Izvor: Akter

oktobar 2011.

Problemi kojima smo se bavili u izveštaju jasno pokazuju da postoji visok stepen kontrole i da građane Srbije mediji informišu o onim temama koje odgovaraju interesima onih koji njima upravljaju, a ne o temama koje su u opštem interesu

Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, javno je 29. septembra predstavila Izveštaj o pritiscima i kontroli medija u Srbiji, kao rezultat trogodišnjeg istraživanja u toj oblasti. Okrugli sto, koji je Savet za borbu protiv korupcije organizovao u Medija centru, bio je veoma posećen. Među prisutnima bio je i veliki broj novinara, ali vest nije naišla na veliki odjek u medijima. Baraćeva kaže da su vest objavila samo dva dnevna lista, „Kurir“ i „Danas“, a što se tiče elektronskih medija RTS je u „Drugom dnevniku“ preneo informaciju o okruglom stolu, ali je veći deo priloga bio posvećen predstavnicima javnog servisa koji su uzeli učešće u raspravi nego samom izveštaju. U „Vestima“ u 23 časa na TV „B92“ prikazan je prilog u kome su istovremeno pričali o Medijskoj strategiji i izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije, pa su tako zanemarili ključne nalaze iz izveštaja.

„Nažalost, pokazalo se da nema ni interesa ni volje vlasnika i urednika medija u Srbiji da posvete pažnju izveštaju koji se tiče medija, to jest stanja u kojima se mediji nalaze“, kaže Verica Barać.

Koji su bili najveći problemi sa kojima ste se susretali tokom rada na izveštaju?

Najveći problem odnosio se na prikupljanje dokumentacije za izradu izveštaja. Uspeli smo da od nekih državnih organa i trezora dobijemo dokumentaciju, ali ne i od RTS-a. Savet je 27. septembra 2010. godine od generalnog direktora RTS-a zatražio ugovore sa nezavisnim produkcijskim kućama i individualnim autorima, kao i sa marketinškim agencijama za period od 2007. do 2010. godine, ugovore o poslovnoj saradnji sa Bačkom eparhijom, preduzećima „Komunis“, „Sat medija grupom“, „Film i ton“, „Medija pro“ i „Emoušn prodakšn“. Iako je Savet uložio žalbu povereniku za informacije od javnog značaja, a poverenik u rešenju naložio RTS-u da dostavi dokumenta Savetu, RTS to nije učinio. Direktor RTS-a odlučio je da plati novčanu kaznu za nepoštovanje zakona. Savet je deo dokumentacije dobio tek nakon sastanka sa predsednikom i potpredsednikiom Upravnog odbora RTS-a, a dobili smo i obrazloženje da je dokumentacija preobimna i da se ne može poslati odjednom.

RRA UZIMA VEĆI DEO ZA SEBE, A OSTATAK IDE U BUDŽET

U Izveštaju o radu RRA iz 2009. godine govori se o još jednom problemu u vezi sa poslovanjem te agencije. Ta institucija je u 2009. godini ostvarila prihod od oko 457 miliona dinara, ili 4.160.000 evra od zakupa licenci, od kojih je 318,5 dinara (2.905.000 evra) otišlo na funkcionisanje RRA, dok je samo ostatak od 139,3 miliona dinara (1.270.000 evra) transferisan u budžet. Medijske organizacije su više puta upozoravale da je nedopustivo da agencija sama odlučuje koliko će novca od licenci potrošiti za svoje potrebe i koliko će vratiti u budžet.

Da li su i koje primedbe dale brojne državne institucije kada ste im uputili ovaj izveštaj pre javnog predstavljanja?

Savet za borbu protiv korupcije je 19. septembra 2011. godine poslao Vladi Republike Srbije Izveštaj o pritiscima i kontroli medija zajedno sa zahtevom za održavanjem sastanka na kome bismo razgovarali o izveštaju. Do danas nismo dobili nikakav odgovor. Veliku pomoć i podršku od institucija pružili su nam poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitnik građana.

Da li ste ovaj izveštaj uputili i evropskim institucijama i da li imate njihov odgovor? 

