Izvor: Danas

Autor: Mirjana N. Stevanović

Da je nova vlast zaista odlučila da se uhvati u koštac sa korupcijom, i da konačno rasvetli spisak od 24 sporna slučaja na kojima insistira Evropska unija, gotovo da je jasno već iz privih poteza koji su, koliko je to u javnosti procurilo, počeli od vrha, ili bar vrlo blizu njega. Da li će u tome uspeti, još uvek je neizvesno, jer je nesiguran u prognozi bio čak i sam potpredsednik vlade, koji je uz podršku obaveštajnih službi, na čelu tima pred kojim je taj zadatak.

Aleksandar Vučić priznao je da su pritisci ogromni i da nije siguran da li će vlada u ovom sastavu moći da izdrži posledice istraga koje su pokrenute ne samo po spisku EU, nego i kod nekolicine drugih slučajeva od kojih javnost za neke zna, a za neke još ne. Ono što jeste izvesno - saznaćemo bar da li su u toj pljački uglavnom državne imovine i najčešće kroz privatizaciju, kriminal ili krupni kapital, krojili po svojoj meri regulativu pa je sve bilo po zakonu, kao što je do skoro tvrdila bivša vlast, ili su tajkuni bili jači od države. Već je davno bilo jasno da su glavni akteri iz gotovo svih priča, ono što je pokojna Verica Barać iz Saveta za borbu protiv korupcije često govorila, državne institucije koje su u spornim slučajevima bile neverovatno sinhronizovane i za naše prilike, do savršenstva ažurne. I upravo upletenost državnih službi razlog je zbog koga Evropa insistira na rešavanju tih slučajeva.

Iako ne preterano omiljena ličnost u nekim našim političkim krugovima, o korupciji je često govorio i izvestilac za Srbiju u Evropskom parlamentu, Jelko Kacin. On ne samo da često pokreće to pitanje u razgovorima sa srpskim zvaničnicima, nego i tvrdi da će kod svih novih članica uslov za početak pregovora biti otvaranje poglavlja 23 i 24, koja govore o borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala. A spisak koji je dostavljen Srbiji, samo je vrh ledenog brega. Većina predmeta sa te liste vezana je za privatizaciju, a do Evropske unije ipak su došli samo predmeti gde je bilo dovoljno organizovanih ljudi da dostave dokumentaciju. U većini drugih slučajeva, firme su propadale, radnici gubili posao, mali akcionari uzalud obijali pragove tražeći svoja prava.

Prvi na spisku Evropske unije, ali i kako se govori, u sadašnjoj istrazi je Sartid, železara koja je oterana u stečaj pod sumnjivim okolnostima. Predmet je „zbog složenosti“ umesto u nadležnom smederevskom, odmah prebačen u Privredni sud u Beogradu, a kompanija je prodata bez tendera Ju-Es-stilu. Ne zna se pouzdano koliko je novca za tu transakciju krenulo iz Amerike, preko ćerke firme u Košicama koje su zvanično kupila imovinu Sartida, jer je originalni ugovor, izgleda, negde zaturen. Tek, Srbija je inkasirala oko 23 miliona dolara, što nije pokrilo ni desetinu potraživanja inostranih poverilaca. „Najkraće“ su ostale nemačke firme, pa mnogi time objašnjavaju strogoću političara iz te zemlje kad je reč o integracije Srbije u EU.

U vrhu liste spornih predmeta našla se i Jugoremedija, nekada moćna farmaceutska kompanija koju je kupio izvesni Jovica Stefanović Nini i za svega nekoliko godina uspeo da je dovede gotovo do bankrota. Krah su u tom momentu sprečili radnici - mali akcionari, koji su uspeli da ponište privatizaciju posle višegodišnjih upornih štrajkova i uz neviđenu opstrukciju države, koja je išla i dotle da su se „gubili“ dokumenti na putu između dva suda. I dalje je neshvatljivo kako je država ostala inertna kad je reč o toj fabrici, iako je i sama značajni akcionar, a priča je postala aktuelna poslednjih meseci, nakon što su uhapšene nekadašnje vođe radničkog otpora a sadašnji rukovodioci firme. Interesantno je da se na spisku EU nalazi i još jedna farmaceutska kompanija, takođe bivši gigant, Srbolek, koji je isto tako neuspešno kupio isti bivši vlasnik Jugoremedije.

Ni privatizacija C marketa nije jasna Evropljanima, posebno dogovor tri biznismena, Slobodana Radulovića, direktora i tada najvećeg pojedinačnog vlasnika kapitala te firme, Miroslava Miškovića i Milana Beka, a sve u kabinetu ondašnjeg premijera Vojislava Koštunice.

