Naša zemlja je potpisnik više međunarodnih dokumenata čiji cilj je borba protiv korupcije. Svaka naredna preuzeta obaveza je bila preciznija i obuhvatnija.Tako najnoviji dokument koji su predstavnici naše države potpisali – Konvencija UN protiv korupcije iz Meksika 2003. – govori o korupciji u pravosuđu, javnim preduzećima, politici, ali i u privatnom sektoru. Ipak, najviše prostora se pridaje korupciji u državnim organima, jer korupcija je najraširenija tamo gde postoje diskreciona ovlašćenja pojedinaca, bez odgovarajuće javne kontrole njihovog korišćenja.

Savet za borbu protiv korupcije je rešen da analizira slučajeve najmarkantnije krupne korupcije u našoj zemlji. Čini se da je u ovom trenutku proces privatizacije najozbiljniji kandidat za neslavnu ulogu lidera krupne korupcije. Naime, prilikom pretvaranja društvene i državne svojine u privatnu, državni službenici su  ovlašćeni da u ime i za račun građana prodaju imovinu koja nije njihova. Možemo reći da su državni službenici agenti građana, koji su principal – krajnji vlasnik društvene svojine. Interesi principala su u ovom slučaju raspršeni na veliki broj pojedinaca koji nisu u stanju, a nisu ni voljni, zbog malog učešća svakog pojedinca, da se organizju i zaštite svoje interese. Za razliku od njih, malobrojni predstavnici države koji odlučuju o privatizaciji, imaju veoma koncentrisan interes da prisvoje jedan deo značajnih novčanih tokova. U isto vreme je javna kontrola još nerazvijena, jer radi se o prvim koracima parlamentarne demokratije posle više do pola veka, što veoma pogoduje korupciji.

U prošloj godini našu javnost je najviše uzburkala privatizacija, prodaja u postupku stečaja smederevske železare SARTID a.d. koju je zajedno sa još šest zavisnih preduzeća otkupila kompanija US Steel Košice, koja posluje u sastavu američke kompanije US Steel. Kupoprodajna cena od 21,3 miliona dolara se učinila mnogima niska, a pogotovo posle saznanja da je kupac oslobođen svih dugova, koji su se u to vreme procenjivali na 1,7 milijardi dolara. Po svemu sudeći radilo se o krupnoj korupciji u koju su bili umešani najviši predstavnici države, koji su uz svesrdnu podršku sudova omogućili stranoj kompaniji da ostvari veliku protivpravnu dobit. Savet je rešio da ispita ceo slučaj i obratio se za pomoć trgovinskim sudovima, Vladi i pojedinim ministarstvima, kao i tužilaštvu. Posle uvida u prikupljenu dokumentaciju, Savet je sastavio ovaj izveštaj. U njemu se prvo daje pravna analiza postupka stečaja nad SARTID-om, zatim se daje političko-ekonomska analiza slučaja, da bi se na kraju došlo do zaključaka i preporuka Vladi i državnim organima o koracima koje treba preduzeti kako bi došlo do suzbijanja korupcije. U prilogu izveštaja je data hronologija prodaje SARTID-a.
Pravna analiza

Savet za borbu protiv korupcije je uvidom u sudska dokumenta i na osnovu komunikacije sa Sudom konstatovao sledeće činjenice:

1. Trgovinski sud u Beogradu vodi 6 predmeta stečaja i to nad preduzećem «Sartid 1913»  i njegovih pet zavisnih preduzeća i to: «Sartid stara železara» Smederevo, «Sartid beli limovi« Šabac, «Sartid – Veljko Dugošević» Kučevo, «Sartid slobodna zona« Smederevo, «Sartid luka« Smederevo  (prilog 1).
2. Viši trgovinski sud u Beogradu doneo je  samo jedno rešenje o delegaciji nadležnosti i to rešenje VII Su 17/02-46 od 25.07.2002. godine kojim je izvršio delegaciju Trgovinskog suda u Beogradu za postupanje u postupku stečaja nad «Sartid 1913» Smederevo . Za ostala  preduzeća(5), Viši trgovinski sud i Trgovinski sud u Beogradu nisu dostavili niti su  u svojim izveštajima naveli da su doneta rešenja o delegaciji što znači da je u stečajnom postupku nad preduzećima « Stara železara», «Beli limovi», «Veljko Dugošević»,  «Slobodna zona», «Luka» postupao Trgovinski sud u Beogradu, koji nije nadležan. U smislu člana 8 navedenog Zakona, stečajni postupak sprovodi sud na čijem je području sedište dužnika. Trgovinski sud u Beogradu nije nadležan, jer se sedišta navedenih preduzeća ne nalaze na području ovog suda.
3. Viši trgovinski sud nije jasno dao razloge zbog kojih je izvršena delegacija Trgovinskog suda u Beogradu u predmetu «Sartid 1913». Ovo je trebalo obrazložiti kako bi se isključila mogućnost da je predmet «namešten» Trgovinskom sudu u Beogradu, ovo tim pre što za ostala preduzeća nisu urađena rešenja o delegaciji pa nije jasno kako je stečaj sproveden od strane Trgovinskog suda u Beogradu.
4. U stečajnom postupku zakonski je regulisan redosled radnji koje se preduzimaju od strane organa stečaja, jer određene radnje ne mogu se preduzeti dok se ne preduzmu prethodne radnje iz tog redosleda. Tako se nakon otvaranja stečajnog postupka prvo preduzima radnja uvođenja stečajnog upravnika u dužnost u smislu člana 96 navedenog Zakona. Jedna od prvih obaveza stečajnog upravnika je da se izvrši inventarisanje odnosno da se utvrdi imovina stečajnog dužnika u smislu člana 61 navedenog Zakona. Zbog toga se odmah nakon otvaranja stečaja vrši popis celokupne imovine i sačinjava  završni bilans dužnika sa danom otvaranja stečaja i taj završni bilans ustvari predstavlja početni stečajni bilans. Na taj način se dobija potpuna finansijska slika dužnika ali se na taj način takođe  štiti popisana imovina od krađa u stečaju. Sud je  pre prodaje dužnika, dužan da utvrdi ko su poverioci, jer svrha stečajnog postupka je što povoljnije namirenje poverilaca koji moraju biti utvrđeni (imenovani rešenjem) i koji imaju prava učešća u stečajnom postupku preko Odbora poverilaca. Trgovinski sud nije dao podatke da je sud u svih šest predmeta izvršio sve navedene radnje pre  izvršene prodaje (naprotiv sud je u izveštaju naveo da u predmetu «Sartid 1913» nije mogao da uradi rešenja o  potraživanjima, zbog nedostatka vremena - strana 7 izveštaja suda). Međutim prema datumima otvaranja stečaja i datumu izvršene prodaje jasno je da te radnje u svih šest preduzeća nisu mogle biti izvršene (u pet preduzeća to je vreme od četiri  dana do četiri meseca). Iz ovoga proizilazi da je za vreme vođenja stečajnog postupka moglo doći do otuđenja imovine, do krađa, do prisvajanja, do poklanjanja, zbog čega se u javnosti pojavljuju spiskovi nepokretne i pokretne imovine koja nije bila predmet prodaje i predaje kupcu. Sud je imenovao Odbor poverilaca rešenjem od 27.03.2003. godine, međutim ovaj organ do prodaje dužnika nije se konstituisao, niti je zasedao u smislu člana 68 navedenog Zakona (radi u sednicama).
5. Pre prodaje dužnika sud je morao da u Službenom glasniku objavi oglas o otvaranju stečaja u smislu člana 89 Zakona i da u oglasu pozove poverioce da u roku od 60 dana prijave svoje potraživanje u smislu člana 90 Zakona i da prijavljena potraživanja  ispita na ročištu  za ispitivanje potraživanja u smislu 124 Zakona. Tek nakon održavanja ročišta za ispitivanje potraživanja sud utvrđuje ko su poverioci stečajnog dužnika, čije interese sud mora da štiti, jer to je svrha vođenja stečajnog postupka. I z predmeta stečaja utvrđeno je da su  stečajevi  nad «Sartid stara železara» i «Sartid beli limovi», otvoreni dana 27.11.2002. godine i da su oglasi o otvaranju stečaja objavljeni u «Službenom glasniku « 19.12.2002. godine, da je stečaj nad preduzećem «Sartid Veljko Dugošević» otvoren dana 19.12.2002. godine, a da je objavljen dana 3.01.2003. godine, da su stečajevi nad «Sartid luka» i «Sartid slobodna zona» otvoreni 24.03.2003. godine, a da su objavljeni dana 4.04.2003. Ovi datumi su dati samo kao ilustracija da za vreme od dana otvaranja stečaja pa do dana prodaje, fizički  nisu  mogle  da se obave sve radnje iz navednog redosleda radova koje je sud bio dužan da izvrši da bi mogao da oceni koji način formiranja stečajne mase je najpovoljniji za poverioce.
6. Stečajna masa se formira na dva načina i to unovčenjem pojedinačne imovine dužnika i prodajom dužnika. U smislu člana 129 navedenog Zakona sud može odlučiti da se dužnik kao pravno lice izloži podaji, ali pošto prethodno pribavi mišljenje poverilaca i stečajnog upravnika na osnovu procene, pod uslovom da se na taj način postignu povoljniji uslovi za namirenje poverilaca. U svom izveštaju na pitanje da li je pre odluke suda o prodaji dužnika pribavljeno mišljenje Odbora poverilaca, Trgovinski sud je odgovorio da nije propisana obaveza suda da sud prethodno pribavi mišljenje Odbora poverilaca (strana 8).
   
