Autor: Boban Karović

jul 2011.

Sloboda je najvažnija stvar

Hrabrost. To je ono što nam, pre svega, padne na pamet kada se izgovori ime Verice Barać. Osam godina nalazi se na čelu Saveta za borbu protiv korupcije. Maliciozni kažu da je najdugovečniji funkcioner bilo čega u Srbiji. Drugi, pak, tvrde da vlast ne sme da je smeni, ili ukine Savet, jer je gospođa Barać suviše glasna tako da bi to stvorilo pometnju u žabokrečini na šta liči današnja Srbija. A nove afere nikome nisu potrebne.

I zaista je tako – Verica Barać oduvek je bila glasna. Uvek je reagovala na nepravdu. Branila slabije. Ukazivala na nepravilnosti, zloupotrebe, krađe, korupciju... Izgleda da za nju drugog puta nije bilo.

Razgovor smo vodili u njenoj kancelariji, u zgradi Vlade. Gospođa Barać je bila više nego otvorena i vrlo rado je odgovorila na sva pitanja.

Rođeni ste u Čačku, gde ste završili osnovnu i srednju školu. U Beograd dolazite s namerom da studirate književnost ali upisujete prava. Šta se, zapravo, dogodilo?

-Nisam imala mogućnost da studiram književnost onako kako sam ja to želela, nisam to shvatila kao obično studiranje, da završim pa da imam diplomu.Za mene je književnost bila sveta stvar i suviše sam to volela da bih se samo provlačila kroz sve to. Želela sam da naučim, da popunim neke praznine u obrazovanju koje sam imala do tada, tačno sam znala koje su to praznine. Želela sam da studiram francuski i književnost u isto vreme, da se tome u potpunosti posvetim i onda sam znala da mi za to trebaju mnogo bolji uslovi nego što sam ih ja imala.Trebala mi je podrška u svakom pogledu. I materijalna i svaka druga. Pošto sam videla da ću da studiram kao što se kod nas studira, da bi se došlo do diplome, do posla, otišla sam na prava jer sam mislila da je to praktična stvar koja će mi dati diplomu s kojom mogu da se zaposlim, a to je, ipak, nešto što nije moj izbor. Do dana današnjeg književnost i sve oko poezije je moja najveća strast. Ništa se tu nije promenilo, osim što me je život naterao da se time bavim mnogo manje nego što sam želela.

Nakon završenih studija nekoliko godina radili ste u Beogradu, u PKB-u, zatim ste se, osamdesetih, vratili u rodni Čačak i počeli da radite u opštinskoj upravi. Međutim, kada ste shvatili da je vreme da se angažujete, da istupite u javnost?

-Za vreme bombardovanja. Taj totalitarni režim je prosto klizio ka velikoj nesreći i to je pravilo veliko nezadovoljstvo kod ljudi. Napravili smo, za vreme bombardovanja, Građanski parlament Čačka, jednu vrstu otpora, udruženje građana. To je bila ideja dr Mire Hercog, novinarke Vesne Bjelić i još nekih ljudi. Ja sam se naknadno priključila. Moja ideja je, inače, da uvek moramo da se bunimo, to smatram delom svoje slobode. Sledeće godine to je preraslo u Građanski parlament Srbije.

Šta je najveći uspeh Građanskog parlamenta Čačka?

-To što smo uspeli da napravimo tako nešto za vreme bombardovanja. Za nas su govorili da smo najslobodnija tačka tog trenutka. To pokazuje da ljudi jesu kadri za slobodu i u takvim uslovima. Mislim da smo jedinim delom doprineli pobedi DOS-a. U vreme pobede DOS-a mi smo aktivno radili. Tog petog oktobra u Beograd smo doneli desetine hiljada letaka koje smo delili. Učestvovali smo u svemu tome, ali kad je DOS došao na vlast, njemu više niko nije trebao. Tada smo shvatili da su nas i većinu građana interesovale ozbiljne promene, čvrsto smo verovali da nas vlast neće prevariti i da će se organizovati izbori za ustavotvornu skupštinu.

I u samom Čačku ste dosta uspešno delovali?

-Građanski parlament je sa G17+, tada nevladinom organizacijom, i Republikom sprečio opštinsku vlast, pre svega Velju Ilića, da napravi gradsku deponiju u Mojsinju. To bi bila ekološka katastrofa, ali tako bi se pokrio nestanak para od samodoprinosa. Čačku ne treba deponija, već reciklaža, kao svakom drugom gradu. Uvek kad razmišljam šta sam tokom svih ovih godina dobro uradila, onda se uvek utešim na Mojsinju.

