Izvor: Akter

septembar 2010.

,,Ako će da pohapse sve koji su se zamerili Miškoviću i Beku mogu i to da urade, samo to neće dugo da im traje, ubrzaće svoj odlazak”

Prošle nedelje dobila je nagradu „Osvajanje slobode” iz fonda Maje Maršićević - Tasić, koja se svake godine 24. septembra na dan izbora 2000. godine, dodeljuje ženi koja je svojim radom doprinela razvoju ljudskih prava, pravne države, demokratije i tolerancije u našem društvu. Kaže da tu nagradu ne doživljava kao nagradu za hrabrost, jer je radila običan, profesionalan posao.

„Toj nagradi sam se obradovala zbog Saveta, jer na razne načine pokušava da se marginalizjuje njegov rad. Zaista je potrebno da postoji neko ko će istraživati na dobar način fenomen korupcije, jer mi imamo ozbiljan problem. Naša država zbog korupcije ne može da uđe u proces izgradnje odgovornih državnih institucija. Toliko smo njome i partijskom vladavinom zarobljeni da uopšte nismo iskoračili na onaj put o kome deset godina pričamo. Mislim da je bitno da se prizna da taj problem postoji. Dok toga nema, nema početka njegovog rešavanja. Zbog toga mi je drago zbog nagrade”. Ovako Verica Barać, predsednica vladinog Saveta za borbu protiv korupcije i dobitnica nagrade, počinje razgovor za ,,Akter”.

,,Osnovni problem u Srbiji je što nema dobrih zakona i njihove primene. Korupcija je posledica sprege političke vlasti, tajkuna ili krupnog kapitala ili ko zna šta, mi čak ne znamo šta tačno stoji iza tih ljudi koji mogu da urade u svom privatnom interesu sve što god žele, a da je to možda potpuno nezakonito, štetno za državu, za druge građane, pri čemu se nikada ne postavi pitanje odgovornosti”

Na forumima se često pominjete kao jedini hrabri u borbi s korupcijom?

Ja sam isto malo zatečena kada se kaže kako su svi odustali, a ja nisam, pa pročitam dva puta da li je to nešto podrugljivo, ili kad se pitaju da li je sa mnom sve u redu. Onda mi stvarno bude neprijatno. Mislim da posao treba da se radi dobro, sa dobrom voljom i u interesu onoga što je cilj toga. Inače ne mislim da mi radimo nešto posebno, a to što ja radim, to je ono što radi Savet. Mene samo više čuju i vide, jer sam ja neko ko govori u ime Saveta.

Da li vam je neko iz vlade čestitao na nagradi?

Ne. Čestitali su mi članovi Saveta, ljudi sa kojima sarađujemo. Zaista sam dobila na stotine čestitki.

A šta nam govori podatak da je Srbija od 180 zemalja na 83. mestu po korumpiranosti, prema podacima ,,Transparensi internešenala”?

To je tačan podatak. Osnovni problem u Srbiji je što nema dobrih zakona i njihove primene. Korupcija je posledica sprege političke vlasti, tajkuna ili krupnog kapitala ili ko zna čega, mi čak ne znamo šta tačno stoji iza tih ljudi koji mogu da urade u svom privatnom interesu sve što god žele, a da je to možda potpuno nezakonito, štetno za državu, za druge građane, pri čemu se nikada ne postavi pitanje odgovornosti. Ta sprega je ključni fenomen koji ne dozvoljava čak ni da se postave prethodna pitanja kao što su - čiji je novac, ko iza toga stoji. Nije napravljen rez 2000. godine, pa je na onaj sistem nakalemljeno ovo, i sve se to vrlo brzo pretvorilo u restauraciju onog sistema. To građani moraju da razumeju, ali sada im je sve teže, jer postoji ozbiljna kontrola medija, prikrivanje vlasnika, tako da ne možete da saznate ni ono što ste mogli u Miloševićevo vreme.

,,Ne znam ko me sve nije tužio. Mišković za ,,C market”, Beko, a pre toga i ,,Luka Beograd” i ne znam ko sve nije. Mislim da je dobro za Savet to što su me tužili, jer sve što govorimo potkrepljeno je podacima i dokumenatacijom“

Šta na primer?