   U smislu člana 129 navedenog Zakona da bi sud mogao da donese odluku o prodaji dužnika moraju se ispuniti kumulativno sledeći uslovi:
   
   • da stečajno veće pribavi prethodno mišljenje poverilaca,
   • da stečajno veće pribavi prethodno mišljenje stečajnog upravnika,
   • da se izvrši procena stečajnog dužnika,
   • da se prodajom dužnika postignu povoljniji uslovi za namirenje poverilaca.
   Od svih gore navedenih uslova, Sud je pribavio samo mišljenje stečajnog upravnika..
   Sud nije izvršio ni pravilnu procenu imovine dužnika. U svom odgovoru na pitanje zašto je vršena procena po metodi diskontovanja novčanih tokova, sud je naveo  da je imenovao veštaka i da je dao nalog da se proceni imovina dužnika jer da sud nema znanja potrebna za procenu.  Međutim Ekonomski institut nije vršio procenu imovine jedinim mogućim metodom u stečaju - procenom likvidacione vrednosti - nego je izvršio procenu diskonta novčanih tokova,  što je neprimeren metod kod procene imovine stečaju.
   
   Prema tome sud nije mogao da izvrši prodaju dužnika, a da ne izvrši sve gore navedene radnje jer bez tih radnji sud nije  mogao da proceni, odnosno utvrdi, da li će poverioci prodajom dužnika kao pravnog lica biti povoljnije namireni.
7. Sud nije odgovorio šta su bila merila upravnika i suda da (ionako veoma malu procenu vrednosti kapitala) umanji prodajnu cenu skoro na trećinu i da ugovor zaključi na taj iznos bez ikakve neposredne pogodbe. Neposredna pogodba u smislu člana 129 Zakona, ne znači da je sud ograničen na pogodbu samo sa jednim potencijalnim kupcem. Cilj stečajnog postupka je postizanje što veće cene dužnika, radi povoljnijeg namirenja poverilaca te bez obzira što u navednom članu nije izričito predviđeno da se prodaja javno objavi, bilo je neophodno izvršiti javno oglašavanje prodaje i nakon prikupupljanja ponuda u ostavljenom roku, pristupiti neposrednoj pogodbi. Stečajni sud nije oglasio nameravanu prodaju, niti je uzeo u obzir sva pristigla pisma o namerama, nego je izvršio prodaju privilegovnom kupcu (pismo zainteresovanosti uputio je sudu LNM – prilog 2).
8. Na pitanje da li je stečajni sudija učestvovao u prodaji, Sud je odgovorio da stečajni sudija nije trebalo da učestvuje u prodaji dužnika.
   
   U smislu člana 56 Zakona, stečajni sudija je nadležan po svim pitanjima u vezi sprovođenja stečajnog postupka, jer stečajni sudija vrši nadzor nad radom stečajnog upravnika i daje mu obavezna uputstva, zbog čega je upravnik dužan da obaveštava sudiju o svojim radnjama koje se tiču postupka i namirenja poverilaca. Prodaja pravnog lica je način formiranja stečajne mase te je stečajni sudija morao da bude obavešten o nameri za preduzimanje te radnje i da u kontroli rada stečajnog upravnika da svoju saglasnot na taj način formiranja stečajne mase.
   Očigledno je da stečajni sudija nije učestvovao ni u jednom od gore navedenih stečajnih postupaka.
9. Iz izveštaja suda proizilazi da je Tužilaštvo  tražilo da sud dostavi predmet stečaja kako bi se odlučilo o podizanju zahteva za zaštitu zakonitosti koji su inicirali mnogi poverioci. Po zahtevu Javnog tužilaštva, sud nije dostavio stečajni predmet. Sud je dostavio samo rešenje, iako je znao da mora da dostavi predmet, jer se iz rešenja ne može u smislu člana 404 st 1 tačka 1 ZPP, koji se primenjuje u smislu člana 12 Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji,utvrditi da li je bilo bitnigh povreda postupka. Ovim je onemogućeno ostvarenje prava poverilaca na vanredni pravni lek.
10. Svakom sudiji je poznato da za šest premeta, uz sav drugi posao u stečaju, nije moguće za samo jedan dan i to 28.03.2003. godine (petak) pročitati mišljenje i predloge stečajnog upravnika da se stečajni dužnici (6) prodaju kao pravna lica, da se istog dana uporedi procena EI i predlog upravnika u odnosu na cenu, da se istog dana  pronađu merila po kojim je  je upravnik umanio izvršenu procenu od strane EI , da se istog dana donese odluka u Veću da se stečajni dužnici prodaju i da se istog dana zaključe ugovori o prodaji.odnosno dva dana kasnije (vreme vikenda). Kako je moguće da se u dva preduzeća otvori stečaj dana 24.03.2003. godine,  a da se prodaja stečajnih dužnika izvrši 28.03.2003. godine.