Spomenuli ste Republiku. Imali ste dobru saradnju sa tim listom?

-„Republika” je pisala o nama pre nego što smo mi to uopšte znali. Pisali su o protestima Građanskog parlamenta za vreme bombardovanja, zatim je došlo do kontakta. Oni su sjajno to analizirali kao jednu dobru stvar građanske neposlušnosti koja se ne libi da Miloševićevom režimu kaže da je kriv za bombardovanje.

Bilo je, kasnije, i nekih nesuglasica u Građanskom parlamentu?

-Jedna grupa se izdvojila jer je shvatila da od toga treba napraviti širu organizaciju, da to ne treba vezati samo za bombardovanje. Kada se sve to završilo napravljen je i Savez za promene i Velja Ilić je tražio da se to ugasi. Deo ljudi se izdvojio i nastavio da deluje kaoGrađanski parlament Srbije. Deo koji je ostao radio je akcije koje su opštinske vlasti gledale blagonaklono. Ja sam tada bila u grupi koja je osnovala Građanski parlament Srbije.

Tih godina u Čačku veliku podršku među građanima imao je Velimir Ilić, koji je bio deo nove vlasti. Međutim, Vi ste i sa tom novom vlašću imali dosta sukoba. Niste pristajali na nova pravila, već ste se odlučno svemu tome suprotstavljali. Ilić je čak za Vas rekao da ste – kriminalac.

-To su ljudi koji su trebali da budu procesuirani. Ti ljudi više ne bi mogli da se bave javnim poslom. Kako može čovek koji je napravio toliko štete na svakom poslu koji je radio (Velimir Ilić, prim.aut.) da bude šef parlamentarne stranke i da nam sada drži lekcije iz demokratije.

Kakvo je danas stanje u Čačku? Imate li informacije?

-Čačak je danas zamro grad.Veljin brat je na čelu preduzeća za urabanizam Gradac, potpisuje se kao magistar, a verovatno nije završio ni srednju školu. Gde je magistrirao, gde je diplomirao? To se sve izvrgava ruglu. Pa, Velja Ilić nije mogao da se seti kako mu se zove magistarski rad. To je jedna lakrdija, to je dno koje smo dotakli.

Ali, Ilić tvrdi da nam je on „doneo demokratiju“.

-Taj čovek ništa ne zna o onome o čemu priča. On je čuo usput, to su za njega neke floskule koje on ponavlja. Da vi njega pitate šta je demokratija, on ne zna od čega se to sastoji, nikad nije ni pročitao. To su parole i floskule koje dobro zvuče. Velja Ilić je primer kako u Srbiji možete bez znanja, bez obrazovanja, i stvarnog i formalnog, bez kvaliteta, i moralnih i svakih drugih, biti uspešni. On uvek priđe nekoj grupi koja ima neke šanse, a kod nas se za najvažnije poslove ljudi biraju po tome kako su se snašli u tim partijskim stvarima.

Plaši li Vas to što su nekompetentni ljudi na važnim funkcijama?

-Nekompetentnost je najveći problem Srbije. Srbija nema nikakav drugi razlog, ali apsolutno nikakav drugi razlog za ovoliko siromaštvo, neobrazovanje, loš kvalitet obrazovanja, nezaposlenost... Jedini problem je to što potpuno nekompetentni ljudi vrlo dugo obavljaju najvažnije funkcije. Kad njih slušate, vi se uplašite od onog što oni pričaju, jer oni nemaju nikakav osećaj odgovornosti.

Bili ste član G17 plus dok je to još bila nevladina organizacija. Danas niste član nijedne partije. Zašto?

-Nemam ja strast za to. Naše političke stranke su stranke šefova tih stranaka i svih poslušnika okolo. Ja nisam taj tip. Drugo, ljudi ulaze u u stranke da bi nešto dobili. To što meni treba tamo ne može da se dobije. G17+ je bila dobra ideja, ali je potrošena na ambicije nekoliko ljudi, ambicije bez pokrića. Mlađana Dinkića, pre svega.

Da, nedavno ste, opet, govorili o iznošenju novca na Kipar i baš ste spomenuli Dinkića, koji je pokušao da uđe u trag tom novcu.

