobtela», Vlada je to činila ne da bi se borila protiv korupcije, već da bi zaštitila svoje političke pozicije, i to ponovo uz velika kršenja procedure, sa pozicija sile vlasti, a ne vladavine zakona.