Ovako grube povrede Zakona upućuju:

• da je sud zloupotrebama svojih ovlašćenja propustio da  sprovedene stečajne radnje koje su se morale sprovesti pre donošenja odluke o prodaji stečajnog dužnika,
• da je imovina stečajnog dužnika u postupku stečaja bila potpuno nezaštićena, što znači da se ne zna, niti će se ikada saznati, šta je sve bila imovina stečajnog dužnika i da li je sva imovina predata kupcu, ili je neka imovina prisvajana i od koga,
• da je sud radio «tajno», jer nije javno oglasio prodaju stečajnih dužnika neposrednom pogodbom, kako bi kupovina bila dostupna svim zainteresovanim licima,
• da je kupovina «nameštena» određenom kupcu , za određenu cenu bez ikakve pogodbe,
• da su prava poverilaca povređena, jer su poverioci onemogućeni da ostvare svoja prava predviđena Zakonom o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji (da  se steknu uslovi da se  potraživanja naplate u povoljnijem iznosu),
• sud je prekršio prava poverilaca iz člana 6 st. 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima (pravo na zakonito i pravično suđenje u građanskim stvarima), kao i pravo iz člana 1. Protokola 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima (pravo na mirno uživanje imovine, jer imovina poverilaca se nalazi u stečajnom dužniku).

Zbog ovakvog rada suda, a radi stvaranja drugačije klime u sudovima u odnosu na stečajne predmete potrebno je:

• dostaviti izveštaj Ministarstvu pravde i Vladi,
• dostaviti izveštaj «Sartid» svim Trgovinskim sudovima u Srbiji,
• dostaviti izveštaj «Sartid» Vrhovnom sudu Srbije, 
• dostaviti izveštaj Javnom tužiocu Srbije.

Političko-ekonomska analiza

Prodaja »Sartida« AD i zavisnih preduzeća u postupku stečaja izaziva osnovanu sumnju da je u pitanju klasičan slučaj korupcije u koju su uključeni najviši organi izvršne i sudske vlasti, koji su zloupotrebili svoj položaj. Oni su omogućili jednoj stranoj firmi da stekne privilegovan položaj i time ostvari veliku protivpravnu dobit. Ta firma je svesno ušla u igru, što se vidi iz sukcesivnih koraka, izražavajući navodnu želju da se pomogne preduzeću koje se nalazi u velikim teškoćama, a u stvari tražeći privilegovan položaj čime bi ostvarila ključnu prednost u odnosu na potencijalne takmace u procesu privatizacije (videti Ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji, Predlog stečajnog upravnika, pismo USS i Rešenje suda  – Prilog 3). Oni su tražili i dobili nešto što im ne može nikad pripadati u sistemu vladavine prava – zaštitu izvršne vlasti od mogućih akcija sudske vlasti.

Dogovor ministra Vlahovića sa privilegovanim kupcem, u koji je bio sve vreme uključen premijer, i koji je dobio potvrdu cele Vlade i Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo (Prilog 4), izveden je na štetu države, tj. svih građana ove zemlje. Prema svim indikacijama prodajna cena od 21,3 miliona dolara je veoma niska. Ekonomski institut je procenio vrednost samo investiranog kapitala matičnog preduzeća SARTID A.D. na 57.645.000 dolara, SARTID Beli limovi na 960.000 dolara i SARTID Luka Smederevo na 930.000 dolara, pri vrlo restriktivnim pretpostavkama (Prilog 5). S obzirom na veliku zainteresovanost drugog po redu proizvođača čelika u svetu (Prilog 2) moglo se očekivati da se u konkurenciji barem ova dva, mada ne i jedino zainteresovana kupca, postigne znatno viša cena od one koju je procenio Ekonomski institut. Time je propušteno ostvarivanje budžetskih prihoda, što građani moraju osetiti kroz povećanje poreskih opterećenja. S druge strane, kupac je oslobođen plaćanja zaostalih dugova (neutvrđen iznos, mada se u medijima spominjala cifra od 1,7 milijardi dolara), što će morati građani da isplate, uz dodatnu naknadu sudskih i ostalih troškova koji neće biti zanemarivi.

