Uredbom EU br.2007/00 od 18. septembra 2000. i dopunom RC 2563/00 od 20. novembra 2000. otvoreno je tržište EU za uvoz šećera proizvedenog u SRJ i drugim zemljama zapadnog Balkana bez ikakvih restriktivnih mera i bez carinskog opterećenja. Cena šećera na tržištu EU je oko 650 EUR/t, dok je prosečna svetska cena ispod 300 EUR/t. Prosečna prodajna cena koju je postigao šećer izvezen po preferencijalnom statusu iz Srbije na tržištu EU, bila je oko 600 EUR/t.

U trenutku kada smo dobili preferencijale, Srbija realno nije mogla biti izvoznik šećera. Sa svojih 15 šećerana ukupnog kapaciteta za preradu šećerne repe od 5,5 miliona tona, što podrazumeva godišnju proizvodnju 700.000 t šećera, 250.000 t melase i 240.000 t suvog repinog rezanca, Srbija je u 2000. godini, nakon desetogodišnjeg propadanja celokupne privrede, pa time i industrije šećera, proizvela tek 115.400 t šećera – nedovoljno samo za domaće potrebe, oko 250 hiljada tona godišnje. Namera EU je bila da preferencijalima na izvoz pomogne oporavak industrije šećera u Srbiji, kao privredne grane koja bi, zahvaljujući odličnim prirodnim potencijalima i razvijenim proizvodnim kapacitetima, u kratkom roku mogla da povrati nekadašnju produktivnost (1990. godine u Srbiji je proizvedeno 599.098 t šećera) i značajno utiče na privredni oporavak zemlje nakon rata i sankcija (tadašnje analize su govorile da bi se samo u fabrikama šećera moglo zaposliti preko 5 hiljada, a u ukupnoj proizvodnji preko 500 hiljada ljudi), naročito u susret nalaženju strateških partnera i što uspešnijoj privatizaciji industrije šećera u Srbiji, za koju su bili zainteresovani najznačajniji svetski proizvođači.

Za ostvarivanje preferencijalnog statusa, Uredba EU predviđala je da izvoznik priloži autentični sertifikat o poreklu na obrascu EUR1, koji izdaju organi carinske službe, u skladu sa Pravilima EU o poreklu robe. Naše zakonodavstvo u vreme uvođenja preferencijala nije predviđalo da carinarnice izdaju sertifikate o poreklu robe, već je to bilo prepušteno proizvođačima, koji nisu bili obavezni da vode evidenciju o izdatim sertifikatima.

Međutim, ni nakon uvođenja preferencijala, tadašnja savezna Vlada nije donela propise koji bi regulisali izdavanje sertifikata o poreklu robe na način predviđen Uredbom EU. Povrh toga, do 1. juna 2001. godine, šećer od šećerne repe u izvozu i uvozu bio je razvrstan na režim dozvola. Tada, međutim, savezna Vlada donosi Odluku kojom se šećer svih vrsta razvrstava na slobodan uvoz, dok se kod izvoza šećer od šećerne repe razvrstava na količinske kvote. Obim ovih kvota u 2001. i 2002. godini utvrđivala je Savezna vlada na godišnjem nivou, a rešenja o dodeli kvota privrednim subjektima izdavalo je Savezno ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom.

Nakon što su Srbiji 1. avgusta 2001. godine odobrene prve kvote za izvoz šećera u zemlje EU, počelo je naglo povećanje obima uvoza i izvoza šećera. Maja 2002. godine predstavnici EU su na sastanku u Saveznoj upravi carina ocenili da se time zloupotrebljava Uredba o preferencijalnom izvozu našeg šećera u zemlje EU. Juna 2002. godine EU je svojim uvoznicima uvela obavezu plaćanja depozita na šećer iz SRJ, dok se za svaku pošiljku šećera naknadno ne proveri ispravnost sertifikata o poreklu robe.

Ni posle upozorenja, Vlada SRJ, niti republička Vlada, ne donose propise kojima bi regulisale izdavanje sertifikata o poreklu na način propisan Pravilima EU. Istovremeno, godišnji izvoz šećera iz Srbije se povećao sa 77.184 t u 2001. na 159.617 t u 2002. godini – više nego dvostruko. Novembra 2002. godine, delegacija Evropske kancelarije za suzbijanje prevara OLAF, sprovela je, uz asistenciju carinske službe SRJ, proveru uvezenog šećera u SRJ kod kompanije MK Komerc iz Novog Sada, kontrolu porekla šećera izvezenog iz SRJ u zemlje EU od strane iste kompanije i ZZ Panoninvest sa sedištem na istoj adresi, proveru uvoznih i izvoznih deklaracija za šećer na carinarnicama Novi Sad, kao i proveru pravila o poreklu šećera proizvedenog u fabrici “Crvenka”. Proverama je utvrđeno da je uz svaku deklaraciju bio priložen atest proizvođača o domaćem poreklu, ali da nije izvršena provera autentičnosti takvog atesta, niti kontrola kod proizvođača koja bi mogla potvrditi domaće poreklo. Prilikom kontrole u magacinu MK Komerca, konstatovano je da deo tog magacina služi za skladištenje robe pod carinom. MK Komerc vodi registar ulaza i izlaza tog dela magacina, a isti upravnik magacina vodi računovodstvo i za proizvode skladištene od strane MK Komerca. Prilikom kontrole, MK Komerc je odbio zahtev delegacije da im stavi na uvid liste kupaca, čime ih je onemogućio da nastave integralnu kontrolu proizvoda koje je ova kompanija uvezla. Nakon izvršene kontrole OLAF-a, umesto da ozbiljno shvati upozorenja i napokon, bar sa zakašnjenjem od dve godine, propiše izdavanje sertifikata o poreklu na obrascu EUR1, Savezna Vlada radi sasvim suprotno – od 15. decembra 2002. godine stavlja šećer na slobodan režim izvoza, što je, nakon jasno najavljene mogućnosti da Srbiji budu ukinuti preferencijali, omogućilo onima zbog čijih zloupotreba preferencijala su upozorenja i stigla, da za samo prva četiri meseca 2003. godine, u periodu do uvođenja sankcija, iz Srbije izvezu još 115.260 t šećera. Gotovo isto koliko i u čitavoj prethodnoj godini.

