IZVOR: http://www.maribor2012.info/index.php?ptype=8&menu=0&id=220&Pid=617

Autor: Ana Vilenica

Projekat Soho u Beogradu inicirala je kompanija Luka Beograd zajedno sa grupom sprskih „elitnih umetnika“... Kompanija je afirmisanim i situiranim umetnicima, koji su već imali radni prostor ili koji već duže vreme žive u inostranstvu, ustupila bez naknade ateljee na površini od 3.000 kvadrata u jednom od magacina u Luci Beograd.... Kada su nam poznate ove činjenice nije teško prepoznati ulogu umetnika u procesu gašenja Luke.  

Grupa umetnika i umetnica potpisana kao Svetska komunalna baština uputila je 15. juna 2011. godine poziv javnosti i umetnicima koji rade u ateljeima u Sohou u Beogradu, da prestanu da podržavaju privatne interese krupnih kapitalista, vlasnika Luke Beograd. Istog dana, grupa je upala na tribinu Lice grada: Zaštita ateljea i galerija u Luci Beograd, koju je organizovala Kulturno-prosvetna zajednica Beograda i Srbije zajedno sa umetnicima iz Sohoa na Kolarčevom narodnom univerzitetu i pročitala javno protestno pismo protiv zloupotrebe zajedničkog dobra i davanja legitimiteta od strane umetnika u gašenju Luke. Opisana scena dogodila se nekoliko dana nakon što je Ministarstvo za infrastrukturu i energetiku, na zahtev Saveta za borbu protiv korupcije, donelo odluku o iseljenju umetnika zbog nepravilnosti poslovanja Luke Beograd, koja je suprotno propisima vršila delatnosti koje nisu lučke i koje nisu zakonom propisane. 

Tokom ovih dešavanja država je u medijima optužena za izbacivanje slikara iz Beograda. Kao svetao primer istican je čin novih mecena umetnosti koji su obezbedili stvaraocima prostor  „da sklone glavu“. Međutim, zbog blokade medija naklonjenih tajkunu, nigde se nije pojavila vest o akciji na tribini kojom je grupa umetnika pokušala da ukaže na probleme inicijative Soho u Beogradu.

Šta se krije iza projekta Soho u Beogradu i koja je uloga umetnika u ekonomskim procesima i  transformaciji urbanog prostora u Beogradu?
Projekat Soho u Beogradu inicirala je kompanija Luka Beograd zajedno sa grupom sprskih „elitnih umetnika“: Dragoljubom Zamurovićem, Slavimirom Stojanovićem, Milošem Šobajićem, Mihaelom Milunovićem, Zoranom Velimanovićem, Nenadom Marjanovićem, Miroslavom Lazovićem, Isidorom Ivanovićem, Slađanom Marinković, Majom Đurović, Ivanom Tiodorović, Filipom Dapčevićem, Milošem Soldatovićem i Kostom Kulundžićem. Kompanija je afirmisanim i situiranim umetnicima, koji su već imali radni prostor ili koji već duže vreme žive u inostranstvu, ustupila bez naknade ateljee na površini od 3.000 kvadrata u jednom od magacina u Luci Beograd. Projekat je tek nedavno predstavljen javnosti, kada su umetnici oformili grupu Soho BG Powered by Luka Beograd, preuzevši upravljanje nad novih 14.000 kvadrata prostora u luci za čije korišćenje je raspisan javni konkurs.

Kompaniju Luka Beograd, koja je inicirala ovaj projekat, je 2005. godine od malih akcionara i Republike Srbije kupila firma Worldfin sa sedištem u Luksemburgu, čiji je najveći pojedinačni suvlasnik poznati tajkun Milan Beko. Od samog početka plan novih vlasnika je bio da Luku zatvore i da se na njenom mestu podigne elitni poslovno-stambeni kompleks pod nazivom Grad na vodi. U saradnji s biroom svetski poznatog arhitekte Danijela Libeskinda i urbanistom Janom Gehl izrađen je projekat prema kome na području industrijske zone koja gravitira Luci Beograd treba da bude izgrađeno oko 12.500 stambenih jedinica i obezbeđen prostor za oko 30.000 radnih mesta. O ovim urbanističkim i infrastrukturnim promenama, koje će drastično promeniti saobraćajno, ekonomsko i kulturno lice celog grada, javnost nikada nije imala prilike da odlučuje. 