U štetu koja je naneta državi, tj. građanima, treba uključiti i propuštene efekte stranih ulaganja. Ovakva prodaja je uputila jasan znak svim potencijalnim ulagačima da država nije spremna da se pridržava ni sopstvenih zakona, ni preuzetih obaveza, tj. iskazanih obećanja, a ni međunarodno priznatih standarda poslovanja, što je svakako moralo doprineti uzdržanosti investitora. U isto vreme poverioci su pokrenuli široku akciju pridobijanja političke podrške u svojim zemljama, što se vidi na osnovu njihovih pisama i izjava njihovih diplomatskih predstavnika (Prilog 6). Time je naneta neprocenjiva šteta političkom i ekonomskom ugledu zemlje.

Najviši predstavnici izvršne vlasti su bili svesni koraka koje su preduzimali. Njih su strani poverioci sve vreme informisali o događajima, ali i o posledicama određenih akcija, ili, pak, o potezima koje su nameravali da preduzmu. U isto vreme, prestavnici sudske vlasti su izvršnu vlast sve vreme obaveštavali o toku sudskog postupka, čak ministru dostavljali podneske poverilaca (Prilog 7). Da li su državni funkcioneri primili materijalnu naknadu za zloupotrebu svog položaja manje je bitno u celoj stvari. Prema savremenom shvatanju korupcije, korist ne mora uvek biti u materijalnom obliku, jer se zloupotreba položaja vrši i radi sticanja političke prednosti (član 18. Konvencije UN protiv korupcije govori o trgovini uticajima). Moguće je da su naši političari dali privilegovan položaj značajnom preduzeću iz najmoćnije zemlje današnjice radi sticanja političkih koristi. To je, međutim išlo na uštrb interesa građana koji su im poklonili poverenje.

Stečajni postupak koji je vođen pred našim sudom pokazao je svu slabost sudske vlasti. Ona nije u stanju, ili nije voljna da se suprotstavi pritiscima izvršne vlasti. U situaciji kada pojedini stečajni postupci traju i više od deset godina, sud je pokazao neshvatljivu brzinu – odluke su donošene istog dana ili sutradan po predlogu stečajnog upravnika,  ponekad su post festum odobravane akcije za koje je neophodna saglasnost stečajnog veća (vidi Prilog 3), a gotovo je farsična činjenica da je oglas o otvaranju stečaja nad jednim zavisnim preduzećem objavljen u Službenom glasniku pošto je već doneta odluka o njegovoj prodaji. Ne samo da niko nije podigao glas protiv takvog ugrožavanja zakonitosti, već je Viši sud zaključio kako je sve u redu. Osim što su donošene odluke koje su u očiglednoj suprotnosti sa odredbama zakona, evidentan je i nedostatak pokušaja da se slede opšteprihvaćeni pravni principi, da i ne govorimo o principima na kojima počiva tržišna privreda. Kada sudovi jednom pokažu slabost prema izvršnoj vlasti, usled želje da se ostvare sitne koristi, oni lako postaju plen klasičnog podmićivanja, a onda je iluzorno govoriti o vladavini prava u toj državi.

Zaključci i preporuke

Slučaj SARTID je do sada najveći skandal procesa privatizacije u našoj zemlji. On bi imao i značajne međunarodne posledice da je naša zemlja veća i znatnijeg uticaja u međunarodnoj javnosti. Ovako nam ostaje samo nauk do čega dovodi nepostojanje jasne podvojenosti između zakonodavne, sudske i izvršne vlasti, pri čemu je ova poslednja dominira. Takođe, slučaj ilustruje pogubne posedice nedostatka demokratske kontrole javnih poslova. Sve bitne činjenice koje su vezane za prodaju preduzeća privilegovanom kupcu dobro su skrivane od očiju javnosti. Ministar za privredu i privatizaciju je davao izjave koje su bile usmerene na zbunjivanje javnosti i prikrivanje dogovora koji su se sklapali iza scene. O tome se mora razmišljati prilikom donošenja novog Ustava, pisanja novih ili dograđivanja postojećih zakona. S druge strane, treba imati u vidu da sama legislativa nije dovoljna za iskorenjivanje korupcije – potrebno je postojanje jakog i nezavisnog novinarstva, sa analitičkim i istraživačkim pristupom društvenim problemima, kao i postojanje pritiska nevladinog sektora.