Radnu verziju izveštaja dostavili smo organizacijama, udruženjima i institucijama čija je delatnost vezana za medije. Namera nam je bila da u javnost izađemo sa što većim brojem podataka, preciznim i relevantnim zaključcima, pa smo prihvatili većinu primedbi. Neke primedbe su pristigle nakon što je izveštaj prosleđen Vladi Republike Srbije, pa su ostali neki delovi koji su trebali da budu teme za razgovore nakon objavljivanja izveštaja, a ne njegov sastavni deo.

Na početku izveštaja navodite da je „Savet za borbu protiv korupcije prikupio podatke iz kojih se može zaključiti da se nad medijima u Srbiji vrši snažan politički pritisak, zbog čega je nad njima uspostavljena potpuna kontrola“. Da li to znači da više nema slobode medija u Srbiji?

Ako mediji veliki deo novca kojim raspolažu dobijaju od državnih organa, ako su vlasnici pojedinih medija domaći političari, članovi njihovih porodica ili biznismeni koji se kriju iza ofšor kompanija, ako u medijima nema istraživačkog i kritičkog pristupa kada se govori o radu državnih institucija, ministara, političara ili biznismena, kako onda može da postoji sloboda medija? Da li su mediji slobodni ako ne smeju da objave ko su njihovi vlasnici, pa tako uskraćuju građanima pravo da se kritički osvrnu na sadržaje koje im mediji nude? Da li mediji mogu biti slobodni ako su ekonomski zavisni? Da li su mediji slobodni ako svi objavljuju identične informacije? Problemi kojima smo se bavili u izveštaju jasno pokazuju da postoji visok stepen kontrole i da građane Srbije mediji informišu o onim temama koje odgovaraju interesima onih koji njima upravljaju, a ne o temama koje su u opštem interesu

Utvrdili smo da od 30 medija koje smo analizirali 18 ima nedovoljno transparentno vlasništvo; da mediji na godišnjem nivou od 50 državnih institucija dobijaju 15 miliona evra za oglašavanje i promociju, a da kroz javne konkurse dobijaju od 21 do 25 miliona evra, ako se te sume uporede sa ukupnim prihodima sa tržista oglašavanja, koji iznose oko 160 miliona evra, može se zaključiti da mediji dobijaju približno četvrtinu prihoda od države; pokazali smo da država ima veliki uticaj na RTS. Sve to za posledicu ima otvorenost medija za promociju svojih vlasnika i političara, kao i zatvorenost medija za brojne probleme u Srbiji, uključujući i problem korupcije

Koji su osnovni problemi medija u Srbiji?

U izveštaju smo se opredelili da analiziramo tri problema i to ne samo na osnovu dokumentacije koju smo prikupili, već i na osnovu žalbi o radu medija koje je Savet dobio od građana i organizacija, a to su: netransparentnost medijskog vlasništva, ekonomski uticaj državnih institucija na rad medija kroz različite tipove državnog davanja, i problem RTS-a koji u maloj meri poštuje već uspostavljene standarde o funkcionisanju javnog servisa. Utvrdili smo da od 30 medija koje smo analizirali 18 ima nedovoljno transparentno vlasništvo; da mediji na godišnjem nivou od 50 državnih institucija dobijaju 15 miliona evra za oglašavanje i promociju, a da kroz javne konkurse dobijaju od 21 do 25 miliona evra, ako se te sume uporede sa ukupnim prihodima sa tržista oglašavanja, koji iznose oko 160 miliona evra, može se zaključiti da mediji dobijaju približno četvrtinu prihoda od države; pokazali smo da država ima veliki uticaj na RTS. Sve to za posledicu ima otvorenost medija za promociju svojih vlasnika i političara, kao i zatvorenost medija za brojne probleme u Srbiji, uključujući i problem korupcije.

Šta je Evropska komisija tražila da se uradi u oblasti slobode medija?