-Kad je otišao, Dinkić to nije znao da radi, jer to mora da rade vrlo stručni ljudi. Moguće je i da je njemu neko objasnio da tamo nema ničega. Kad je kasnije postalo jasno da je on tu samo poslužio nekome, on je dobro iskalkulisao, jer njegova ambicija je fantastična i nema toga što neće zameniti za svoju ambiciju za vlast, što je vidljivo. Shvatio je da, ako se otkrije istina, neće biti miljenik, da će izgubiti vlast, a on ako je video da će izgubiti vlast, odustaće od svega.

Suprotstavili ste se Miškoviću i Beku, Savet je radio izveštaje o C marketu, Sartidu, Mobtelu, izvozu sećera..., ali nijedan slučaj nije dobio epilog na sudu. Da li Vas to obeshrabruje, kako Vas, tako i članove Saveta?

-Ne. Dok to radite, pretpostavka je da radite nešto što je za javnost važno. Edukujemo javnost šta su problemi korupcije. Građanima se serviraju informacije koje nisu tačne, zatim razne poluistine. Drugo, ako se nešto poboljša mi ćemo time što radimo samo pomoći Tužilaštvu, to njima može biti velika pomoć.

Može, ali institucije kao da ne žele vašu pomoć?

-To su potpuno zavisne institucije. Piše da su nezavisne. Piše – nezavisno sudstvo. To ne postoji.

Čak ni reformisano sudstvo?

-Tu reformu, da bi to u stvari bila reforma, morala je da radi sudska vlast u okviru pravosuđa. Niko drugi. Je l’ bi pustila izvršna vlast da nju reformiše sudska vlast? Ili, parlamentarna koja ima velika ovlašćenja prema izvršnoj vlasti? Ma, kakvi...

Namere Ministartva pravde, odnosno Demokratke stranke, odnosno koalicije na vlasti bila je da od tog pravosuđa, koje je imalo mnogo mana, napravi još poslušnije pravosuđe, sa većim prostorom za uticaj izvršne vlasti. Da ih i zaplaši ako treba, kao što su to i uradili. Da ih potceni i ponizi, i da oni budu gori nego što su bili. I oni su sada, zaista, gori. Time je namera Ministrastva pravde ostvarena, to se videlo na samom početku, kad su napravljene izmene zakona, tj. odredbi na kraju, koje su u potpunosti menjale suštinu onoga što u osnovnom zakonu piše. Tu je namera izvršne vlasti bila jasna i ona se ostvarila. Uradili smo potpuno pogrešnu stvar.

Šta je trebalo uraditi?

-Umesto da se za ovih deset godina reformisala uprava, da smo prošli kroz lustraciju, reformu državne uprave, da su rasformirane sve tajne službe, ne znamo ni koliko ih ima, i ko s kim ovde ratuje, da su otvoreni dosijei, da je pitanje zločina stavljeno kao državno pitanje broj jedan, ali svih zločina, i prethodnog, totalitarnog režima i ratnih zločina, mi nismo ništa uradili. Sada uopšte ne bi bilo važno pitanje čije su pare, jer bi se za mnoge znalo da su od zločina. Mislila sam da će to biti pitanje broj jedan jer se na ovome ne može napraviti demokratski poredak. Mi smo sada imali situaciju sa tajnim službama, istim onim iz Miloševićevog sistema, i policija i tajna policija koja stoji iza svih onih nerešenih ubistava, ne samo do 2000. već i posle: i sudije Simeunovića, i gardista u Topčideru, i novinara Pantića, i zaštićenog svedoka, i očevidca u ubistvu premijera, i majora Gavrilovića, i mnogih drugih koji nisu tretirani kao ubistvo, nego kao saobraćajna nesreća... Umesto da su sva ta pitanja otvorena, da je Srbija kao svaka postkomunistička zemlja prošla kroz te mene koje su nužne, mi bismo imali pretpostavke da reformišemo pravosuđe, pa bi pravosuđe uticalo na to kako će se formirati te tajne službe, jer sud mora da vrši kontrolu akata, sudsku kontrolu izvršne vlasti. Da se to ne bi desilo, oni su radili reformu gde su 830-840 ljudi ostavili su bez posla u jednom danu. Bez prava na žalbu, bez pouke o pravnom leku. Nakon toga nastupio je muk u Srbiji.

Da li nam Evropska unija može pomoći?

-Može, ali mislim da neće. Ja se sećam vremena veće podrške, više interesovanja. Bilo je sjajnih ljudi u Beogradu, koji su vodili te institucije. A onda je to splaslo, posebno nakon atentata na premijera, jer je to zločin koji je zaprepastio Evropu. A mi u istoriji imamo još takvih strašnih zločina od kojih se normalna, pristojna, kulturna Evropa zaprepastila.Onda su oni shvatili da su ti napori da se pomogne Srbiji prilično uzaludni, da možda mi i nemamo kvalitet za tu vrstu demokratije. Imam utisak da u poslednje vreme Evropa prilično mehanički prema nama postupa.