Potpredsedniku Vlade SRJ Miroljubu Labusu se 17. marta 2003. godine obratio Visoki komesar Evropske komisije Kristofer Paten. U obraćanju stoji da je trgovina šećerom sa SCG postala predmet sve veće zabrinutosti EU zbog ogromnog povećanja trgovinskog obima, a u vezi sa primenom pravila o poreklu robe koja je sine qua non za unilateralne trgovinske povlastice koje je EU odobrila SCG. Na osnovu rezultata do kojih je OLAF došao, komisija je zaključila da carinske službe u SCG trenutno nisu u poziciji da poštuju i primenjuju pravila o poreklu robe kako se nalaže. Zabrinuti smo zbog činjenice da carinske procedure koje se primenjuju ne omogućavaju praćenje uvezene robe do njihove konačne destinacije u zemlji, a izvoz ne može da se prati unazad do fabrike šećera, što znači da je praktično nemoguće utvrditi poreklo robe.

Kao meru kojom bi se otklonili ovi nedostaci, dve i po godine nakon dobijanja povlastica za izvoz šećera, Uprava carina pravi memorandum o saradnji sa šećeranama, potpisan 22. aprila 2003. godine, po kome je omogućen pristup carinicima u šećerane.

Uredbom Komisije EU od 30. aprila 2003. godine Srbiji se ukidaju preferencijali na izvoz šećera na tri meseca, s mogućnošću produženja ukoliko napori SCG u suzbijanju malverzacija u izvozu šećera u zemlje EU ne budu tekli zadovoljavajuće. Ova mera je dva puta produžavana, tako da se šećer poreklom iz Srbije i Crne Gore nije mogao uz primenu preferencijala uvoziti u Evropsku uniju do 8. avgusta 2004. godine.

Tek nakon ukidanja preferencijala, gotovo tri godine nakon što su uvedeni, nakon izvezenih 352.061,00 t šećera bez valjanog dokaza o poreklu, 1. avgusta 2003. godine, republičko Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom donosi Uputstvo o načinu popunjavanja i izdavanja uverenja o domaćem poreklu robe koja prate robu pri izvozu ili uvozu, koje propisuje izdavanje sertifikata o poreklu na obrascu EUR1.

IZVEŠTAJI SAVETA ZA BORBU PROTIV KORUPCIJE

Neslaganja u podacima

Savet za borbu protiv korupcije je 18. novembra 2003. godine Vladi dostavio Izveštaj o izvozu šećra u zemlje EU, u kojem je, sabiranjem ukupne proizvodnje i uvoza, od koje se oduzme ukupna potrošnja i izvoz, a posmatrajući period od uvođenja preferencijala do njihove suspenzije, došao do podataka da je, kod ukupne proizvodnje i uvoza od 783.072 t, i ukupne potrošnje i izvoza od 892.061 t, u Srbiji u pomenutom periodu potrošeno i izvezeno 109.990 tona šećera više nego što je proizvedeno i legalno uvezeno. Kada se na to dodaju zalihe, koje su na dan 15. maja 2003. godine iznosile 86 330 t, a koje treba odbiti od raspoložive količine šećera, dobije se 196.320 tona šećera koji je tokom 2001, 2002. i do maja 2003. godine potrošen i izvezen iz Srbije, a da nije u Srbiji proizveden, niti legalno uvezen. Savet je Vladi skrenuo pažnju da Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom nenavođenjem podataka o potrošnji šećera u svom izveštaju pokušava da zataška ovu razliku, i preporučio da Vlada Srbije ponovo ispita čitav slučaj. Na sastanku Saveta i članova Vlade, 25. novembra 2003. godine, Vlada je negirala nalaze Saveta, ali nije dala nikakvo objašnjenje za blizu 200 hiljada tona šećera kojeg nema ni u proizvodnji, niti u legalnom uvozu.

Savet je uočio i neslaganje u količinama šećera koje su uvezene i ocarinjene, i onih za koje za koje je tržišni inspektorat izdao uverenja o kvalitetu robe namenjene uvozu, tačnije da je u 2001. godini uvezeno 77.538,41 t šećera, a za 14.744,18 t je tržišni inspektor izdao uverenja, dok je u 2002. godini 82.714,76 t uvezeno, a 69.483,34 t dobilo uverenje o kvalitetu robe namenjene uvozu. Takva neslaganja su mogla značiti ili da je količina šećera iz razlike stavljena u promet na domaćem tržištu «na crno», ili da nije ni bila namenjana domaćem tržištu, već da je uvezena da bi dobila preferencijalno srpsko poreklo, pa potom izvezena u EU. Ministar Pitić, predsednik Komisije za praćennje proizvodnje i prometa šećera, nije dao nikakvo objašnjenje otkud se pojavljuju ove razlike. U izveštaju Evropske komisije nakon kojeg su februara 2004. godine Srbiji produžene sankcije na izvoz šećera, navodi se i ovaj problem: "Dokumentacija pokazuje da sav uveženi i carinjeni šećer tokom 2001. i 2002. godine nije prijavljen ministarstvu finansija i trgovinskoj inspekciji, što dokazuje da konačni kupac nije prijavio značajne količine u Srbiju uvezenog šećera."