U Izveštaju o napretku Srbije za 2010. godinu Evropska komisija je analizirala stanje u oblasti medija. Pored izrade sveobuhvatne medijske strategije, komisija je preporučila da se usklade zakonski propisi u oblasti medija sa Direktivom o audio-vizuelnim medijskim uslugama, da se omogući primena Zakona o medijima, da se odredbe Zakona o javnom informisanju koje nisu u skladu sa tekovinama Evropske unije izmene. Otklanjanjem ovih nedostataka stvorili bi se bolji uslovi za funkcionisanje medija. Evropski parlament doneo je rezoluciju u kojoj je skrenuta pažnja na probleme kao što su: pokušaj vlasti da kontroliše medije, medijska koncentracija, netransparentnost vlasništva, kontroverze oko privatizacije kompanije „Novosti“. Evropski parlamentarci podsetili su na značaj jakih i nezavisnih medija za demokratsko društvo i pozvali su da se osigura njihova nezavisnost od političkog uticaja.

Ko u stvari stoji iza ofšor kompanija koje su vlasnici medija kod nas?

Savet nema pouzdane informacije o tome, niti je naš posao da utvrđujemo vlasništvo. Problem je upravo u tome što se odgovor na vaše pitanje ne može dobiti uvidom u nadležne registre. Recimo, iako se od 2006. godine nezvanično govorilo da iza tri firme koje kontrolišu „Novosti“ stoje tajkuni iz Srbije, javnost o tome nije imala pouzdanu informaciju sve dok Milan Beko prošle jeseni nije javno priznao da je on vlasnik povezanih firmi koje kontrolišu „Novosti“, i pri tom rekao da to „od početka nije sporno“. Međutim, u Centralnom registru hartija od vrednosti ni danas ne možete da vidite to što za Milana Beka „od početka nije sporno“. Savet je u izveštaju o „Novostima“ vrlo jednostavno pokazao da je Komisija za hartije od vrednosti još 2006. godine mogla da utvrdi da su „Novosti“ kupila povezana lica, i da sprovede nadzor kako bi utvrdila ko stoji iza njih, ali komisija nije ništa preduzela. Na isti način se prikriva vlasništvo u brojnim drugim medijima. Tako se, na primer, nezvanično „zna“ da je vlasnik TV „Pinka“ istovremeno i vlasnik TV „Avale“, međutim stanje u privrednom registru je sasvim drugačije. Ne radi se tu samo o ofšor firmama, već i o preduzećima koja su registrovana na lica koja očigledno nisu stvarni vlasnici, već se opravdano može sumnjati da su samo paravan za stvarne vlasnike. Zbog toga je Savet u Izveštaju o medijima insistirao na tome da objavljivanje samo formalnih podataka o vlasništvu zapravo ne omogućava javnosti pristup osnovnim informacijama o medijima, na osnovu kojih bi mogao da se formira vrednosni sud u odnosu na informacije, ideje i mišljenja koja prezentuju konkretni mediji, i da je neophodno da se u registru javnih glasila učine javnim podaci o pravim vlasnicima medija, posebno u onim slučajevima gde su krajnji vlasnici u ofšor zoni, ili gde se pravi vlasnici skrivaju iza privatnih lica koja se u nadležnim registrima formalno vode kao vlasnici.

Kako su se pokazali novinari kao vlasnici medija?

Nažalost, primeri poput nedeljnika „Vreme“ govore da ni mediji koji su u vlasništvu novinara i koji uživaju veliki ugled u javnosti nisu ništa otporniji na pritiske od drugih. Uticaj Miroslava Miškovića na sadržaje koji se objavljuju u „Vremenu“ više je nego upadljiv, što se lako može dovesti u vezu sa dugovanjem koje ovaj nedeljnik ima prema „Delta Maksiju“. Mislim da se na primerima kao što je „Vreme“ najbolje vidi u kojoj meri je za proteklih deset godina urušeno ono što je 2000. godine moglo biti oslonac za demokratizaciju. Odsustvo reformi, pranje kiparskog novca kroz privatizaciju i uspostavljanje privatnih monopola koji su danas razorniji za privredu nego što su u prethodnom periodu bili državni monopoli, sve nas je to dovelo najpre do ekonomske krize, a potom i u situaciju da su danas u Srbiji demokratski potencijali čak i manji nego što su bili pre deset godina.

Dešava se zloupotreba vlasništva nad medijima?