Imajući u vidu da je u celom postupku bila evidentna sprega Vlade i sudova u cilju promocije uskog interesa ljudi iz vlasti na štetu javnog interesa, Savet za borbu protiv korupcije preporučuje sledeće:

• Vlada bi trebalo da usvoji pravila i procedure koji će omogućiti javnosti da stekne punu informisanost o organizaciji, funkcionisanju i procesu donošenja odluka u javnim službama, uključujući i samu Vladu.
• Potrebno je doneti kodeks ponašanja javnih službenika, koji će postaviti standarde integriteta, odgovornosti i časnog vršenja javnih poslova. Njime se moraju predvideti mere i sistemi koji će olakšati službenicima da, bez bojazni po vlastiti položaj, prijavljuju odgovarajućim organima sve slučajeve koji u sebi imaju elemente korupcije. Pri tome treba uvažavati preporuke regionalnih i međunarodnih organizacija, pre svega Međunarodni kodeks ponašanja javnih službenika, koji je deo aneksa Rezolucije Generalne skupštine UN br. 51/59 od 12. decembra 1996, zatim Konvencija o borbi protiv podmićivanja stranih javnih službenika prilikom međunarodnih poslovnih transakcija, koju je usvojio OECD 21. novembra 1997, kao i preporuke Saveta Evrope i Evropske Unije.
• Nosioci javnih funkcija, administrativni službenici i sudije moraju biti adekvatno plaćeni za svoj posao. Bolje je imati manju, ali efikasniju i pošteniju administraciju, nego glomaznu i disfunkcionalnu, u kojoj plate nisu dovoljne za golo preživljavanje, ali koja smanjuje stopu nezaposlenosti u društvu. Plate funkcionera se i dalje iz demagoških razloga drže na niskom nivou, što predstavlja direktan poziv na korupciju.
• Treba razviti sistem dugoročnog privlačenja, zapošljavanja, napredovanja i adekvatnog nagrađivanja prilikom penzionisanja, najkvalitetnijih stručnjaka za rad u državnim službama. Njihovo nagrađivanje mora da odslikava pojedinačni radni doprinos, sposobnost i zasluge u borbi protiv korupcije.
• Vlada treba da ispita odgovornost službenika pojedinih ministarstava, koji su u ovom konkretnom slučaju zloupotrebili svoj položaj i tako neposredno ili posredno doprineli narušavanju javnog interesa.
• Vlada treba da podstiče učešće pojedinaca, grupa i lokalne samouprave, u prevenciji i borbi protiv korupcije.
• Vrhovni savet pravosuđa bi trebalo da razvije kriterijume i mere za unapređenje sudija koji časno obavlaju svoju dužnost, kao i za kažnjavanje sudija koji ne sprovode na odgovarajući način zakone. On treba da predloži mere za jačanje integriteta sudija i da razmotri načine prevencije korupcije u pravosuđu.
• Vrhovni sud treba da preispita odgovornost svih sudija koji su donosili protivzakonite odluke, koji su propustili da spreče donošenje protivzakonitih odluka i koji su potvrđivali protivzakonite odluke.
• Javni tužilac treba da ispita da li postoji krivična odgovornost pojedinih učesnika u ovom slučaju.
• Skupštinski odbori za privredu i za zakonodavstvo bi trebalo da razmotre svoju ulogu u celom slučaju i da ispitaju eventualnu političku odgovornost pojedinaca.

Savet za borbu protiv korupcije,
U Beogradu
10. maja 2004. godine

«SARTID» – HRONOLOGIJA

17. SEPTEMBRA 1997. Bank Austria odobrila kao lider konzorcijuma banaka kredit SARTID-u od 76 miliona US dolara.

15. MAJA 2001. pismo podrške premijera Đinđića Konzorcijumu u kome se priznaje dug od 90 miliona dolara i obavezuje se da neće biti preduzimane radnje koje bi ugrozile obaveze SARTID-a. Priznaje se raniji dogovor o prioritetnoj isplati obaveza prema Konzorcijumu. Neograničeno vremensko trajanje obaveze, sve dok se ne vrati dug. Republičke investicije neće se smatrati dodatnim obavezama preduzeća. Prihvatio mesnu nadležnost arbitražnog suda austrijske privredne komore (jezik Engleski) i odrekao se imuniteta u bilo kom postupku koji bi se pokrenuo povodom Pisma (Prilog 7).