U Miloševićevo vreme smo imali ozbiljna pitanja kao što je netransparentna prodaja ,,Telekoma”. Sada se to isto dešava sa ,,Telekomom”. Isto netransparentno, isto potpuno zakulisne radnje, a ne možemo da pročitamo ni odluku vlade, ni obrazloženi predlog resornog ministarstva, nažalost, to pitanje se uopšte ne postavlja. Nema ko da ga postavi, jednostavno se prelazi preko toga, kao da je tajno prodati nacionalni resurs nešto što je potpuno u redu.

Podneli ste krivične prijave protiv 17 osoba u postupku privatizacije ,,Luke Beograd”. Imate li informaciju da li je uopšte pokrenut postupak?

Ne.

Verujete li da će biti?

Verujemo, zato smo to i uradili. Institucije moraju da funkcionišu na zakonit način. Ili će Tužilaštvo postati državni organ, koji radi u skladu sa zakonom, ili mi moramo, na bazi nekoliko dobrih primera, da zaključimo da su oni partijski organ koji pokreće samo partijski montirane procese, koji se završe samo nagodbama, očigledno kao što je afera ,,Kofer”, ili se razvlače u beskonačnost, a onda kada prođe neko vreme, od najavljene ozbiljne borbe protiv korupcije, postaje očigledno da se radi o unutarstranačkim obračunima, obračunima između ljudi, koji su imali neke prikrivene odnose sa prljavim novcem, kao što je bio ,,Cmarket”. Moramo da razumemo šta rade naše državne institucije, šta je njihov glavni motiv - zakon ili partijska naredba.

Na osnovu čega tvrdite da je u pitanju partijska nagodba ili unutarpartijske stvari?

Dobrom analizom to možete da vidite. Znate, država nema nikakvog razloga da predsednika najvećeg Trgovinskog suda u Srbiji (Gorana Kljajevića, prim.aut.), hapsi kao serijskog ubicu, jer to je institucija od nacionalnog značaja koja veoma utiče na mišljenje stranih investitora o nama, to je privredni sud u kome se rešava sve. Ako ste ozbiljna država i ako za pokretanje krivičnog postupka postoje stvarni razlozi utvrđivanja korupcije, vi ćete pritom voditi računa i o instituciji. Država mora da odvoji u svom ponašanju obračun sa kriminalom od obračuna sa institucijama. Na kraju šta smo videli - postupak se razvlači, država je učinila sve da unapred Kljajevića proglasi krivim, i vidite da čak i tužioci govore da neko treba da dokaže svoju nevinost. To je inkvizitorsko načelo. Slična je situacija i sa Džajićem. Da li jedan od najuglednijih ljudi u Srbiji, koga su poštovale generacije, koji je na vrhuncu slave bio prepoznat kao skroman čovek, sa sjajnom karijerom i talentom, treba da se hapsi kao kriminalac? O čemu se tu radi i zašto to radi država?

Zašto se to radi?

Treba se zapitati ko želi da unapred stvori utisak da je Dragan Džajić kriv, a da, pritom, mi uopšte ne saznamo ko su ti ljudi koji su ušli u Crvenu zvezdu, zaduživali je sa 27 posto kamate, pokušali da je preuzmu i uspeli da se u medijima pojavljuju tekstovi u kojima piše za lokaciju na kojoj je izgrađen stadion Crvene zvezde, kao o lokaciji za izgradnju. E zato je potrebno hapsiti neka zvučna imena, zastrašiti sve ostalo i onda se ne postavlja pitanje čiji je novac ušao u Crveniu zvezdu, na koji način je tu ušao sin Miroslava Miškovića. Svi slučajevi su takvi. Ono što se ne vidi to je da u tim montiranim sudskim procesima imate opasno kršenje ljudskih prava, koja su u krivici najopasnija, najtragičnija za ljude, sa najvećim posledicama. Drugo, ovde se stiglo do toga da se pritvor primenjuje kao ,,dobar dan”, a to je najrestriktivnija krivično-pravna mera. Ovde, ako hoćete sa nekim da se obračunate, a možete da se koristite državnim institucijama, možete da ga stavite na poternicu da ne sme da dođe, kao što je sa mnogima, da ne bi otkrili druge tragove. Ne vidim zašto Tužilaštvu nisu važni podaci koje piše Cane Subotić. Poklapaju se s mnogima iz dokumentacije.