Vladina Komisija je insistirala da EU nije suspendovala preferencijale zbog postojanja konkretnog reeksporta, već zbog sumnje bazirane na neosposobljenosti carinske službe da utvrdi poreklo robe, pokušavajući da predstavi da se radi o problemu formalne prirode, odnosno o pukoj neusklađenosti domaćih carinskih propisa sa standardima EU. Ipak, uvođenje sertifikata o poreklu na obrascu EUR1 bilo je uslov za ostvarivanje preferencijalnog statusa. Vladina Komisija nije objasnila zbog čega se dve godine izbegavalo ispunjenje ovog uslova, što je, zajedno sa enormnim rastom obima uvoza i izvoza šećera, na kraju dovelo do ukidanja preferencijala.

Nastavak svog Izveštaja, Savet je Vladi dostavio 9. marta 2004. godine. Pored insistiranja da se rasvetle okolnosti pod kojima je Srbija izgubila preferencijale na izvoz šećera, drugi deo Izveštaja se posebno bavio i privatizacijom industrije šećera u Srbiji.

Privatizacija šećerana

Za kupovinu srpskih šećerana bili su zainteresovani neki od najznačajnijih svetskih proizviđači šećera: austrijska Agrana, italijanski S.F.I.R, francuski St. Louise Sucre, američki Shaffer and Associates... Međutim, nakon što su i republička i savezna vlada ignorisale studiju koju je za vladu Francuske sproveo ERSUC, istraživački konsalting servis francuske industrije šećera, u kojoj se zaključuje da je revitalizacija industrije šećera u Srbiji moguća jedino ukoliko se uvede red u proizvodnju i promet, a naročito u uvoz (studiju je u Beogradu predstavio ambasador Francuske, a pozivu na prezentaciju se nije odazvao ni jedan naš ministar), nakon što je ministar za privredu i privatizaciju Vlahović takođe ignorisao upozorenja St. Louise Sucre da oni, i pored toga što je Vojvodina jedan od regiona sa najvećim potencijalom za proizvodnju šećerne repe u centralnoj Evropi, ne mogu preporučiti stranim investitorima kupovinu akcija srpskih šećerana, jer naše tržište nije uspešno zaštićeno protiv legalnog i ilegalnog uvoza, nakon što je i potpredsednik Vlade SRJ za ekonomske odnose sa inostranstvom Miroljub Labus ponovo ignorisao molbu Agrane da podrži napore za uvođenje stabilnih okvira za jugoslovensko tržište šećera, nakon što su uvideli da se na apele niko ne odaziva, ozbiljni strateški partneri su napustili Srbiju.

Svih pet šećerana privatizovanih metodom javnog tendera (“Šajkaška” – Žabalj, “Crvenka” – Crvenka, “Jedinstvo” – Kovačica, “Donji Srem” – Pećinci i “Jugozapadna Bačka” – Bač), prodato je oktobra 2002. godine na tenderima sa samo jednim ponuđačem. Šećerane u Žablju i Crvenki kupio je najveći proizvođač šećera na Balkanu, grčki Hellenic Sugar («Šajkašku» za 67.191.190 dinara, a «Crvenku» za 188.285.100 dinara), dok je ostale tri kupilla kompanija MK Komerc iz Novog Sada, čija je osnovna delatnost u tom trenutku bila trgovina poljoprivrednim proizvodima, merkantilnom i semenskom robom. Iako bi metod prodaje javnim tenderom trebalo da znači traganje za strateškim partnerom (jer u odlučivanju o najpovoljnijem kupcu nije presudna cena ponuđena za kapital, već i investicioni i socijalni program), tri šećerane je u tenderskoj privatizaciji kupila kompanija koja se nikada nije bavila proizvodnjom šećera. S druge strane, upravo zahvaljujući prodaji metodom javnog tendera MK Komerc je mogao da 70% kapitala tri fabrike šećera kupi za po 183 dinara, sa obrazloženjem da su obaveze šećerana, pre svega prema Naftnoj industriji Srbije, ogromne. Šećerane koje je MK Komerc kupio na tenderu za po 183 dinara, u trenutku prodaje su na zalihama imale preko 72.000 t šećera, čija je vrednost na tržištu EU, uz preferencijale na izvoz šećera iz Srbije, bila preko 43 miliona EUR.

Agencija za privatizaciju je 2003. godine omogućila MK Komercu da šećeranu “Donji Srem” optereti hipotekom, radi pribavljanja garancije da će platiti dugove tri šećerane. Do maja 2004. godine, kada je tražio saglasnost Agencije da proda sve tri šećerane kupljene metodom javnog tendera 2002. godine (ova kompanija je takođe vlasnik i naše poslednjih godina najproduktivnije šećerane, “Bačka fabrika šećera” – Vrbas, koju je 2003. godine kupila na berzi), MK Komerc je platio samo jednu ratu dugova šećerana prema NIS-u. Međutim, kako ostale rate nisu bile na vreme uplaćene, dug se do maja 2004. godine, zbog dospelih kamata, vratio na približno isti iznos kao i 2002. godine. NIS je kasnije iste godine pristao na reprogram dugova tri šećerane u vlasništvu MK Komerca.

