Savet za borbu protiv korupcije dostavio je 10. decembra 2019. godine Vladi Republike Srbije Izveštaj o vladavini prava kao osnov borbe protiv sistemske korupcije. Izveštaj je dostavljen i Generalnom sekretarijatu Vlade RS kao i Ministarstvu pravde i Republičkom javnom tužilaštvu.

Izveštaj o vladavini prava kao osnov borbe protiv sistemske korupcije možete preuzeti ovde.

Poštovanje načela vladavine prava neophodno je za uspešnu borbu protiv korupcije. Savet je započeo rad na Izveštaju o vladavini prava iz više razloga, najpre zbog svrstavanja Srbije u krug evropskih zemalja sa visokim stepenom korupcije, zatim zbog brojnih primera (koje navodimo u Izveštaju), kojima se krši princip vladavine prava, ali i zbog ključnih poruka u izveštajima Evropske komisije koje su fokusirane na probleme vladavine prava.

Savet je posebno poglavlje posvetio značaju zakona kao sredstvu ograničavanja vlasti. Naime, zakoni ograničavaju moć vlasti ako su doneti u propisanom redovnom postupku. Međutim, Savet je imao ozbiljne primedbe na koruptivne odredbe nekih zakona, ali, zbog hitnosti njihovog donošenja, iste nisu razmatrane. Savet je uočio pojavu preuzimanja zakonskih rešenja iz drugih zemalja koja ne odgovaraju posebnostima našeg društva i aktuelnim društvenim potrebama. Zahvaljujući znatnoj parlamentarnoj većini koja prevashodno zadovoljava potrebe partijske discipline, zakonski predlozi Vlade usvajaju se praktično po automatizmu.

Poslednjih godina u Srbiji se zakoni  donose uglavnom po hitnom postupku (u 80% slučajeva), zbog čega izostaje šira javna rasprava  i kompetentne analize, što za posledicu ima da su neki zakoni u kratkom periodu po donošenju, više puta menjani, u vezi sa istim ili sličnim oblastima regulisanja.

Česte izmene sistemskih zakona potpuno kompromituju ujednačavanje sudske prakse što je od direktnog uticaja na postojanje pravne sigurnosti. Osim toga, tužilačka istraga uvedena je bez nužnog preduslova za njeno funkcionisanje, a to je nezavisnost tužilaštva. S obzirom da nezavisnost tužilaštva do danas nije uspostavljena, da je sistem tužilačke istrage uveden na brzinu, efekti uvođenja ovog sistema više govore u prilog nazadovanja vladavine prava, nego njenog unapređenja. Uzgredno se ukazuje na to, da građani i „struka” sve češće javno prigovaruju zbog pasivnosti Republičkog javnog tužioca, iako smo svedoci afera koje se ne rešavaju. 

Savet u ovom Izveštaju navodi primere koji su izazvali pažnju javnosti zbog neprimenjivanja Ustava i zakona a to su: ,,Taksi delatnost”, ,,Savamala”, ,,Rektorat”, ,,Indeks”. U delu koji se odnosi na raspolaganje prirodnim bogatstvima iznosimo dva primera ,,Minihidrocentrale” i ,,Venčac”.