8. MARTA 2002. potpisano pismo o namerama i strateškom partnerstvu USS Košice i SARTID. Potpisnici: Aleksandar Vlahović, Džon Gudiš, Živomir Novaković, generalni direktor, uz prisustvo Đinđića. »USS ima nameru da jednog dana postane većinski vlasnik«, »Da li će dugovi biti restrukturirani u procesu privatizacije ili u procesu stečaja, ili kroz joint partnersku firmu, je tehničko pitanje na koje ćemo imati odgovor za dva meseca od danas« (Vlahović)

25. JULA 2002. Viši trgovinski sud rešenjem delegirao Trgovinski sud u Beogradu za postupak stečaja nad SARTID-om i tako preuzeo predmet od Trgovinskog suda u Požarevcu.

30. JULA 2002. otvoren stečajni postupak nad SARTID-om zbog prezaduženosti i nesolventnosti pred Trgovinskim sudom u Beogradu.

4. OKTOBAR 2002. Trgovinskom sudu Bank Austria prijavljuje potraživanja u iznosu 108,5 miliona dolara plus iznos kamate.

22. OKTOBAR 2002. pismo Bank Austria i WestLB stečajnom upravniku nude pomoć i traže podatke o proizvodnji, troškovima, ceni, profitabilnosti, obavezama. Slično pismo 7.11. Stečajni upravnik obaveštava Veće 8.11. da su traženi podaci poslovna tajna i da »bez prethodne saglasnosti nisam u stanju da pošaljem« (Prilog 8).

8. NOVEMBRA 2002. Ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji USS i SARTID-a. USS dobija pravo da upravlja poslovanjem SARTID-a u narednih 5 godina (prekršen Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji). Ukoliko se u međuvremenu proda drugom kupcu, ugovor se produžava za narednih sedam godina (Prilog 3).

11. NOVEMBRA 2002. stečajno veće usvojilo predlog stečajnog upravnika (od istog dana) i odobrilo ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji (3 dana posle sklapanja ugovora, iako Zakon traži saglasnost veća za zaključenje započetih poslova, ili poslova kojim se sprečava šteta).

27. NOVEMBRA 2002. Otvoren stečaj nad SARTID-Stara železara i SARTID-beli limovi (oglasi objavljeni u Službenom glasniku 19.12.)

2. DECEMBRA 2002. Ekonomski institut dostavlja procenu vrednosti kapitala SARTID A.D. od 57,6 miliona dolara, primenom prinosnog metoda, iako je u stečajnom postupku od značaja jedino likvidaciona vrednost imovine (u ovom slučaju znatno viša). Prilog 5.

6. DECEMBRA 2002. Bank Austria traži informacije od stečajnog upravnika o sadržaju ugovora sa USS i datumu održavanja prvog ročišta.

19. DECEMBRA 2002. stečajni upravnik odgovara da je ročište zakazano za 25.12. »..nema razloga vaše zabrinutosti za prava kao poverioca jer se ovim ugovorom želelo zaštititi imovina dužnika a samim tim i obezbediti uspešnije namirenje poverilaca«. Istog dana stečaj nad SARTID-Veljko Dugošević (objavljen 3.1.2003.).

25. DECEMBRA 2002. na osnovu Ugovora od 8.11. stečajni upravnik predlaže upis hipoteke na visoku peć i halu hladne valjaonice. Istog dana ročište (Prilog 3).

26. DECEMBRA 2002. stečajno veće prihvatilo predlog (suprotno čl. 99 Zakona – založno pravo na imovinu stečajnog dužnika) i donelo odluku o potraživanjima poverilaca. Pismeni otpravak upućen poveriocima oko 5 meseci kasnije, kada je dužnik već prodat.

31. DECEMBRA 2002. Bank Austria podnosi Trgovinskom sudu tužbu za utvrđenje potraživanja, budući da je stečajni upravnik na ročištu osporio potraživanja Konzorcijuma.

8. JANUARA 2003. Bank Austria  i WestLB u pismu Đinđiću, Kolesaru i Vlahoviću žale se na odluku stečajnog upravnika koji im ne priznaje dug. Pošto je Đinđić potpisao pismo 15. maja 2001. pozvaće njega i njegove saradnike kao svedoke na suđenju. Upozoravaju da je ceo postupak vođen suprotno odredbama našeg zakona o stečaju i međunarodno priznatih i primenjivanih principa. Obratili su se vladama Nemačke i Austrije, a pokrenuće i tužbu protiv srpske vlade zbog kršenja preuzetih obaveza (Prilog 6).