Nejasno je i kako su utvrđeni udeli prilikom prodaje Mobtela, odnosno pod kojim okolnostima je država preuzela deo od austrijskog biznismena Martina Šlafa i kako je on došao u posed tog paketa akcija koje su izvorno držala braća Karić. Ne zna se da li je u tom preuzimanju bilo neke „provizije“ i EU zahteva da se to istraži.

Među prvih pet na listi našao se i primer Autotransportnog preduzeća Vojvodina, koji bi, prema nekim procenama, mogao i prvi da se razreši. Reč je o firmi koja je prodata 2005, i to je trebalo da bude jedna uspešna privatizacija, jer je kupac, Ilija Dević, već u prvoj godini ispunio investicioni plan, proširio posao, kupio 30 novih autobusa na lizing, otvorio nove linije i zaposlio oko 200 novih radnika. Sa novosadskim vlastima tada je sklopljen ugovor prema kome je Dević trebalo da na placu ATP Vojvodine izgradi novu međunarodnu autobusku stanicu i moderan servis za autobuse iz čitavog regiona, dok su gradske vlasti imale obavezu da po dobijanju upotrebne dozvole staru stanicu odrede kao terminal za međumesni saobraćaj, a autobuse preusmere na novu koaliciju. Dević je iz kredita „teških“ oko 30 miliona evra izgradio stanicu, ali ona nikad nije proradila jer grad nije ispunio svoj deo ugovora. Pričalo se da je za tu stanicu bilo zainteresovano nekoliko „krupnih imena“. Pod pritiskom kreditnih rata, ATP Vojvodina je otišla u stečaj, 500 radnika na evidenciju nezaposlenih a sudski sporovi traju i danas. Ne zna se sudbina desetak krivičnih prijava podnetih u poslednjih pet godina uglavnom republičkom tužilaštvu, protiv gradskih čelnika i državnih institucija. Ukupan odštetni zahtev, prema nalazu veštaka, preti da dostigne sto miliona evra. Nova lokalna vlast u tom gradu izgleda da je problem shvatila ozbiljno, jer je jedan od prvih poteza bilo formiranje komisije koja bi trebalo da nađe rešenje.

Iako je u Rezoluciji o Srbiji, Evropska komisija posebno izdvojila ovih pet slučajeva, ni ostali sa liste nisu bez težine. Naime, na spisku je kupovina Luke Beograd, zatim Nacionalna štedionica kod koje nisu jasni motivi države da joj ustupi poslovni prostor nekadašnjeg ZOP kao i da joj poveri privilegiju isplate stare devizne štednje. Problematična je privatizacija Novosti, Veterinarskog zavoda, Keramike iz Kanjiže, Zastava elektra, Tehnohemije, Šinvoza, Trudbenika i Prosvete. Takođe, EU traži da se ispita afera prodaje šećera na njenom tržištu, koncesija za izgradnju autoputa Horgoš-Požega, transakcije sa žitom iz robnih rezervi koje su imale Azotara i Viktorija grupa, kako je Miškovićevom preduzeću Del real posle veštačenja u Poreskoj upravi u konverziji gradsko građevinsko zemljište pripalo bez naknade. Interesuje ih, takođe, konflikt interesa koji je imao Mirko Cvetković kao direktor Agencije za privatizaciju i Ces mekona, koji je često bio angažovan kao konsultantska kuća u privatizaciji. Najzad, traži se odgovor i na pitanje kako je Nuba investment dobila posao postavljanja optičkih kablova duž Koridora 10 bez tendera, a ovih dana premijer Ivica Dačić objavio je da srpska policija sa slovenačkim kolegama zajednički radi na predmetu u kome se istražuje i Oliver Dulić, bivši ministar životne sredine i prostornog planiranja, nadležan upravo za te dozvole.

Mimo spiska, već nekoliko meseci istražuje se krug oko Agrobanke, odnosno okolnosti pod kojima je i kome ta banka davala milionske kredite bez ikakvog validnog obezbeđenja. U pritvoru su, od zvučnijih imena, bivši direktor banke Dušan Antonić i biznismen Radoslav Sekulić, ali je uz njih i još oko dvadesetak osumnjičenih. Procenjuje se da klupko tek počinje da se odmotava, i da će tužilaštvo otvoriti Pandorinu kutiju ukoliko bude detaljno istražilo sve poslove te banke. Najavljuje se, istovremeno, da će na meti istražitelja biti i poslovanje Razvojne banke Vojvodine, Fonda za razvoj...