Nakon ovakve prodaje tri šećerane, američka kompanija Shaffer and Associates je odustala od aukcije za “Fabriku šećera” – Kovin, za koju su dugo bili zainteresovani, i zbog tehnologije i zbog strateškog položaja pored Dunava, ali nisu bili spremni da je kupe za početnu cenu i obavezu investiranja od čak 2,5 miliona EUR, uz nagomilane obaveze i potrebu investiranja u opremu. Za ovu šećeranu, kao i za “Šećeranu” – Sremska Mitrovica, Agencija je odredila prodaju metodom javne aukcije, sa obrazloženjem da su manje atraktivne. Ovim šećeranama nije data mogućnost da se privatizuju na tenderu, za, na primer, cenu od 183 dinara, a da glavnu vrednost ponude predstavljaju investicije i socijalni program. Nakon četiri neuspele aukcije od oktobra 2002. do januara 2004. godine, na kojima je početna cena postepeno padala sa 86.984.000 (prva aukcija za prodaju mitrovačke šećerane), odnosno sa 152.597.000 dinara (početna cena na prvoj aukciji za prodaju šećerane u Kovinu), obe šećerane su 15. aprila 2004. godine iz petog pokušaja prodate domaćem kupcu «Šećer + DOO» po početnoj ceni – Sremska Mitrovica za 22.460.000, Kovin za 20.698.000 dinara.

Italijanski S.F.I.R. je 2001. godine dokapitalizacijom postao većinski vlasnik “Fabrike šećera TE-TO Senta”, dok je “Šećeranu” – Srpska Crnja kupio iz stečaja. Šećerana u Senti je 2004. godine postala manjinski akcionar Fabrike šećera «Zrenjanin», po osnovu konverzije duga u akcije, a prema Programu revitalizacije proizvodnje i stvaranja uslova za dalji razvoj A.D. fabrika šećera «Zrenjanin», koji je Vlada Srbije usvojila februara 2004. godine.

Zrenjaninska šećerana po instaliranim kapacitetima spada među najveće u Srbiji, i jedan je od najznačajnijih privrednih subjekata u Banatu. Privatizovana je po Zakonu o svojinskoj transformaciji, ali je većinski paket akcija (60,54%) ostao u vlasništvu države. Akcijski fond, međutim, ni do danas nije pokušao da proda akcije ove šećerane na berzi. Aprila 2003. godine šećerana «Zrenjanin» pokušava da obezbedi normalne uslove za rad poslovnom saradnjom sa MK Komercom, sa kojim zaključuju Ugovor o zakupu fabrike. Zakupac, međutim, jednostrano raskida Ugovor, nakon čega ova šećerana, osnovana 1911. godine, po prvi put u svojoj istoriji nije išla u kampanju. Vlada je svojim Programom revitalizacije iz februara 2004. godine definisala osnove za naplatu štete od MK Komerca, u minimalnom iznosu od 100 miliona dinara, međutim taj deo Programa još uvek nije realizovan. Šećerana je 2004. godine išla u kampanju, ali je sa proizvedenih 12.815 t šećera podbacila ne samo u odnosu na svoje kapacitete (čak 60.000 t godišnje), već i odnosu na Vladin Program revitalizacije, koji je za 2004. godinu, za jednu od naših najvećih šećerana, predvideo proizvodnju od 19.000 t.

Prva srpska fabrika šećera “Dimitrije Tucović 1898” – Beograd, danas je društveno preduzeće sa 105 godina tradicije u proizvodnji šećera. Novoizgrađeni pogon u Padinskoj Skeli može dostići 10.000 tona dnevne prerade šećerne repe (granični kapacitet u zemljama EU). Teritorijalno je u zoni beogradskog tržišta, jedan je od kapitalno najintenzivnijih privrednih subjekata u Beogradu i značajan generator razvoja velikog broja privrednih grana. U uslovima korišćenja punog kapaciteta omogućava u repro lancu uposlenost oko 30.000 radnika. Fabrika ne radi od 1998. godine, pa je 2002. godine zbog nedostatka obrtnog kapitala raspisan javni konkurs za zakup fabrike, na kojem je kao najpovoljniji ponuđač izabran S.F.I.R. U pregovorima sa ovom firmom, dogovoreno je ulaganje od oko 36,5 miliona DM za oživljavanje proizvodnje i vraćanje dugova, ali je ino partner tražio određene garancije Ministarstva za privredu i privatizaciju i pravo preče kupovine u postupku privatizacije. Na predlog Ministarstva za privredu i privatizaciju odustalo se od ove poslovne saradnje, a Agencija za privatizaciju je u septembru 2002. godine donela odluku o pokretanju postupka restrukturiranja šećerane. U dokumentu Status projekata u nadležnosti Centra za restrukturiranje, koji je februara 2005. godine dostavila Savetu za borbu protiv korupcije, Agencija navodi da je za beogradsku šećeranu izrađen «koncept restrukturiranja i privatizacije, na koji su Ministarstvo poljoprivrede i vodoprivrede i nadležni organi Grada Beograda dali pozitivno mišljenje». Koncept restrukturiranja i privatizacije je uopšten, neobavezujući dokument, pravi početak, ali samo početak privatizacije preduzeća metodom restrukturiranja je angažovanje pravnog i finansijskog konsultanta odgovornog za izradu programa restrukturiranja. Tek početkom 2005. godine Agencija za privatizaciju je angažovala savetnika na restrukturiranju šećerane «Dimitrije Tucović 1898». U Izveštaju o privatizaciji fabrika šećera u Srbiji iz februara 2004. godine, Agencija navodi: «Implementacija Socijalnog programa očekuje se tokom prvog kvartala 2004. godine». Implementacija Socijalnog programa još uvek nije počela.

