Izvor: Dnevnik

Autor: J. Jakovljević

Zacrtanu reformu pravosudnog sistema Srbije, koja se kao deo Nacionalnog programa za usvajanje pravnih tekovina EU zasniva na pet ključnih načela: nezavisnost, nepristrasnost i kvalitet pravde, efikasnost, stručnost i odgovornost, u narednih pet godina će, na osnovu nove strategije, sprovoditi stručna komisija od 15 članova i isto toliko zamenika, kao i pet radnih grupa s ukupno 70 članova. To je predviđeno novom Nacionalnom strategijom reforme pravosuđa u periodu od 2013. do 2018. godine.

Za sprovođenje pojedinačnih načela i ciljeva strategije zadužene su radne grupe za: nezavisnost, koja ima deset članova, nepristrasnost (18), stručnost (13), odgovornost (12) i efikasnost (17 članova). Nova strategija, naglašeno je, predstavlja nastavak reformskih aktivnosti postavljenih strategijom za period 2006 – 2013. godine, a sledi faza „preciznog definisanja“ usvojenog pravnog okvira, institucionalno i profesionalno jačanje kapaciteta.

Reformske mere, kako se navodi u strategiji, teže uspostavljanju optimalne mreže pravosudnih organa, jačanju nezavisnosti i odgovornosti pravosuđa, u cilju jačanja vladavine prava, demokratije i vraćanja poverenja u pravosudni sistem. Među prioritetima je stvaranje uslova za rešavanje predmeta u razumnim rokovima, otklanjanje uzroka neažurnosti, kao i rešavanje zaostalih predmeta, čiji broj je poslednjih godina u sudovima opšte i posebne nadležnosti veći od tri miliona.

Ocenjeno je da se mora, što hitnije, „sprovesti širok spektar mera koje će, već u kratkom periodu koji pokriva strategija, dati osetne rezultate na polju kraćeg trajanja sudskih postupaka. Između ostalih, tu su i mere koje bi trebalo da sudije i tužioce rasterete obavljanja vansudskih administrativnih poslova, koji, kako je utvrđeno analizama, smanjuju vreme koje im ostaje na raspolaganju za obavljanje sudijskog, odnosno tužilačkog posla. Strategija planira da se obezbedi da svaki sudija, tužilac i zamenik tužioca ima pomoćnika, koji bi, u velikoj meri, preuzeo obavljanje nagomilanog administrativnog posla.

Predviđeno je, takođe, da se obave analize vezane za situacije odlaganja suđenja: o najčešćim razlozima, kao i o eventualnoj odgovornosti učesnika za odlaganje u smislu odugovlačenja postupka.

Stručne asocijacije ukazivale su, međutim, na to da su u poslednjih 13 godina na trajanje suđenja uticale i česte izmene zakona, zbog kojih je ogroman broj postupaka i po dva-tri puta formalno vraćan na početak, kao i da su te izmene neretko bile razlog za odlaganje suđenja. Iz pravosuđa je predočavano da ni je dobro ako se zakoničesto menjaju, kao i da suđenje mora da se odloži ako nisu ispunjeni propisani procesni uslovi za održavanje. Ročište se odlaže u slučaju nedolaska okrivljenog, branioca, sprečenosti tužioca, zbog bolesti nekog od učesnika u postupku, promene branioca, nedolaska predviđenih svedoka.

Problem je i to što odlaganje povećava troškove jer odloženi pretres košta tek upola manje od održanog. Obično sudije prilikom odlaganja suđenja odmah zakažu novi termin, a ponekad, zbog specifičnih okolnosti, suđenje bude odloženo i na neodređeno vreme. Primera radi, u jednom postupku je, još u decembru 2010, suđenje odloženo na neodređeno vreme da bi veštaci obavili ekonomsko-finansijsko veštačenje, koje ni posle dve i po godine, do danas, nije završeno.

Ima slučajeva da se ročišta odlažu i dva-tri puta uzastopno pre nego što suđenje uopšte počne, tako da ponekad prođe i više od godine od stupanja optužnice na pravnu snagu do prvog otvaranja glavnog pretresa. Recimo, u jednom procesu, od ukupno šest zakazanih glavnih pretresa, čak četiri su odložena.