Kompanija Luka Beograd nije vlasnik zemljišta na kome obavlja lučku delatnost, a od 1975. godine nema ni pravo korišćenja, jer ga je nakon izgradnje akvatorijuma vratila gradu. Ovde je važno primetiti da je čak i u socijalističkoj Jugoslaviji, u kojoj je napetost između društvenih preduzeća i partijske države bila neuporedivo manja nego što bi danas morala biti između privatnih kompanija i zastupnika javnog interesa, ipak postojala svest da lučki operater ne može biti vlasnik, niti ekskluzivni korisnik prirodnih dobara i infrastrukturnih objekata u opštoj upotrebi. Međutim, zbog aljkavosti administracije, grad (Beograd) se nije valjano uknjižio kao korisnik jednog dela lučkog zemljišta, što su kupci Luke iskoristili da pred sudom ospore uknjiženje. Iako se radi samo o sporu oko uknjižbe, a ne oko vlasništva i prava korišćenja, uprava Luke je prvostepenu presudu u svoju korist u javnosti predstavila kao pobedu, proglasila se za korisnika lučkog zemljišta i počela sama da sabotira lučku delatnost kako bi izgubila licencu za rad, zatvorila luku i na njenom zemljištu započela izgradnju Grada na vodi.

Na ovom mestu je potrebno istaći da država nije nevažan faktor. Slučaj Sohoa u Beogradu odraz je problematične državne politike koja je dozvolila kriminalizovanu privatizaciju i mimo demokratskih praksi ugrozila prirodne i infrastrukturne resurse poput priobalja, obaloutvrde i akvatorijuma. To je samo jedan od primera spektakularne transformacije i nasilnog uništavanja potencijala javnog, kolektivnog i zajedničkog, kroz sprovođenje procesa brutalne kapitalističke akumulacije. U slučaju Luke Beograd država i Grad Beograd igraju dvostruku igru, o čemu jasno govore izmene i dopune Generalnog urbanističkog plana usvojene 2009. godine. Naime, istovremeno dok gradski pravobranilac vodi spor sa Lukom oko zemljišta, a gradonačelnik se u javnosti pompezno predstavlja kao zaštitnik interesa Grada od pohlepnih vlasnika Luke, vladajuća većina u Skupštini Grada je izmenama i dopunama GUP-a drastično smanjila područje za obavljanje lučke delatnosti i promenila namenu pretežnog dela priobalja iz privredne u stambeno-komercijalnu. Indikativno je i ponašanje struktura na vlasti povodom sprovođenja iseljavanja „umetničke elite“ iz ateljea u Luci. Nakon što im je krajem maja Ministarstvo za infrastrukturu naložilo da u roku od 60 dana napuste prostorije, ništa se nije promenilo. Inspektori koji bi trebalo da utvrde da li je to učinjeno još uvek nisu otišli na teren.

Kada su nam poznate ove činjenice nije teško prepoznati ulogu umetnika u procesu gašenja Luke.  Soho u Beogradu  je primer prakse de-industrijalizacije uz pomoć umetnosti. U pitanju je davanje značajnog legitimiteta lokalnom tajkunu da zatvori ono što je nazivao ruglom Beograda, da ga ,,kultivizira" i privuče druge investitore. Radi se o globalnoj tendenciji neoliberalno-kapitalističke transformacije urbanog prostora u kojoj se umetnost pojavljuje kao glavni protagonista. Umetnici su poznati kao pioniri u pokretanju procesa urbane revitalizacije deindustrijalizacijom gradova u Americi još od sedamdesetih godina XX veka. Kultura, kreativne industrije i umetnost su stvarale uslove za privlačenje investitora, rast cena nekretnina u kvartovima u kojima su se nalazile umetničke galerije i umetnički ateljei, čime je pokretala klasni rat – nasilno iseljavanje najsiromašnijeg stanovništva i beskućnika, a kasnije i samih umetnika.

Kulturno-kreativna revitalizacija gradova u Srbiji projekat je u začetku, a uloga umetnika u tim procesima nije ništa manje značajna. Ovde nije stvar o legitimaciji već završenih procesa kao u primerima sa Zapada već je u pitanju mobilizacija za projekte koji tek treba da budu realizovani. Vlasnici luke u saradnji sa pripadnicima takozvane „kreativne klase“, klase koja nema nikakve veze sa klasnom borbom već se radi o socijalnoj grupi čiji pripadnici veruju da su samostalni preduzetnici, otpočeli su Sohoom proces pripreme za gašenje lučke delatnosti i ujedno otvorili prostor za novu tehničku kompoziciju radničke klase u lokalnom kontekstu. Neki od efekata tih transformacija su više nego evidentni. U pitanju je razbijanje solidarnosti na kulturnoj sceni i omogućavanje lakše i intenzivnije eksploatacije.