Za policiju i tužilaštvo, spisak i sve što oko njega ide znači pune ruke posla. Ali, javnost zna da to ni izbliza nije iscrpljena lista kriminala koji je pod plaštom privatizacije potpuno uništio ne samo privredu, nego je razorio društvo i uspostavljeni sistem vrednosti. Na spisku Evropske unije ne nalaze se preduzeća koja je preko svoje mreže posrednika i uz pomoć nekoliko banka koje su neštedimice odobravale kredite, kupovao narko-bos Darko Šarić. A to je na desetine uništenih firmi i oko tri do četiri milijardi evra opranih kroz te poslove. Nisu reagovale ni institucije, od Agencije za privatizaciju do Uprave za borbu protiv pranja novca, nisu reagovali ni sudovi kojima su se radnici žalili zbog neisplaćenih zarada, niti tužilaštva na predstavke o „isisavanju“ kapitala. Verovatno nikad neće moći da se izračuna koliko je srpska privreda oštećena u svim tim primerima, i onima koji su zaboravljeni, jer u preduzećima više nije ostao niko ko bi podsećao. Teško je utvrditi i koliko je novca završilo na privatnim inoračunima, a još je manje realno očekivati da se nešto od toga vrati ovoj državi koja se guši u dugovima. Za početak, ako se pronađu bar neki krivci, učvrste zakoni i profesionalizuju institucije - bilo bi vredno.

Porazni bilans

Ne postoji nijedan grad u Srbiji gde bar jedna od većih firmi nije propala posle dolaska novih vlasnika, a nije mali broj sredina u kojima ni jedna prodaja nije bila uspešna i gde je sada čitav privredni život zamro. Podatak da je gotovo trećina kupoprodajnih ugovora poništena, samo je jedan od poraznih. Mnogo više o „uspešnoj“ prodaji društvenih preduzeća govori činjenica da je 65 odsto privatizovanih preduzeća ugašeno ili je pred likvidacijom a da tek 35 odsto posluje, ali opet, da u većini tih aktivnih firmi, poslodavci ne uplaćuju radnicima doprinose i poreze, a ne mali je broj onih gde se ni zarade ne daju redovno. Posledica je da industrijska proizvodnja ne može da dostigne ni trećinu onoga što smo proizvodili 1989, ni polovinu iz 1999, a da je armija nezaposlenih uvećana za stotine hiljada radnika. Nezvanične procene govore da je reč o najmanje 800.000 nezaposlenih koji su ostali bez radnih mesta zbog neuspešne privatizacije, ili „socijalnih programa“ nakon kojih su se obreli na ulici.

Srbija - EU, ili nešto nedostaje

EVROPSKI SAVET (ES) doneo odluku da Srbiji dodeli status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji - 1. marta 2012;

EVROPSKA KOMISIJA (EK) u svom mišljenju o kandidaturi Srbije preporučila da se Srbiji dodeli status kandidata za članstvo u EU, te da se pregovori o članstvu otvore čim Srbija ostvari napredak u dijalogu sa Prištinom - 12. oktobra 2011;

SRBIJA poslala poslednji set Odgovora na dodatna pitanja EK - 22. aprila 2011;

PREDSEDNIK Vlade Srbije, Mirko Cvetković, predao Odgovore na Upitnik EK upućen RS radi pripreme mišljenja o zahtevu Srbije za članstvo u EU evropskom komesaru za proširenje, Štefanu Fileu - 31. januara 2011;

EVROPSKI PARLAMENT ratifikovao je u Strazburu Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju između EU i Srbije - 19. januara 2011;

EVROPSKI KOMESAR za proširenje, Štefan File, uručio je predsedniku Vlade Srbije, Mirku Cvetkoviću Upitnik EK upućen RS radi pripreme mišljenja o zahtevu Srbije za članstvo u EU čije je popunjavanje jedan od uslova za sticanje statusa kandidata za članstvo u EU - 24. novembra 2010;

SAVET MINISTARA spoljnih poslova zemalja članica EU doneo odluku da kandidaturu Srbije za članstvo u Uniji prosledi EK na razmatranje - 25. oktobra 2010;

EU donela odluku o početku ratifikacije Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) između EU i Srbije - 14. juna 2010;

PRELAZNI TRGOVINSKI sporazum (PTS) između EU i Srbije stupio na snagu - 1. oktobra 2010;

PRIMENA PTS ušla u drugu godinu, čime su EU i Srbija ušle u pravno regulisane odnose - 1. januara 2010;

SRBIJA podnela zahtev za prijem u članstvo EU - 22. decembra 2009.