Ni druge dve šećerene u nadležnosti Centra za restrukturiranje, Industrija šećera i limunske kiseline “ŠELK 911” – Ćuprija i “Šećerana” – Šabac, do danas nisu privatizovane. Šabačkoj šećerani još uvek nije ni određen savetnik, a finansijski i pravni savetnik na projektu restrukturiranja «ŠELK 911», dostavio je Agenciji svoje nalaze, sa mišljenjem da restrukturiranje i privatizacija preduzeća nisu mogući.

Nad “Šećeranom” – Požarevac otvoren je stečajni postupak, koji još uvek nije okončan.

*     *     *

Dosadašnji tok privatizacije srpske industrije šećera otvara nekoliko vrlo ozbiljnih pitanja na koja Vlada Srbije mora da odgovori ukoliko namerava da spreči propadanje ove i dalje vrlo potentne privredne grane:

1. Kojim se kriterijumima rukovodila Agencija za privatizaciju kada je šećeranama (za naše uslove) srednjeg kapaciteta omogućila da se još 2002. godine privatizuju na tenderu za simboličnu cenu od po 183 dinara, te da se zatim kupcu odobri da šećeranu «Donji Srem» optereti hipotekom kako bi garantovao da će platiti dugove zbog kojih su šećerane i prodate tako jeftino, dok, s druge strane, dve od tri šećerane najvećeg kapaciteta (uz šećeranu iz Vrbasa), zrenjaninska i beogradska, namerom ili nemarom, i dan danas tavore u restrukturiranju, odnosno u Programu revitalizacije vlade Srbije, dok su mitrovačka i kovinska šećerana izgubile strateškog partnera zbog previsoke početne cene na aukciji, da bi kasnije, nakon četiri neuspele aukcije, bile prodate za četiri, odnosno sedam puta nižu početnu cenu?
2. Zbog čega je Ministarstvo za privredu i privatizaciju septembra 2002. godine onemogućilo saradnju beogradske šećerane sa strateškim partnerom, i otvorilo postupak restrukturiranja nad ovom šećeranom, koji je još uvek u početnoj fazi; zbog čega Akcijski fond još uvek nije ni pokušao prodaju akcija zrenjaninske šećerane iz državnog portfelja?
3. Kako su utvrđeni kriterijumi za tendersku privatizaciju tri šećerane čiji je kapital prodat preduzeću MK Komerc za po 183 dinara, kad je za strateškog kupca izabran ponuđač koji se pre toga nikada nije bavio proizvodnjom šećera, već trgovinom poljoprivrednim proizvodima, između ostalog i šećerom; prema analizi koju je Savet za borbu protiv korupcije dostavio Vladi u oba svoja prethodna Izveštaja, MK Komerc je 2001. godine uvezao 22.000 t šećera za koje tržišni inspektor nije dao potrebne saglasnosti za stavljanje u promet na domaćem tržištu (Uverenje o kvalitetu robe namenjene uvozu), iz čega sledi da je MK Komerc 22 hiljade tona šećera ili nezakonito stavio u promet na domaćem tržištu, ili ga uvezao da bi dobio preferencijalno, srpsko poreklo, i zatim izvezao u EU; tako je MK Komerc, kao jedan od najvećih trgovaca šećerom iz Srbije u periodu preferencijalnog izvoza šećera u zemlje EU, kupovinom tri šećerane za po 183 dinara dobila mogućnost da se predstavi i kao proizvođač.
4. Čime Agencija objašnjava činjenicu da je, i pored velikog broja interesenata, na svih sedam tenderskih i aukcijskih prodaja srpskih šećerana izlazio po jedan kupac, i da li je ovo razlog da se posebno preispitaju okolnosti pod kojima su šećerane privatizovane?
5. Koji su razlozi zbog kojih je Agencija za privatizaciju omogućila kompaniji MK Komerc da šećeranu «Donji Srem», koju je zbog previsokih dugova kupila za po 183 dinara, optereti hipotekom radi pribavljanja garancije da će servisirati obaveze prema Naftnoj industriji Srbije?
6. Da li Agencija kontroliše izvršenje ugovornih obaveza kupaca šećerana, i da li ima podatke o tome koliko je MK Komerc platio poljoprivredno dobro Belje u Hrvatskoj, kupljeno u okviru izvršenja investicionih obaveza za tri šećerane privatizovane 2002. godine na tenderu za po 183 dinara, a koju cenu je prijavio Agenciji kao izvršenje obaveze investiranja u šećerane? Da li je Vlada upoznata sa tokom istrage o izvršenju ugovornih obaveza MK Komerca kupovinom poljoprivrednog dobra Belje, i da li ima informaciju zbog čega je ova istraga obustavljena?