Zadržimo se na primerima gde je u ovom trenutku nedvosmisleno ko je stvarni vlasnik medija. „Novosti“ su sigurno najočigledniji primer za to. Iz niza članaka koje smo naveli u izveštaju vidi se kako taj list zastupa interese Miroslava Miškovića i Milana Beka u „Luci Beograd“ i u „C marketu“, odnosno kako na izrazito pristrasan i propagandni način piše o kompaniji „Delta“ i napada Savet za borbu protiv korupcije. Kad građani čitaju takve tekstove teško će formirati odgovarajući sud o njima ako ne znaju da iza „Novosti“ stoji Milan Beko, i ako ne znaju na koji način su Beko i Mišković povezani u „Luci Beograd“ i „C marketu“.

Možete li navesti neke konkretne primere iz izveštaja koji najbolje pokazuju ekonomski uticaj državnih institucija na rad pojedinih pisanih i elektronskih medija, kao i iznose novca građana Srbije koji idu u te svrhe?

U izveštaju smo naveli više takvih primera, međutim, na prvom mestu bih izdvojila Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja, iz dva razloga. Prvi je to što ovo ministarstvo prednjači u visini sredstava izdvojenih za medijsku promociju – ne manje od 1,5 miliona evra godišnje. Drugi razlog je što poslovi koje obavlja ovo ministarstvo moraju biti pod naročitom kritičkom pažnjom medija, prvenstveno postupak konverzije prava korišćenja u pravo vlasništva. Radi se o veoma koruptivnom postupku, kojim se naši mediji gotovo uopšte ne bave, ali su zato puni afirmativnih priloga o Ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja i ministru Duliću. Ako uporedite visinu sredstava koje ministarstvo izdvaja za propagandu i medijski muk o postupku konverzije, zaključak se nameće sam po sebi. Krajem prošle godine Savet za borbu protiv korupcije dostavio je vladi Izveštaj o poslu postavljanja optičkih kablova kroz Srbiju, koji je poveren preduzeću „Nuba invest“. Prema navodima iz hrvatskih medija, vlasnik „Nuba investa“ je višegodišnji prijatelj ministra Dulića, što ministar nikada nije demantovao, tako da nije iznenađujuće što su mediji u Srbiji potpuno prećutali izveštaj Saveta.

OLIVER DULIĆ

Ako uporedite visinu sredstava koje Ministarstvo za životnu sredinu i prostorno planiranje izdvaja za propagandu i medijski muk o postupku konverzije, zaključak se nameće sam po sebi. Krajem prošle godine Savet za borbu protiv korupcije dostavio je vladi Izveštaj o poslu postavljanja optičkih kablova kroz Srbiju, koji je poveren preduzeću „Nuba invest“. Prema navodima iz hrvatskih medija, vlasnik „Nuba investa“ je višegodišnji prijatelj ministra Dulića, što ministar nikada nije demantovao, tako da nije iznenađujuće što su mediji u Srbiji potpuno prećutali izveštaj Saveta.

Naveli ste i primer RTS-a, i da umesto javnog servisa ima ulogu servisa političkih stranaka i vladajućih elita.

Očigledno je da uprava RTS-a uživa podršku vlasti u meri koja im omogućava da se ogluše o nalog poverenika za informacije od javnog značaja, da plaćaju kazne umesto da dostave javnosti informacije o svom radu i da za to ne snose nikakvu odgovornost. Dokumentacija koju smo tražili odnosi se na poslove RTS-a sa marketinškim agencijama i produkcijskim kućama. Ukoliko ta dokumentacija nije dostupna javnosti ne može biti ni govora o RTS-u kao o javnom servisu, jer građani nemaju osnovne informacije na osnovu kojih bi mogli da prosuđuju o njegovoj uređivačkoj politici.

U čemu se ogleda uloga i odgovornost RRA za ovakvo stanju u medjima?