,,Nas u Savetu drži iskustvo iz kontakata sa građanima, malim akcionarima. To su tako fini i pristojni ljudi. Kada oni dođu i ispričaju nam i za ,,Prosvetu” i za Raču kragujevačku, za ,,Trudbenik”, za ,,Jugoremediju”, vi vidite da ovde živi i često se jako muči jedan prilično pristojan svet koji želi da živi od svog rada”

Šta je sa slučajem ,,C marketa”?

Isto je i kod Radulovića za ,,C-market”, jer je optužnica pokrila samo jedan deo tog fenomena, zašto ne i memorandum. Zašto se ne pominju Danko Đunić, Miroslav Mišković i Milan Beko? Svi su učestovali u jednom tajnom kartelskom sporazumu u kome su se dogovorili kako će da prevare nekoliko hiljada malih akcionara. I čitava nezakonitost je obavljena po memorandumu. Šta je sprečilo tužilaštvo da pokrije ceo slučaj? Zašto samo Radulović, i zašto on nije dostupan? Ko mu je javio da pobegne? Ili Šariću? Kod tih procesa imamo nekoliko jako velikih posledica, a prvo i osnovno je ugrožavanje ljudskih prava.

Među posledice, verovatno, spada i nadoknada štete onima, koji su bili u pritvoru?

Oni koji su bili u pritvoru ili pretrpeli štetu, kao Mile Dragić na primer, obraćaju se sudovima i međunarodnim arbitražama. Naravno, to se krije, ali svi oni vremenom dobiju ogromne naknade od ove države. Znači, oni isti građani, koji su već pretrpeli strašno veliku štetu zbog takvih procesa, na kraju to moraju i da plate, jer to ne plaća niko drugi nego građani. Sa druge strane, to pravi utisak o našoj zemlji kao o krajnje nesigurnoj destinaciji. Šta može da pomisli bilo kakav ozbiljan strani investitor koji neće da pere pare, nego da ulaže, kad zna za slučaj ,,Brifa” na lokaciji ,,Luke Beograd”, pa ,,Tehnohemije”, pa ,,Danonea” u ,,Knjazu Milošu” ili svih drugih koji su ozbiljno pokušali da investiraju u našoj državi, koje je eliminisao Milan Beko tako što im je rekao: ,,Dobićete rešenje kada ja budem rekao, za sada nećete.” I stvarno nisu dobili. I u svemu tome su sa njim, za njega, radile državne institucije.

Šta se zapravo događa sa ,,Lukom”, kada i gde je nastao problem?

Akcije ,,Luke Beograd” prodate su 1995. godine, pošto je već bila privatizovana po starom zakonu, pri čemu su većinski vlasnici postali mali akcionari, dok je 42 posto akcija imala država. Za kupovinu se pojavio samo jedan ponuđač koji je prošao sve provere državnih organa. Bila je to klasična fantomska firma, koja nije imala ni kapitala, niti jedan zaključeni ugovor pre toga, ni novac, a iza koje je stajao Milan Beko. U to vreme akcije ,,Luke” bile su potcenjene, rađena je nova procena, urađeni su preliminarni nalazi i utvrđeno da je vrednost akcija tri puta veća nego što jeste. Upravni odbor ,,Luke” trebalo je u svojim poslovnim knjigama da unese izmene vrednosti akcija. Ali sve je urađeno na brzinu, otkupljene su akcije po 800 dinara, a mali akcionari su dvostruko prevareni – prvo ih je prevarila država kada je prihvatila da po 800 dinara proda 42 odsto svojih akcija, oni su pojurili, verujući u državu da ima bolju procenu od njih, tako da su akcije prodate po tri puta nižoj ceni. Ta novoutvrđena vrednost akcija bila je poznata i tadašnjem ministru Predragu Bubalu i direktoru Akcijskog fonda i direktoru Agencije za privatizaciju i svi su oni bili dužni da ne prodaju akcije države. A ta fantomska firma je samo formalno osnovana u Luksemburgu i to je bilo poznato Agenciji za hartije od vrednosti. Kada su ušli u kupovinu nisu imali para čak ni za bankarsku garanciju, tek kada su nakon nekoliko meseci postali vlasnici akcija ,,Luke” podigli su kredit, jer su tek tada postali kreditno sposobni.

Koliko je država izgubila na ovom poslu?