U poglavlju Ustav kao sredstvo ograničavanja vlasti, Savet ističe da najvažnija ograničenja vlasti proizlaze iz ustavnih odredbi i da izlaženje iz okvira Ustavom propisanih nadležnosti predstavlja neustavno postupanje, a samim tim i kompromitaciju vladavine prava. Navodeći nadležnosti Predsednika Republike propisane Ustavom, Savet zaključuje da se Predsednik Republike ne pridržava striktno citirane ustavne odredbe, što obesmišljava Ustavom utvrđeno uređenje vlasti. Tako npr. iz Ustava ne proizlazi da je predsednik Republike ovlašćen da daje državnu pomoć, odnosno da raspolaže finansijskim sredstvima države, kao i da učestvuje u pregovorima u vezi sa zaključivanjem privrednih poslova; da dogovara i obećava subvencije (uglavnom stranim privrednim subjektima), onako kako se to čini i afirmativno predstavlja javnosti. Predmet istupanja predsednika Republike su i aktuelni sudski postupci o čemu navodimo brojne primere. Savet je u svojim izveštajima o pravosuđu ukazivao na kršenje pretpostavke nevinosti i tražio da se prestane sa praksom da političari u medijima govore o krivičnim delima određenih lica, ali Vlada nije prihvatila primedbe Saveta. Priloženi primeri  ukazuju samo na mali deo iz koga se vidi da izvršna vlast uzima sebi za pravo da optužuje, osuđuje, izvodi i ceni dokaze, iako sasvim sigurno, ni prema Ustavu, ni prema Zakonu, nije subjekt krivičnog postupka.

U poglavlju Ograničenje moći vlasti od strane Ustavnog suda, Savet se fokusira na sudije Ustavnog suda i njihov rad. Naime, uviđa se da je više od polovine sudija jedva navršilo 40 godina starosti, što znači da se radi o mladim sudijama, od kojih njih devetoro nisu prošli staž nosilaca pravosudnih funkcija u pravosuđu (sudija). U ukupnom broju sudija Ustavnog suda učestvuje devet sudija, kojima je prvo sudijsko zaposlenje izbor za sudiju Ustavnog suda. Kada se sagleda njihova praksa, vidi se da su radili u izvršnim i upravnim organima i na fakultetima. Ovakav način izbora mogao bi da bude u redu kada bi Ustavni sud rešavao samo u predmetima ocene ustavnosti i zakonitosti opštih pravnih akata, ali pošto je nadležan da odlučuje i o ustavnim žalbama, postavlja se pitanje postojanja stručnih resursa za odlučivanje u ovim predmetima. Zbog toga je prema mišljenju Saveta, za odlučivanje u predmetima ustavnih žalbi, neophodno pravosudno iskustvo.

U vezi sa dužinom trajanja postupka pred Ustavnim sudom, Savet ima veoma loše iskustvo, jer je odlučivanje o zahtevima Saveta za ocenu ustavnosti trajalo oko četiri godine. Savet je analizirao broj izgubljenih sporova pred sudom u Strazburu, kojima su prethodile odluke Ustavnog suda i utvrdio:  da je u periodu od dve godine (od 2016. do 2018.), u sporovima koji su meritorno rešeni (sporovi u kojima nisu odbačene tužbe kao nedozvoljene), od 58 sporova izgubljeno 56, a dobijeno samo 2.

Ovi podaci ukazuju na kvalitet rada Ustavnog suda, ali i celokupnog pravosuđa, zbog čega treba detaljno istražiti i utvrditi razloge neuspešnosti - da li su razlog loši propisi ili je razlog u njihovoj pogrešnoj primeni, kojoj bi uzrok mogao biti nekompetencija ili odsustvo faktičke nezavisnosti sudstva.

U poglavlju Pravosuđe kao institucija u borbi protiv moći vlasti i korupcije, Savet je analizirajući sve elemente od kojih zavisi ocena nezavisnosti sudstva, koji su  prema standardima Evropskog suda za ljudska prava: način izbora sudija, trajanje njihovog mandata, postojanje garancija kojima se otklanja mogućnost vršenja pritiska na sudije, zaključio da kod nas nije zadovoljen ni jedan od tih elemenata. Stav i postupci vlasti onemogućavaju da pravosuđe ograničava njenu moć. Jasno je da sudije nemaju nikakvu garanciju da će biti zaštićene ukoliko sude suprotno očekivanjima vlasti (primeri koji su navedeni u ovom Izveštaju), iz čega proizlazi da pravosuđu nije omogućeno nezavisno postupanje.

Iz svega navedenog Savet je doneo zaključke i uputio preporuku Vladi.