Izvor: Politika

Autor: M. Derikonjić, O. Milošević

Ivan Vujačić, nekadašnji ambasador Srbije u SAD izjavio je da je „Sartid” kupljen za 33 miliona dolara

O „Sartidu”, „metalurškom gigantu” koji je umesto čeličnih limova proizvodio ogromne gubitke počele su rasprave gotovo odmah po potpisivanju ugovora o prodaji ovog koncerna crne metalurgije američkom „Ju-Es stilu”. O sudskim odlukama, dokumentima, odgovornosti najviših državnih funkcionera i pravosuđa raspravlja se na svakih nekoliko meseci, a priča je aktuelizovana posle najave premijera i ministra policije Ivice Dačića da će „Sartid” biti prvi na spisku provera spornih privatizacija.

Kada je 31. marta 2003. godine slovačka kompanija „Ju-Es stil Košice”,koja posluje u sastavu američke korporacije „Ju-Es stil”, kupila „Sartid” za 23 miliona dolara, oslobođena je obaveza plaćanja dugova koje je smederevski gigant imao prema poveriocima. Dugovi su tada, prema nezvaničnim informacijama, procenjeni na više od pet stotina miliona dolara.

Osim „Ju-Es stila” za kupovinu „Sartida” ozbiljno je bila zainteresovana i kompanija „LNM holdings”, koja je za godinu dana, od marta 2002. do marta 2003. godine, uputila više pisama tada najodgovornijima u srpskoj vladi: premijeru Zoranu Đinđiću, ministru za privredu i privatizaciju Aleksandru Vlahoviću i ministru za ekonomske odnose sa inostranstvom Goranu Pitiću. U tim pismima „LNM holdings”obavestio je državne rukovodioce o svojoj nameri da kupi smederevsku železaru, investira novac u razvoj i tržište, ali i znatno poveća izvoz. Iz kompanije su ponuđene dve stvari o kojima predstavnici „Ju-Es stila”nisu želeli ni da razgovaraju – preuzimanje stečajnih dugova „Sartida” i realizacija socijalnog programa za zaposlene.

Amerikanci su uvedeni u priču 8. marta 2002. godine, potpisivanjem pisma o namerama o strateškom partnerstvu koje su potpisali tadašnji direktor „Sartida” Živomir Novaković, predsednik „Ju-Es stila Košice” Džon Gudiš i ministar Vlahović.

Potpisanim pismom, slovačka kompanija je stekla ekskluzivno pravo da pet godina upravlja proizvodnjom „Sartida” i ubira dobit, a da pri tom ne snosi nikakvu odgovornost za eventualno loše poslovanje. Takođe, ova kompanija dobila je pravo i da, u slučaju prodaje „Sartida” nekom drugom, još sedam godina upravlja železarom.

Naredni potez povukao je Trgovinski sud u Beogradu koji je 30. jula 2002. godine doneo rešenje o stečaju smederevske železare. Za stečajnog upravnika „Sartida” imenovan je Branislav Ignjatović. Nezvanično se tvrdilo da je on kum sa Nemanjom Kolesarom, tadašnjim šefom kabineta premijera Đinđića.

Posle izvesnog vremena, Ignjatović je predložio stečajnom veću da se „Sartid” proda neposrednom pogodbom sa „Ju-Es stilom”. Tadašnji ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Goran Pitić, u izjavi za jedan beogradski dnevni list, tvrdio je da je „cela priča u vezi sa „Sartidom” vođena iz kabineta premijera.

Uvođenjem „Sartida” u stečaj, preduzima se naredni korak „smanjenje kupovne cene“. Mediji izveštavaju da železara loše posluje, da su joj dugovi izuzetno veliki, proizvodnja nikakva, a višak radnika ogroman.

Predsednik „Ju-Es stila Košice” Džon Gudiš naširoko je objašnjavao da u „Sartidu” nema proizvodnje. U brojnim izjavama Gudiš se žalio i da je za isti proizvodni kapacitet u Americi dovoljno 2.000 radnika, dok u „Sartidu” ima 10.000 zaposlenih, ne pominjući pri tom da radnik u Americi košta „Ju-Es stil” 16,98 dolara na sat, dok je satnica radnika „Sartida” samo 0,30 dolara.

