Izvor: Monitor

Autor: Nastasja Radović

april 2011.

Sistemska korupcija je jedna od smrtonosnih bolesti društava. Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, godinama vodi borbu da raznim srpskim „demokratskim” vladama objasni gdje i koliko korupcije ima.

MONITOR: Kada je riječ o borbi protiv korupcije, koliko je raspoloženje srpske vlasti i političke elite da se Srbija pomakne u pristupanju EU?

BARAĆ: U vlasti u Srbiji ne postoji volja za borbu protiv korupcije, niti volja da se prihvate i primene evropski standardi. Postoji samo potreba da se do kraja godine obezbedi kandidatura, jer je to važan adut strankama vladajuće koalicije u predizbornoj kampanji. Da bi ostvarili ovaj cilj, političari na vlasti preduzimaju sve kako bi simulirali borbu protiv korupcije, što se uglavnom svodi na hapšenja pojedinaca koje vlast u medijima označi kao aktere korupcionaških afera, a u čijoj pozadini se nalaze politički obračuni ili obračuni među moćnim pojedincima. Ovakvo ponašanje vlasti ima dvostruki negativan efekat, najpre zato što se prilikom hapšenja i u krivičnom postupku grubo krše ljudska prava osumnjičenih, što je za društvo mnogo veći problem nego sumnje na korupciju zbog kojih se pokreću ovi postupci. Drugi ozbiljan problem jeste to što građani stiču utisak da borba protiv korupcije nema smisla, jer uprkos svim tim hapšenjima i oduzimanju imovine nivo korupcije u Srbiji raste.

MONITOR: Predali ste srpskim vladama, kao njihov Savet za borbu protiv korupcije, više od 70 izvještaja, analiza, predloga... Kakvi su rezultati?

BARAĆ: Savet svake godine podnosi Vladi na desetine različitih izveštaja i inicijativa. Jedan deo je vezan za fenomene sistemske korupcije kakvi su izvoz šećera u zemlje EU, stečaj i prodaja Sartida, Nacionalna štedionice, Mobtel, preuzimanje C marketa i Luke Beograd, kao i za veliki broj slučajeva u privatizaciji koje smo pratili i analizirali jer smo u predstavkama koje nam svakodnevno dostavljaju sindikati i mali akcionari uočili da je korupcija u privatizaciji sistemski problem, da se ona kroz ove slučajeve može uočiti kao pravilo, a ne kao incident. Takvih izveštaja i inicijativa je bilo zaista mnogo. Savet je Vladi podneo i čitav niz izveštaja i predloga za izmene i dopune propisa kako bi se ubuduće onemogućila korupcija ne samo u privatizaciji već i u drugim oblastima, zatim za unapređenje institucionalnog okvira za rad nezavisne državne revizije, sprečavanje sukoba interesa, suzbijanje monopola. Mogla bi se napraviti povelika knjiga samo od izveštaja i dopisa koje smo dostavili Vladi u vezi Luke Beograd.

MONITOR: A efekti?

BARAĆ: Što se rezultata tiče, Izveštaj o Nacionalnoj štedionici je poslednji za koji imamo informaciju da je razmatran na Vladi i poslednji koji je bio predmet sastanka Vlade sa članovima Saveta. Nakon ovog izveštaja Vlada je u potpunosti promenila odnos prema Savetu i počela jednostavno da ignoriše naš rad, zbog čega je u javnosti stvorena lažna dilema da li ima smisla rad Vladinog savetodavnog tela čije predloge Vlada ignoriše, to jest da li da nastavimo sa radom ili da odustanemo, jer smo onemogućeni da vršimo svoju savetodavnu ulogu. Dakle, problem koji je nastao zbog toga što se u Savetovim analizama sprege vlasti i finansijskih interesnih grupa navode imena ministara i drugih visokih funkcionera odgovornih za odluke kojima je povređen javni interes, proglašen je za nesaradnju Vlade sa Savetom, odnosno Saveta sa Vladom. Mi smo smatrali da je naš zadatak da analiziramo fenomene sistemske korupcije i predlažemo mere za njeno suzbijanje. Činjenica da se visoki funkcioneri Vlade javljaju kao akteri sprege političkih i finansijskih interesnih grupa, koja je osnov sistemske korupcije, ne treba da ima uticaj na rad Saveta, a posledice takvog rada Saveta ne mogu se smatrati ,,nesaradnjom" Saveta i Vlade i razlogom da Savet odustane od analize sistemske korupcije. Pitanje koje treba postaviti nije da li rad Saveta ima smisla, već zbog čega Vlada nije preduzela ništa da reši probleme na koje je Savet ukazao, zbog čega tužilaštvo nije procesuiralo navode iz izveštaja Saveta, zbog čega se ne postupa po izveštajima koje je UBPOK radio o izvozu šećera, Sartidu, Nacionalnoj štedionici i drugim slučajevima sistemske korupcije koje je analizirao i Savet, i došao do istih zaključaka.

MONITOR: Primjećuje se da ne samo vlada, već ni tužilaštvo ne reaguje na vaše nalaze?

BARAĆ: Savet je sve svoje izveštaje pored Vlade i javnosti dostavljao i tužilaštvu, a u vezi sa istim slučajevima koje je Savet obrađivao u svojim izveštajima, tužbe i krivične prijave su podnosili i mali akcionari, radnici i drugi oštećeni građani. Međutim, tužilaštvo je uglavnom ignorisalo izveštaje Saveta.