23. JANUARA 2003. Vlada Zaključkom prihvatila Informaciju o predlogu sporazuma o saradnji Vlade sa USS, u vezi sa stečajem SARTID-a. Ne spominje se ponuda LNM-a. Jedna od obeveza Vlade je »da obešteti USS i pruži mu potrebnu pravnu pomoć u vezi sa gubicima i troškovima nastalim zbog neizvršenja obeveza Vlade...kao i nastalim po osnovu svih obaveza i potraživanja proisteklih iz SARTID-ovog poslovanja u periodu pre datuma kupovine i preuzimanja svih vlasničkih prava u SARTID-u od strane USS, ili su posledica tog poslovanja.«. Usvojen tekst Sporazuma »kojim se definišu međusobna prava i obaveze, sa ciljem garantovanja uslova i kontrolisanja efekata preuzimanja SARTID-a  i šest zavisnih preduzeća SARTID-a od strane USS. U tekstu Sporazuma (sastavni deo Zaključka) posebno interesantni članovi 2 7. (Prilog 4).

24. JANUARA 2003. Republički sekretarijat za zakonodavstvo dao saglasnost i nije imao primedbi na Sporazum.

21. FEBRUARA 2003. predsednik stečajnog veća Dušan Marčićev obaveštava Vlahovića o podnescima poverilaca (obavešten i N.Kolesar). Prilog 7.

10. MARTA 2003. LNM Holdings upućuje pismo o namerama stečajnom upravniku. Navode da su više puta pokazivali interesovanje za kupovinu SARTID-a. Oni pripadaju grupi koja je drugi najveći proizvođač čelika u svetu (godišnji prihod preko 10 milijardi dolara). Ukazuju na štetnost, nerazumnost i verovatnu pravnu neipravnost Ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji. Ugovor krši duh i verovatno i slovo Zakona o stečaju, te daje nepravednu prednost USS u privatizaciji. Isto pismo 18.3. Pitiću, koji ga prosleđuje Vlahoviću 01.4. posle prodaje SARTID-a.
 
11. MARTA 2003. poverioci upućuju novo pismo Trgovinskom sudu i stečajnom upravniku. Upozoravaju ih da još nisu dobili zvaničnu listu prihvaćenih i odbačenih zahteva za priznavanjem duga. Odbor poverailaca još nije formiran. Ugovor o poslovno tehničkoj saradnji je potpisan bez saglasnosti poverilaca. Poseduju dokaze da su ponuđene investicije poznatih proizvođača čelika, ali da su ignorisane i da im je čak onemogućen pristup SARTID-u. Stečajni upravnik i Veće moraju da razmotre ponudu bilo koje treće strane za privatizacijom, kako bi se obezbedila fer konkurencija.

20. MARTA 2003. Konzorcijum tužbom tražio poništenje Ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji. Traže privremenu meru zabrane otuđenja ili raspolaganja značajnog dela imovine SARTID-a, kao i njegove prodaje kao pravnog lica. 24. 3. obaveštavaju Pitića, intervencija nemačkog ambasadora 31.3. Pitić 02.4. obeveštava o svemu Vlahovića (obavešten i Kolesar).

24. MARTA 2003. Stečajevi nad SARTID-Slobodna zona i SARTID-Luka. Oba oglasa objavljeni 4.4. tj. posle prodaje, iako poverioci imaju rok od 60 dana da prijave potraživanja.

26. MARTA 2003. Sud pozvao stečajnog upravnika da predloži način prodaje.

27. MARTA 2003. imenovan odbor poverilaca.

28. MARTA 2003. (PETAK) Stečajni upravnik dao predlog da se izvrši prodaja pravnog lica neposredno USS za cenu od 21,3 miliona dolara. Istog dana nekoliko poverilaca, kojima se ne zna iznos potraživanja, slažu se sa prodajom. Sud donosi odluku o prodaji pravnog lica i ovlašćuje stečajnog upravnika da zaključi ugovor, bez zvaničnog mišljenja odbora poverilaca i bez oglašavanja u štampi.

31. MARTA 2003. (PONEDELjAK) Sklopljen ugovor USS sa stečajnim upravnikom o kupovini SARTID-a i šest zavisnih preduzeća za 21,3 mil.dolara.

»Vlada nije nadležna za poništavanje prodaje smederevskog koncerna... sve žalbe i inicijative treba uputiti Trgovinskom sudu i stečajnom upravniku koji je vodio postupak. Tražiti od vlade da se poništi stečajni postupak znači da se faktički traži narušavanje nezavisnosti sudova i narušavanje vođenja stečajnog postupka« (A. Vlahović). 

Preuzmite izveštaj u PDF formatu
Preuzmite Word dokument