IZVEŠTAJ MUP-A SRBIJE, UPRAVE ZA BORBU PROTIV ORGANIZOVANOG KRIMINALA

Nakon što su stranke koje su pobedile na izborima obećavajući razrešenje šećerne afere, formirale vladu, Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala je izvršila provere u šećeranama i većim uvoznicima i izvoznicima šećera, i 12. maja 2004. godine uradila Izveštaj o izvršenim proverama vezano za uvoz i izvoz šećera u periodu 2001-2003. godine.

Provere koje je izvršio UBPOK, kreću se u okvirima u kojima je problem postavio i ministar Pitić, govoreći da niko nije dokazao postojanje konkretnog reeksporta, već da su nam sankcije uvedene zbog sumnje bazirane na neosposobljenosti carinske službe da utvrdi poreklo robe. Tako je UBPOK tragao samo za mogućim prepakivanjem uvezenog šećera, konkretnim reeksportom, iako su i sami naišli na slučajeve gde su domaće firme uvozile šećer od stranih, a zatim su tim istim stranim partnerima izvozile domaći šećer (npr. Međunarodna distribucija ISD je 2001. od austrijske firme, SCO STUDEN & CO GES, uvezla 5.028 t, a istoj firmi iste godine izvezla 1.964 t; njihov posao se ponovio 2002. godine, s tim što u izveštaju nema podataka koliko je te godine ISD izvezao SCO STUDEN & CO GES-u). Takođe, UBPOK navodi da je šećerana ”Crvenka” 2001. godine sklopila ugovor sa MK Komercom o zameni robe, gde je MK Komerc šećerani stavio na raspolaganje uvozni kristal šećer, a od njih dobio domaći šećer, u prioritetu 1:1, međutim ne nalazi ništa sporno u ovom poslu, jer je potvrđeno da je uvezeni šećer prodat na domaćem tržištu. Da li su ovakvim i sličnim «zamenama» domaćeg šećera za strani ipak zloupotrebljeni preferencijali, iako se ne radi o konkretnom reeksportu? UBOPOK takođe navodi da su neki od uvoznika prodavali šećer šećeranama u Kovinu i Sremskoj Mitrovici, ali ne navodi da li je proveravano gde je dalje taj šećer završio.

Provere UBPOK-a vršene u preduzećima koja su uvozila i izvozila šećer, često završavaju samo podacima o tome od koga je šećer nabavljen, i kome je prodat, iako su izvoznici često kupovali šećer takođe od dobavljača, a ne direktno od šećerana, što može da bude važno, jer se mnogi od tih dobavljača kasnije u Izveštaju pojavljuju kao uvoznici. Takođe, u Izveštaju UBPOK se kao poreklo šećera često navodi kompanija MK Komerc, koja jeste vlasnik četiri šećerane, ali je i veliki uvoznik šećera, te stoga nije dovoljno utvrditi da šećer dolazi od firme koja poseduje četiri šećerane, već je bilo neophodno utvrditi iz koje tačno šećerane provereni šećer potiče.

Ipak, pored velikog broja manjih nepreciznosti i unutrašnjih računskih grešaka, najspornije u Izveštaju UBPOK-a jeste to što se nastavlja sa zamagljivanjem obima nelegalnog izvoza šećera. Izveštaj ne navodi stanje na zalihama u trenutku ukidanja preferencijala maja 2003. godine, niti o proizvodnji šećera u 2000. godini, dok se godišnja potrošnja procenjuje na 210.000 t, čime se razlika između proizvedenog i uvezenog šećera u odnosu na potrošen i izvezen smanjuje na 50-60 hiljada tona. Takođe, podaci o izvozu su dati za celu 2003. godinu, a ne samo za prva četiri meseca, čime se umanjuju razmere skoka izvoza nakon kontrole OLAF-a – podatak od 106.480,587 t izvezenog šećera u 2003. godini, koji daje UBPOK, može se odnositi samo na prva četiri meseca ove godine, jer je Srbija nakon uvođenja sankcija ponovo podigla prelevmane na uvoz šećera, tako da do kraja 2003. godine ozbiljnijeg uvoza nije ni bilo.

Na sastanku sa Savetom za borbu protiv korupcije aprila 2004. godine, predstavnici UBPOK-a su negirali analizu Saveta, insistirajući između ostalog i na tome da podaci o proizvodnji i zalihama šećera nisu relevantni za utvrđivanje razmera ilegalnog uvoza i izvoza. Komesar Evropske komisije Kris Paten je svojim pismom od 24. juna 2004. godine od Vlade Srbije posebno zahtevao da se službenicima OLAF-a omogući pristup dokumentaciji o proizvodnji i skladištenju šećera u šećeranama Srbije.

Pretrage UBPOK-a dovele su do pokretanja manjeg broja krivičnih postupaka, u slučajevima konkretnog reeksporta.