Na ovom poslu je država izgubila preko 21 milion evra, samo na vrednosti akcija. Ono što nas brine, to je što su u tome učestvovali i Ministarstvo privrede i Agencija za privatizaciju i Komisija za hartije od vrednosti. Zabrinjavajuće je što je u tom poslu učestvovao ceo UO i Nadzorni odbor ,,Luke” i što su prikrili sve ove činjenice od malih akcionara. Ono što je najopasnije u ovom procesu jeste da je to očigledno bio dogovor, možda čitav proces, koji se odvija kod nas od 2000. godine između određene grupe ljudi, gde se pod firmom privatizacije ili preuzimanja akcija u stvari radi ono što se zove simulovani poslovi - kupujete jedno, a u stvari radite nešto drugo. Preuzeli su akcije ,,Luke Beograd” i odmah izjavili da njih lučki poslovi ne interesuju, po njima to ne vredi ništa, to su njihove izjave, njih interesuje samo zemljište. Tu je, naravno, država, i da nije učestvovala u svemu ovome morala bi odmah da reaguje, jer zemljište nije bilo u prometu, vrednost zemljišta u svim ovim transakcijama je bila nula, jer je zemljište u državnoj svojini. ,,Luka” i prethodni i sadašnji vlasnici ,,Luke” imaju samo pravo korišćenja gradskog građevinskog zemljišta oko objekata čiji su vlasnici. Onog trenutka kada su oni počeli da gase lučke delatnosti, država je bila dužna, pošto se radi o međunarodnoj luci na Dunavu, da im oduzme to pravo i poveri onome ko je za to zainteresovan.

U međuvremenu je promenjen generalni urbanistički plan?

Država je krenula da ostvaruje njihove dalje planove i da ruši sopstveni interes. Promenjen je generalni urbanistički plan, samo tri godine nakon što je usvojen, a usvaja se za 20 godina. Po generalnom planu iz 2003. godine to područje je planirano da ostane međunarodna luka, čak je površina predviđena za lučke delatnosti još povećana za deset hektara sa obavezom da se izmeste opasne delatnosti, ali da se taj deo oslobodi za ,,Luku”, jer je dobro opremljena. U to preduzeće je država pedeset godina ulagala ogroman novac i dala besplatno zemljište na korišćenje. Kupovinom ,,Luke” domogli bi se zemljišta na koje, inače, nisu imali pravo. Koristili su informacije državnih institucija da će se za njihove potrebe menjati i generalni plan i zakoni, pa je direkcija za građevinsko zemljište ušla u izmenu tog plana kako odgovara novim vlasnicima ,,Luke”. U međuvremenu je Grad Beograd faktički ukinuo luku, promenom plana, jer je za 70 hektara od planiranog zemljišta za obavljanje lučke delatnosti, promenio namenu u komercijalne delatnosti, dok je samo 35 ha ostalo za lučke delatnosti. Pošto je sada zauzet deo akvatorija više ne postoji mogućnost bezbedne plovidbe. Ova država, odnosno vlada, već dve godine od Evropske komsije dobija ozbiljna upozorenja da naše međunarodne luke na Dunavu ne ispunjavaju standarde i nisu bezbedne. Sva ta upozorenja ostaju bez odgovora, a u isto vreme se ruši i to malo obavljanja lučke delatnosti na našim lukama.

Kako je moguće da sve ove stvari izmaknu kontroli?

Da bi sve to bilo moguće trebalo je stvoriti uslove, doneti zakon o privatizaciji, koji je idealno mesto za korupciju. Nije slučajno što je u ekspertskoj vladi Zorana Đinđića bilo pet ljudi iz Ekonomskog instituta koji su to radili i u prethodnom režimu. Pripremali su teren kako bi sve bilo zakonito. Stvorili  su agenciju za privatizaciju, državni organ, koji nikome ne podnosi izveštaj, nema eksterne kontrole, nju kontroliše samo ministar, koji je inače došao da to uradi. Agencija kreira, kontroliše i sprovodi proces privatizacije i postoji neka, tobož, politička kontrola kroz parlament, tako da  su tokovi novca, način zaključivanja ugovora, način izbora kupca, namešteni tenderi i aukcije išli glatko. Istovremeno izostali su potrebni zakoni, poput zakona o svojini, o javnoj svojini ili makar načela kako će se regulisati restitucija. Zakon o privrednim društvima donet je 4-5 godina kasnije, a onda su zakoni koji su bili nužni, kao što je, primera radi zakon o sprečavanju pranja novca toliko puta menjan, tako da do njegove primene nije ni došlo. Nije uopšte bilo kontrole porekla novca. Bio je to proces pranja novca i biografija, kako bi se postao oslonac režima. Sada su ti isti ljudi motori našeg razvoja, a vlada ih zove na savetovanje kako da izađemo iz krize, a u krizi smo zbog njih.