Prodaja „Sartida” završena je u martu 2003. godine kada su Amerikanci kupili železaru, plativši za „Sartid” u stečaju 21,3 miliona dolara, a za ostalih pet zavisnih preduzeća još 1,7 miliona. Za pomenuti iznos novca, Amerikanci su dobili kompletnu novu železaru, koja uključuje šest čeličana i valjaonica i rasprostire se na 300 hektara, staru železaru sa tri livnice, fabriku belih limova u Šapcu, smederevsku luku od regionalnog značaja, slobodnu carinsku zonu u Smederevu na površini od 21 hektar, fabriku kreča u Kučevu i više drugih nekretnina.

Ivan Vujačić, naš ambasador u Vašingtonu rekao je za list „Pitsburg post – Gazete” 2004. godine da je „Sartid” kupljen za 33 miliona dolara, od kojih 23 miliona u gotovini, šest miliona za transakcije – provizije i četiri miliona za zbrinjavanje nezaposlenih. Navodi njegove izjave nikada nisu demantovani.

Vlahović: Neka se sve ispita

Bivši ministar za privredu i privatizaciju kaže za „Politiku” da je „Sartid” prodat u stečajnom postupku i da samim tim Agencija za privatizaciju i Ministarstvo za privredu i privatizaciju nisu mogli da utiču ni na izbor kupca, ni na cenu.

– To preduzeće nije privatizovano po Zakonu o privatizaciji. Ceo stečajni postupka vodio je Trgovinski sud. Pogrešno se koristi termin „privatizacija”. Taj termin se, verovatno, koristi i kada govorimo o koncesiji Horgoš–Požega – rekao je Vlahović.

Upitan kako ocenjuje najave premijera i ministra policije Ivice Dačića da će „Sartid” biti prvi na listi za ispitivanje spornih privatizacija, Vlahović kaže:

– Sve u šta postoji sumnja treba da bude ispitano. Treba utvrditi da li je sve rađeno u skladu sa zakonom, da li postoje krivci i svako ko je učestvovao u nezakonitim radnjama treba da odgovara. Treba ispitati ne samo privatizacije, već i sve javne nabavke za koje postoji sumnja da je naneta šteta poreskim obveznicima.

Savet o slučaju „Sartid”

Savet za borbu protiv korupcije napisao je 10. maja 2004. godine obiman izveštaj o slučaju „Sartid”. U dokumentu je, između ostalog, navedeno: „Po svemu sudeći reč je o krupnoj korupciji u koju su bili umešani najviši predstavnici države, koji su uz svesrdnu podršku sudova omogućili stranoj kompaniji da ostvari veliku protivpravnu dobit, ministar za privredu i privatizaciju davao je izjave koje su bile usmerene na zbunjivanje javnosti i prikrivanje dogovora koji su se sklapali iza scene; dogovor ministra Vlahovića sa privilegovanim kupcem („Ju-Es stil”), koji su prihvatili vlada i Republički sekretarijat za zakonodavstvo, izveden je na štetu države. 

Koliko vredi „smederevski gigant”

Austrijski koncern „Fest alpine” krajem devedesetih godina prošlog veka je tržišnu vrednost „Sartida” procenio na 430 miliona dolara. To, kako su tada procenjivali stručnjaci nije bila „preterana cena”, s obzirom na to da je ovaj koncern u to vreme bio potencijalni kupac. Pošto je, ipak, procenjeno da je ova cena previsoka, angažovane su dve revizorske kuće – Ekonomski institut iz Beograda i srpski „Deloit i Tuš”. Ekonomski institut je procenio vrednost kapitala matičnog preduzeća „Sartid” AD na 57,6 miliona dolara, bez zavisnih kompanija „Beli limovi” i „Luka Smederevo”.