AKTIVNOST VLADE NA RAZREŠENjU ŠEĆERNE AFERE

Evropska komisija je 24. juna prošle godine od nove vlade zatražila da u roku od dve nedelje proveri sertifikate EUR1 za 190.000 t šećera izvezenog u zemlje EU od 26. juna 2002. do 7. maja 2003. godine, zatim da se OLAF-u obezbedi pristup dokumentaciji o proizvodnji i skladištenju šećera u šećeranama Srbije, zatim dostavu podataka o procenama proizvodnje šećera u 2004. godini, kao i informaciju o krivičnim postupcima pokrenutim u toku mandata prethodne i ove vlade. Vlada je 15. jula prihvatila Informaciju-pismo Miroljuba Labusa za Krisa Patena, komesara Evropske komisije, u kojoj stoji da je brzom proverom obuhvaćemo 94, od 5.215 dostavljenih faktura, odnosno da je provereno poreklo šećera u ukupnoj količini od 1.069 t. Proverom je ustanovljeno da je od ukupno 94 fakture nesporno 46, a sporno 38, dok je još 10 faktura u tom trenutku bilo u radu. Potpredsednik srpske vlade je dodao da shvata da je tek 1% obrađene dokumentacije nedovoljno da se pouzdano dokaže šta se sve zbilo sa izvozom šećera, najavio opsežnu istragu u koju će biti uključeni ne samo tržišni i carinski službenici, već i UBPOK, i pozvao OLAF i policijske službe EU da u istrazi pomognu.

Evropska Unija je 22. jula 2004. godine ponovo uspostavila preferencijalnni režim za uvoz šećera iz Srbije, uz uslov da Srbija u naredna tri meseca završi istragu i kazni odgovorne za uvođenje suspenzije. Uprava carina Srbije je, radi provere porekla izvezenog šećera pribavila i analizirala dokumentaciju 28 preduzeća koja su u spornom periodu izvozila šećer, zatraživši istovremeno od Ministarstva trgovine, turizma i usluga, Sektora tržišne inspekcije i nadležnih organa MUP-a, potvrdu da u spornom periodu nije bilo fizičkog unošenja šećera u šećerane. Tržišna inspekcija i MUP su potvrdili da fizičkog unošenja šećera u šećerane u spornom periodu nije bilo, iako Izveštaj UBPOK-a iz maja iste godine navodi, na primer, da su šećerane u Kovinu i Sremskoj Mitrovici kupovale šećer iz uvoza. Potpredsednik Vlade Labus je izveštaj Uprave carina predao Krisu Patenu prilikom njegovog dolaska u Beograd 4. oktobra 2004. godine, nakon čega su predstavnici OLAF-a 26. novembra posetili Upravu carina. Na ovom sastanku, predstavnici OLAF-a su prihvatili nalaze Uprave carina Srbije. Evropska komisija, međutim, krajem oktobra prošle godine predlaže Savetu ministara Evropske unije da Srbiji uvede godišnju kvotu bescarinskog izvoza šećera od 150.000 t. Potpredsednik srpske vlade izjavljuje domaćoj javnosti da kvota nije dovoljna, i da će se založiti za povećanje. Na predlog Evropske komisije, Savet ministara EU je za ovu godinu Srbiji odredio kvotu bescarinskog izvoza šećera od 180.000 t.

Na sednici 27. januara 2005. godine Vlada Srbije je usvojila Informaciju u vezi utvrđivanja porekla šećera izvezenog u zemlje Evropske unije, koju je dostavilo Ministarstvo finansija. Ispunjavanje zahteva Evropske komisije i povlačenje spornih sertifikata EUR1, Vlada je prihvatila kao okončanje šećerne afere.

ZAKLjUČCI I PREPORUKE

Preferencijali koje smo dobili od EU imali su cilj da kroz nekoliko godina postignemo pun kapacitet proizvodnje od 700.000 t šećera godišnje. Od 2001. godine, međutim, u Srbiji je enormno rastao jedino obim uvoza i izvoza, dok  se proizvodnja još uvek nije bitnije pomakla od proseka iz kriznih devedesetih godina (između 100 i 200 hiljada t godišnje), prema proizvodnji iz perioda pre sankcija (599.098 t u 1990. godini, 582.041 t u 1989. godini).

Navodimo podatke o proizvodnji u periodu od uvođenja preferencijala:

Proizvodnja 2000. godine     119.178 t
Proizvodnja 2001. godine     211.873 t
Proizvodnja 2002. godine     270.517 t
Proizvodnja 2003. godine     211.786 t
Proizvodnja 2004. godine     403.118 t

Porast proizvodnje u 2004. godini vezan je pre svega za izuzetno dobar rod šećerne repe, i činjenicu da se sa jednog hektara zasađenog repom te godine moglo proizvesti 40-50, čak i 55 t šećera. Prethodne godine, 2003., proizvodnja sa jednog hektara zasađenog repom bila je 30, najviše 35 t. Podatak koji treba uporediti sa proizvodnjom šećera u 2003. i 2004. godini, jesu površine na koima je odnegovana šećerna repa – u 2003. godini 68.745,29 hektara, u 2004. godini 65.959 hektara.

Savet za borbu protiv korupcije smatra da ispunjavanjem zahteva Evropske komisije nije završen zadatak Vlade Srbije da se pouzdano dokaže šta se sve zbilo sa izvozom šećera. Vraćanje preferencijalnog statusa za izvoz šećera iz Srbije je važan izraz podrške Evropske unije demokratskim procesima u Srbiji, posebno u svetlu činjenice da je ova odluka doneta između dva kruga predsedničkih izbora u Srbiji, uoči opredeljivanja birača između kandidata DS i SRS. Kvota od 180.000 t godišnje, međutim, realno predstavlja tihe sankcije EU prema Srbiji, jasan znak da EU nije povratila poverenje u državu Srbiju da se zloupotrebe preferencijalnog statusa neće ponoviti. Takođe, ova kvota ocrtava stanje srpske industrije šećera nakon ukidanja preferencijala i sumnjive privatizacije šećerana – sa godišnjom potrošnjom od oko 250 hiljada t godišnje, i kapacitetom proizvodnje od 700 hiljada t, mogućnost Srbije za izvoz šećera je 450 hiljada t; kvota od 180.000 t govori o stavu EU i o stanju srpske industrije šećera mnogo rečitije od svih izjava vladinih funkcionera o ukidanju sankcija na izvoz šećera.