A sada imamo ponovo nestašice prehrambenih proizvoda?

Godinama se drži nerealni kurs dinara da bi oni, kao uvoznički lobi mogli dobro da zarađuju, zato što su na nezakonitim transakcijama postali najveći monopolisti u državi, i zato nema mleka i ulja, i zato ovi građani žive još siromašnije nego što bi živeli, jer svaki komad hleba kod Miškovića mnogo skuplje plaćaju, jer je on monopolista na maloprodaji. To je utvrdila i državna institucija pri njegovom preuzimanju akcija ,,C marketa”, jer je tada postigao nedozvoljenu koncentraciju na tržištu Beograda.

Savet za borbu protiv korupcije je vladino telo, kakav je vaš odnos s predsednikom vlade i ministrima kada se sretnete ovde u vladi?

Većina njih nema nikakav odnos prema državnom interesu. Uopošte ih ne zanima. Takav je slučaj sa Mirkom Cvetkovićem. Vi sa njim ne možete da pričate o nečemu što je državni interes, jer vi vidite da njega to ne zanima. Znate li šta je rekao za ,,Luku Beograd”? Rekao je, onako cinično: ,,Pa šta ja tu mogu, ne mogu da rešim sve probleme od 1804. godine do sada.” Taj premijer je bio direktor Agencije za privatizaciju i istovremeno ,,Ces Mekona”. On je tu doveden da završava konsultantske poslove za sebe i svoje povezane konsultantske kuće, njega državni interes uopšte ne zanima. Da se ne lažemo - tu ništa nije sakriveno, ako ćete da gledate dokumentaciju sve ćete videti. Njegov savetnik je sin vlasnika ,,Ces Mekona”, njegovi ostali savetnici su nekadašnji savetnici Mirka Marjanovića i Slobodana Miloševića.

Zbog toga što iznosite stavove i podatke, neki od pominjanih su vas tužili. Bojite li se?

Ne. Ne znam ko me sve nije tužio. Mišković za ,,C market”, Beko, a pre toga i ,,Luka Beograd” i ne znam ko sve nije. Mislim da je dobro za Savet to što su me tužili, jer sve što govorimo potkrepljeno je podacima i dokumentacijom. Institucije neka rade. Ako će sve da pohapse koji su se zamerili Miškoviću i Beku, mogu i to da rade, samo to neće dugo da im traje, ubrzaće svoj odlazak. To je i Milošević pokušao, a imao je mnogo rigidniji aparat i  bolje izgovore u sankcijama, ratovima. Strašan je pritisak na institucije. Kada me je tužio Milan Beko četiri puta za tri meseca je zakazivano ročište. Na osnovu krivične prijave hiljadu malih akcionara, za tri godine nije zakazano nijedno ročište.

Ko ovde može da zaštiti običnog čoveka?

Niko, i narod to zna, zato se toliko i boji.

ČUPANJE IZ KANDŽI KORUPCIJE

Hoće li se Srbija iščupati iz kandži korupcije?

Hoće. Nas u Savetu drži iskustvo iz kontakata sa građanima, malim akcionarima. To su tako fini i pristojni ljudi. Kada oni dođu i ispričaju nam i za ,,Prosvetu” i za ,,Raču kragujevačku”, za ,,Trudbenik”, za ,,Jugoremediju”, vi vidite da ovde živi i često se jako muči jedan prilično pristojan svet koji želi da živi od svog rada. Kada vidimo da ,,Politika” na naslovnoj strani napiše za radnike kragujevačke ,,Rače” da su neradnici i da su se opredelili ne za rad, nego za otpremnine, onda nas to potpuno obaveže da napišemo tačan izveštaj da su ti ljudi prošli kroz golgotu, da je vlada prodala ,,Juri” ne preduzeće, već imovinu, a Korejac im postavio takve uslove da niko nije mogao da ih ispuni. A godinama su se borili da rade i protiv onih kojima je vlada omogućavala da izvuku sve što mogu iz te firme, i da na osnovu toga podižu kredite. Prodajom imovine preduzeća radnici su izgubili sva svoja prava, a Korejac je dobio subvencije.