Projekat Soho je umetnost u medijima predstavio kroz staru predrasudu o njenoj izuzetnosti koja je situira izvan klasnih odnosa. Ta „lepa i autonomna umetnost“ je nosilac izraza univerzalne ljudske suštine i univerzalnih ljudskih vrednosti od opšteg značaja za imidž nacije. S takvim alibijem, pripadnice i pripadnici takozvane „kreativne klase“ proizvedeni su u nedužne „kolateralne žrtve“ represije koju državni aparat sprovodi nad njihovim „mecenom“, biznismenom Milanom Bekom.

Važno je stalno imati u vidu da savremena umetnost nikako nije nevina i da je ideja o autonomiji umetnosti jedan od najpolitizovanijih diskursa o umetnosti. U pitanju je fikcija koja prikriva društvene konflikte kojima se samo društvo konstituiše. Savremena umetnost u potpunosti je kolonizovana od strane kapitalističkog sistema što je čini političkom čak i kada nema eksplicitno politički sadržaj. Kao produžetak neoliberalne politike dobila je kompetencije nekada rezervisane za ekonomiju i politiku, čime je postala resurs za ubrzavanje procesa ekonomske globalizacije i stvaranje monopola krupnih kapitalista i njihovih korporacija. Tu umetnost u doba postautonomije više nije moguće misliti kao izuzetnu praksu koja se razlikuje od političkog i ekonomskog delovanja, ali ni od reproduktivnog rada.

Stvarno stanje stvari koje je nastalo napredovanjem neoliberalng kapitalizma samo je zabašureno viktimizacijom „umetničke elite” u slučaju Soho. U pitanju je autoritarnost u sprovođenju kulturne politike, isključivanje manjina, progon umetnika koji se bave političkim i kritičkim praksama, ukidanje nepoželjnih institucija i osnivanje novih u istom prostoru ali sa posebnom političkom agendom, cenzuru i najzad, kriminalizaciju umetnosti, autsorsovanje odgovornosti za finansiranje nekomercijalnih praksi u domen privatnih inicijativa i stranih fondera, maltretiranje od strane   menadžera upravljača, bedne honorare. Problem uslova za rad umetnika i njihovih radničkih prava u Beogradu i u Srbiji je veliki, a u medijskoj fami oko Sohoa instrumentalizovan je na najgori mogući način. Činjenica je da je procesom privatizacije otuđena većina ateljea koji su umetnicima nekada stajali na raspolaganju. Neki od njih su danas pretvoreni u stambeni prostor na elitnim lokacijama u gradu i izdaju se po viskim cenama. U procesu tranzicijske otimačine, koja se odvijala u saradnji političkih partija i krupnih kapitalista, uništeno je i ono malo zajedničkog na koje su građanke i građani država na području nekadašnje Jugolsavije mogli da računaju. Na taj način je korumpiran i devastiran državni aparat otvorio prostor za manipulacije lokalnim i globalnim tajkunima. U lokalnoj sredini sindikalno samoorganizovanje umetnika i umetnica gotovo da ne postoji. Tu i tamo se pojavi po neka inicijativa, ali su svakome sindikalne aktivnosti na poslednjem mestu.  

Slučaj Soho pokazuje do koje mere su kultura i umetnost danas postale resurs u društveno-političkoj i ekonomskoj dobiti. Zahtev istorijskih umetničkih avangardi konačno je u potpunosti ostvaren, ali na žalost kroz dominaciju kapitala. Kultura i umetnost su prožele sve aspekte života, naravno sa nešto drugačijim ekonomskim okvirom. Egzistencija umetnika je na taj način privatizovana, atomizovana i samogetoizirana. U takvim uslovima je retko suočeljavanje sa stvarnim svetom, jer ono ništa ne obećava.

Umetnici i umetnice iz inicijative Svetska komunalna baština postavili su se nasuprot sadašnjosti i tako otvarili sadašnjost za budućnost. Takve umetničke prakse se dešavaju na pragu mogućeg drugačijeg sveta koji je u nastajanju i koji zahteva naš angažman. Pitanje koje ostaje jeste kako iskoristi krizu koju otvara kritika kako bi se društvo gurnulo u transformaciju. Umetnost je samo jedna od društvenih praksi. Nije svemoguća i od nje  ne treba očekivati previše. Kako bi se ostvario njen potencijal neophodno je da deluje kao deo (permanentne) revolucionarne promene koja je moguća samo u sprezi sa organizovanim društvenim pokretom.