U Informaciji koju je Vlada usvojila 27. januara ove godine, stoji da su «nadležni organi Evropske unije zahtevali su od nadležnih organa Srbije i Crne Gore da ispitaju moguće zloupotrebe i da u takvim slučajevima povuku izdata uverenja o poreklu EUR 1», te da su istovremeno «strane carinske administracije su kroz standardni postupak dostavljale određene certifikate EUR 1 na naknadnu proveru». Zabrinjavajuće je to što Vlada Srbije smatra da je ispunjavanje zahteva Evropske unije, povlačenje izdatih uverenja o poreklu, njen jedini zadatak, i da pored obaveze prema EU da ispita 5.215 spornih faktura, nema nikakvu obavezu prema domaćim proizvođačima repe i šećera i brojnim drugim privrednim subjektima vezanim za industriju šećera, niti prema javnosti u Srbiji, da razjasni ko je odgovoran za uništavanje srpske industrije šećera i za propuštenu šansu za oporavak ove strateške privredne grane? Iz Informacije koju daje Ministarstvo finansija jasan je jedino interes Evropske unije – da Srbija povuče sporne sertifikate, čime će se stvoriti mogućnost da se obeštete države EU. Čiji, međutim, interes štiti Vlada Srbije, kada nastavlja sa zataškavanjem šećerne afere? Koje će dalje mere Vlada preduzeti, nakon što je povukla izdata uverenja o poreklu? Kakve su sankcije prema onima koji su falsifikovana uverenja izdali, i onima koji su ih koristili u izvozu? Da li su razlozi za povlačenje sertifikata koje je Uprava carina dostavila Evropskoj komisiji (isporuka iz raznih trgovačkih magacina, različiti registarski brojevi vozila na utovaru i izvozu, neusaglašene količine na dokumentima, velike vremenske razlike datuma utovara i izvoznog carinjenja, i drugi razlozi zbog kojih se nije moglo dokumentarno pratiti fizičko kretanje robe), istovremeno i razlozi za dalju istragu i kažnjavanje krivaca za šverc šećera?

Enormno povećanje obima uvoza i izvoza šećera od 2001. do 2003. godine omogućila je tadašnja Savezna Vlada, odnosno Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom, najpre Odlukom od 1. juna 2001. godine (kada je trebalo zaštiti domaću proizvodnju šećera), kojom se šećer svih vrsta razvrstava na slobodan uvoz, a zatim i odlukom od 15. decembra 2002. godine (kada je, zbog upozorenja Evropske komisije trebalo pooštriti kontrolu izvoza), kojom stavlja šećer na slobodan režim izvoza. Savet za borbu protiv korupcije je zabrinut zbog činjenice da su oni koji su ovakvim odlukama stvorili uslove za zloupotrebu preferencijala, danas odgovorni za razrešenje šećerne afere. Vlada je Zaključkom, koji je potpisao potpredsednik Labus, prihvatila Informaciju Ministarstva finansija o proverama porekla šećera izvezenog u EU, kojima je samo udovoljeno zahtevima Evropske unije, i na osnovu kojih su Srbiji delimično ukinute sankcije, što je svakako pozitivan korak, međutim smatramo da Vlada mora da ispita odgovornost za zloupotrebe preferencijalnog statusa zbog kojih je takav status izgubljen, za velike gubitke koje je pretrpela čitava jedna strateška privredna grana u Srbiji, kao i za gubljenje poverenja Evropske unije u Srbiju, koje još uvek nije u potpunosti povraćeno. Poređenja radi, Hrvatska, koja je dobila preferencijale na izvoz šećera u zemlje EU u isto vreme kada i Srbija, takođe je upozorena zbog velikog povaćanja obima uvoza i izvoza. Nakon prvih upozorenja, međutim, Hrvatska je u kratkom roku sankcionisala zloupotrebe preferencijala, ispunila obavezu prema EU, te tako nije izgubila, već i danas užuva povlašćeni status u izvozu šećera, bez ograničenja u količini.

Smatramo da Vlada nije razmotrila sve aspekte šećerne afere, pre svega posledice nekontrolisanog uvoza i izvoza šećera po privatizaciju šećerana, od koje su odustali najveći svetski proizvođači šećera, čime je prouzrokovano propadanje najvećih srpskih šećerana, beogradske, zrenjaninske i kovinske. Predlažemo da Vlada zatraži od Agencije za privatizaciju kompletan izveštaj o privatizaciji industrije šećera u Srbiji, posebno o izvršenju ugovornih obaveza kupaca u pogledu investicionog ulaganja i socijalnog programa, kao i o razlozima zbog kojih najveće srpske šećerane ni do dan danas nisu privatizovane. Predlažemo i da Agencija za privatizaciju Vladi dostavi i detaljan plan privatizacije ostalih šećerana u Srbiji.
 

Beograd, 15. april 2005.

predsednik
Verica Barać 

Preuzmite izveštaj u PDF formatu
Preuzmite Word dokument