MONITOR: Ko su glavni akteri kradje društvene i državne imovine koja je nekoliko ljudi u Srbiji učinila i „regionalnim liderima” ili tzv. ledolomcima u širenju srpskog biznisa kao što je to jednom rekao za Miroslava Miškovića, vicepremijer Božidar Đelić?

BARAĆ: Problem dominantne korupcije u Srbiji ne može se pravilno sagledati ako insistiramo na listi najmoćnijih krivaca. Čak i da je napravimo, važno je razumeti da njihovim uklanjanjem problem neće biti rešen. Problem je sistemske prirode, on proizilazi iz sprege različitih centara moći i njihovog zajedničkog interesa da se spreči formiranje institucija. Finansijski moćnici finansiraju političke stranke, i na taj način krupni kapital ostvaruje uticaj na parlament i na Vladu. Njihovi neformalni dogovori sklopljeni u međusobnom interesu, a na štetu javnog interesa, pretaču se u zakone, podzakonska akta, odluke Vlade, u kreiranje institucija... Taj problem je nasleđen iz 90-tih, ali je vrlo malo urađeno na njegovom suzbijanju, tako da je ova sprega vremenom sve jača. U protekloj deceniji smo videli da ona opstaje čak i nakon promena na izborima. U brojnim slučajevima sistemske korupcije koje je Savet analizirao mogli smo da uočimo da problem počne tokom mandata jedne Vlade, a sledeće dve ili tri Vlade nastave da rade isto što i prethodna. Nema odgovornosti čak ni kada oni koji su napravili problem siđu sa vlasti, jer jedina konstanta u Srbiji od 2000. godine do danas je uticaj krupnog kapitala na vlast. Preuzimanje Luke Beograd se desilo 2005. godine, nezakonitosti koje su tada počinjene još traju, a na njih se nadovezuju nove povrede javnog interesa u korist vlasnika Luke. Vlade se menjaju, koalicije se menjaju, ali sprega koja upravlja Srbijom sve vreme je ista, i takav poredak razara državu od vrha vlasti do najnižeg nivoa.

MONITOR: Kako stvari stoje, izgleda da je usklađivanje srpskog zakonodavstva sa željama pojedinaca važnije od usklađivanja sa evropskim acquis communitaire. Postoji li treća grana vlasti?

BARAĆ: Takozvana pravosudna reforma koja je sprovedena u Srbiji predstavlja korak unazad u nezavisnosti sudstva. Reformu sprovodi izvršna vlast na čelu sa ministarkom pravde, koja je kroz ovu reformu pokazala svu svoju nestručnost, nepoznavanje pravosuđa i evropskih standarda, kao i dominaciju i agresivnost izvršne vlasti u Srbiji. Reforma je istovremeno pokazala i koliko su sudije zavisne od izvršne vlasti.

U postupku reizbora i izbora sudija napravljene su greške koje je prepoznala i naša stručna javnost, kao i nadležni organi EU. Pre svega, Visoki savet sudstva nije sproveo postupak kojim se garantuje javnost, dostupnost podataka, raspravnost, već je sproveden tajni postupak u kome sudijama nije data mogućnost uvida u dokaze i pravo na izjašnjenje u odnosu na te dokaze. Tajnost postupka išla je tako daleko da je VSS smatrao da neizabrane sudije nemaju pravo da dobiju obrazložene odluke, nemaju pravo na pravni lek, odnosno, nemaju pravo na sudsku kontrolu donetih odluka VSS.

MONITOR: Šta se dogodilo nakon velike kritike EU?

BARAĆ: Uprkos obećanju Vlade da će se pozitivni efekti reforme videti već nakon nekoliko meseci, godinu kasnije mi smo na početku, i to na lošem početku, jer sada imamo veliki broj neopravdano neizabranih sudija, veliki broj neopravdano izabranih sudija, ograničen broj sudijskih mesta i sudije koje su se podelile na reizabrane, zadovoljne što i dalje imaju posao, i veliki broj neizabranih, opravdano nezadovoljnih sudija, što sve zajedno dovodi do osećaja zastrašenosti, neraspoloženja, nemoći u pravosuđu. Ono što naročito mora da zabrine društvo je muk i ravnodušnost izabranih sudija.

MONITOR: Vidite li u dominaciji izvršne vlasti neku vrstu modela tranzicije koja je društva u regionu odvela u male, liderske diktature sa „demokratskim legitimitetom”?

BARAĆ: Donekle bi se verovatno moglo reći da je taj problem posledica modela tranzicije. Nesumnjivo je da su određene prepreke u demokratizaciji izazvane činjenicom da međunarodni faktor svoju misiju u zemljama u tranziciji često sprovodi birokratski, bez sluha za lokalne prilike, čak i bez volje da se razumeju sve protivrečnosti konkretnog poretka koji treba da bude predmet reforme. Ipak, uprkos tome, mislim da je problem opstanka dominacije izvršne vlasti u zemljama našeg regiona u mnogo većoj meri vezan za nasleđe koje delimo. Ako pažljivije analizirate situaciju u zemljama bivše Jugoslavije lako ćete uočiti da su više uspeha u izgradnji demokratskih institucija imala ona društva u kojima postoji jasniji konsenzus za prevazilaženje nasleđa iz 90-tih, iako je u svim primenjen gotovo isti model tranzicije.