Još prilikom formiranja RRA i izbora njenih članova bilo je očigledno da je ova agencija pod potpunom kontrolom vlasti, što se ni do danas nije promenilo. Odgovornost RRA za ovakvo stanje u medijima je velika, počev od spornih odluka o dodeli nacionalnih dozvola za emitovanje programa, preko nepoštovanja odluka Vrhovnog suda, nezakonitog obavezujućeg uputstva RTS-u da prenosi sednice Skupštine Srbije, pa sve do odobravanja sumnjivih medijskih koncentracija. Umesto da omogući javnosti informacije o pravim vlasnicima elektronskih medija, RRA je najviše zaslužna za nejasnu sliku medijskog vlasništva u Srbiji, jer se upravo u rukama članova Saveta RRA nalaze odgovarajući mehanizmi za sprečavanje nedozvoljene medijske koncentracije. U protekle tri godine RRA je odobrila najmanje dve sporne koncentracije medijskog vlasništva u slučaju TV „Avale“ i RTV „B92“. Takođe iz informacija koje možete naći na sajtu RRA i dalje nije jasno da li biznismen Predrag Ranković Peconi kontroliše „Hepi TV“ i „Hepi kids TV“, što je informacija bez koje se ne može formirati vrednosni sud prema sadržajima koje ovi mediji emituju.

Ko su najmoćnije i najbogatije PR agencije, ko stoji iza njih i kako funkcionišu?

Prema informacijama koje je Savetu dostavila Uprava za trezor Ministarstva finansija, državne institucije najčešće sarađuju sa konglomeratima iza kojih stoje Srđan Šaper i Dragan Đilas, ljudi bliski Demokratskoj stranci, a to su upravo one marketinške agencije i produkcijske kuće koje imaju najvrednije poslove sa televizijama i u prilici su da utiču ne samo na oglašavanje, već i na uređivačku politiku. Naravno, takva situacija proizlazi iz činjenice da je Demokratska stranka u ovom trenutku na vlasti, međutim, i druge političke stranke imaju svoje marketinške agencije, ili čak svoje medije, kao što je to slučaj sa SPS-om. U gradovima i opštinama gde je opozicija na vlasti možete videti identičan mehanizam saradnje lokalne vlasti sa PR agencijama bliskim vladajućoj stranci. Tako, na primer, agenciju „Profajler tim“, koja je povezana sa Aleksandrom Vučićem, redovno angažuju opštine Zemun i Voždovac od kako je SNS preuzela vlast u tim opštinama. Iz podataka koje nam je dostavila Uprava za trezor takođe je vidljiva povezanost agencije „A medija“ sa državnim institucijama kojima rukovode kadrovi G17 plus, a direktor te agencije je donedavni visoki funkcioner G17 plusa Tomislav Damnjanović.

Kakva su prava i slobode novinara u ovakvom stanju medija u Srbiji?

Savet sa Izveštajem o medijima naročito računa na razumevanje novinara, jer problemi o kojima mi govorimo zapravo onemogućavaju novinare da obavljaju svoju profesiju. Ukoliko se novinari i njihova udruženja ne suprotstave ovako drastičnom urušavanju medijskih sloboda, onda napori Saveta i drugih institucija neće imati značajnijeg efekta.

Kako komentarišete pojedine reakcije da su podaci o vlasništvu u medijima koji su objavljeni u izveštaju neprecizni?

Podaci u izveštaju Saveta nisu neprecizni, oni su onakvi kakvi su dostupni javnosti u Srbiji. Savet je u Izveštaju o medijima iz dostupnih podataka zaključio da javnost nema valjanu informaciju o medijskom vlasništvu, odnosno da institucije nadležne za vođenje registara ne ispunjavaju preporuku Saveta Evrope o kojoj sam već govorila – da javnosti omoguće pristup osnovnim informacijama o medijima, kako bi mogao da se formira vrednosni sud u odnosu na informacije, ideje i mišljenja koja mediji prezentuju. Zaista je cinično da sada oni koji učestvuju u prikrivanju informacija napadaju izveštaj Saveta da je neprecizan zbog toga što nam nisu bile dostupne informacije koje oni prikrivaju. Mi i ne tvrdimo da znamo pouzdano ko stoji iza pojedinih medija, već postavljamo pitanje zbog čega našoj javnosti nije omogućeno da zna te podatke, što je i preporuka Saveta Evrope. Ukoliko nadležne institucije smatraju da su podaci iz našeg izveštaja neprecizni, neka saopšte javnosti precizne podatke. To upravo i jeste jedna od preporuka našeg izveštaja.