Izvor: Politika

Autor: Marijana Avakumović

Republička direkcija za imovinu registrovala šest, a DRI utvrdio da nije iskazana vrednost svojine od 14,5 milijardi evra

Šta je sve u vlasništvu države – niko tačno ne zna. Javna je tajna da postoje zgrade, stanovi, njive, šume, za koje država ne zna niti da ih ima, pa taman bili u srcu prestonice u Knez Mihailovoj ulici ili pak sakriveni u poljoprivrednim zadrugama, kombinatima, javnim preduzećima.

Biti bez podataka sa kolikom se imovinom raspolaže i kolika joj je vrednost, u ovom trenutku kada se država bori sa ogromnim minusom u budžetu, više je od uobičajene nebrige administracije.

Republička direkcija za imovinu popisanih 512.178 nepokretnosti procenila je na oko šest milijardi evra, revalorizovane knjigovodstvene vrednosti. Međutim, samo jedan detalj na koji upozorava Državna revizorska institucija ukazuje da je državna imovina nekoliko puta vrednija od zvaničnih procena.

utvrđeno je da u Glavnoj knjizi trezora nije iskazana nefinansijska imovina u iznosu od oko 14,5 milijardi evra, kažu u DRI.

Ta neiskazana imovina, kako nezvanično saznajemo, uglavnom su nekretnine Ministarstva odbrane. Direkcija za imovinu, kako kažu u ovoj republičkoj instituciji, u popis je uvrstila imovinu Ministarstva odbrane, ali ne i objekte posebne namene, koji su službena tajna.

Goran Rodić, potpredsednik Građevinsko-industrijske komore Srbije, tvrdi da se tržišna vrednost državne imovine meri desetinama pa i stotinama milijardi evra. Taj stav temelji na preliminarnim analizama, urađenim pre nekoliko godina.

– Kada procenjujemo imovinu države ne možemo govoriti o njenoj knjigovodstvenoj vrednosti. Nisu imovina samo automobili, stanovi, poslovni prostor i njive. Država poseduje vrednu infrastrukturu svih vrsta – mreže, hidroelektrane, lovišta i još mnogo toga. Aktiviranjem samo 30 odsto tog potencijala država bi rešila problem javnog duga i finansijskih problema, kaže Rodić.

Šta država poseduje i koliko to stvarno vredi znaće se tek kada bude završen registar državne imovine, na kome se po raznim zakonima, radi više od deceniju i po. Da bi taj posao bio okončan, svi koji koriste državnu imovinu moraće i da je prijave.

U Republičkoj direkciji za imovinu kažu da još sa većom sigurnošću ne mogu reći u kom je procentu popisana državna svojina, jer je njeno evidentiranje izvršeno na osnovu podataka korisnika. Pitanje je da li su korisnici prijavili celokupnu imovinu koju koriste – kažu u ovoj državnoj instituciji.

To navodi na zaključak da je sve ostavljeno na savest korisnicima. Oni su još od 1995. godine imali obavezu da prijave šta koriste, a pripada državi.

U Direkciji kažu da dostavljeni podaci nisu potpuni, jer nisu sadržali informacije o površinama, katastarskim parcelama, vrednosti i dokazima o pravnom osnovu za korišćenje.

– Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije bila je propisana prekršajna odgovornost za pravno i odgovorno lice ako ne vode evidenciju saglasno zakonu ili ako u propisanom roku ne dostavljaju podatke o nepokretnostima koje koriste. Na to se malo ko osvrtao, jer nijednim aktom nije bio bliže uređeno koji će organ pokretati prekršajni postupak odnosno podnositi prekršajnu prijavu. Direkcija takođe nije imala ovlašćenja za to.

Ni trenutno važeći Zakon o javnoj svojini ne predviđa kaznene odredbe za one koji ne dostavljaju podatke o državnoj imovini koju koriste.

– Građani, država i budžet enormno gube zato što se tako radi sa državnom imovinom. Šteta višestruko prevazilazi budžetski deficit. Javno preduzeće Poslovni prostor Stari grad, od izdavanja lokala u centru Beograda u budžet za 2006. unosio je svega 3,3 evra po kvadratnom metru. Koliko je to realno sami zaključite, kaže Mile Antić, koordinator Mreže za restituciju.

Sa tom ocenom slaže se i Goran Rodić. On smatra da nam zaduživanje za većinu kredita ne bi bilo potrebno kada bi se poslovni prostor kojim gazduje država izdavao po tržišnim cenama i kada bi se ljudima koji žive u državnim stanovima omogućilo da ih otkupe.

Da nije bilo restitucije mnoge zgrade bi verovatno ostale skrivene od očiju javnosti, kao što je zadužbina Nikole Spasića u Beogradu. Tek kada su njeni naslednici podneli zahtev za povraćaj saznalo se da nije popisana niti se vodi kao državna imovina.

– Mnoge zgrade u Knez-Mihailovoj ulici, poput Robnih kuća Beograd, za državu uopšte nisu postojale. Nedavnim upisom starih vlasnika na zgradu u Knez-Mihailovoj 33, sprečena je jedna firma da se uknjiži kao vlasnik. Takvih primera ima na sve strane. Sumnja se da se oko 300.000 hektara državnog zemljišta skriva u poljoprivrednim zadrugama, kombinatima i javnim preduzećima – navodi Antić.