Ipak, naša vlast, posebno DS, ističe Evropu kao jedini pravi put za Srbiju. Je l’ Vam se čini da postoji veliki jaz između onoga što govore i onoga što čine?

-Sve lošije zakone predlažu. Sve više institucija stavljaju pod svoju šapu. Procesi su potpuno suprotni od onoga što oni pričaju. To mogu tako da rade jer su pre toga građane doveli u egzistencijalne probleme, tako da više ne mogu da razlikuju šta je tačno, a šta ne. Zamislite tu nezaposlenost, siromaštvo... To dovodi ljude u situaciju da možete da radite šta god hoćete, oni nemaju čime da pruže otpor.

Druga stvar je kontrola medija. Savet ima dobru saradnju sa svima, osim sa onim medijima koje drže tajkuni. Postoje sjajni profesionalci u medijima, ali je pitanje kad on to napiše, i dobro razume, da li će to njegov urednik da pusti. Kao i kod institucija, sarađujete sa dosta dobrih ljudi, dobrih profesionalaca, kažu da im je jasno, ali kad ode tamo ne može ništa da uradi osim da izgubi posao, da navuče gnev, da postane neko koga će stvaviti na neku listu. Ljudi se ne usuđuju da to rade. Ja sam imala neke olakšavajuće okolnosti, na primer nisam imala decu. Od toga što napravim, sve što je loše, što će me dovesti u neki problem, sve će se odnositi samo na mene.

Da li se, ipak, pomalo plašite?

-Nisam plašljiva osoba. Ljudi iz tih službi za dezinformisanje seju strah. Šta će da nam rade? Hoće li sve da nas pobiju? Ili da nas stave u koncentracione logore? Oni hoće da uplaše ljude i plaše ih stvarno, jer oni bi bili u problemu da više ljudi iznese svoje mišljenje. Ima ovde sjajnih ljudi i sve razumeju. Sve ovo što serviraju u medijima većina prostojnog sveta zna da to ništa nije tačno. Nisu ljudi blesavi. Stvar je u tome što vrlo vešto manipulišu. Strah je iracionalna stvar.

Ovih dana čaršija dosta burno govori o slučaju Ceca i njenom nagodbom sa tužilaštvom. Ipak, s druge strane imamo Dragana Džajića, koji je odbio nagodbu. Kako to vidite?

-Jedan od razloga što rade ovo Džajiću je ozbiljna opomena. Mislim da je Džajić sjajan čovek koji nikada nije učinio krivično delo i koji je bio naš ponos. Zahvaljujući svom blistavom talentu treba da bude basnoslovno bogat. Za njega znamo da to zaslužuje. Ali, kao što vidite, za njega je tužilaštvo, odnosno policija našla za shodno da utvrđuje da li je njegova imovina srazmerna njegovim prihodima. To pitanje ne postavlja se za Miškovića, Peconija, Beka, Kostića, Arkanovu udovicu... Tu ima ljudi koji su nakupovali desetine preduzeća u privatizaciji, a nikad se ranije nisu bavili legalnim poslom, makar neki za koji se zna. Sad, našli su Džajića, jer im on kao sjajan čovek, smeta. Smatraju da je on ozbiljna opomena, a drugo – njega su kao primer nacionalne veličine, i čoveka od velikog ugleda, hteli da slome da bi tako uplašili što više drugih ljudi. Mislim da za to što rade Džajiću nema drugog razloga osim što je Mišković rešio da od Crvene Zvezde napravi lokaciju za izgradnju, kao što to želi da uradi sa Lukom Beograd, autokomandom... Autobuskoj stanici na autokomandi promenjena je namena, sada to više neće biti autobuska stanica, iako je to jedina lokacija koja je obezbeđivala da 85 odsto autobuskog saobraćaja dođe na tu lokaciju. Sad je to zbog Miškovića promenjeno. Ili nekog drugog. Mišković je simbol. Mi ne znamo koliko je tih ljudi, kolika je njihova moć, kako se oni organizuju, ko njima daje ovu moć koja nema veze ni sa izborima, ni sa novcem, ni sa bilo čim. Ta moć potiče, izgleda, iz tajnih arsenala iz kojih je poticala i Miloševićeva moć.

Kako ste shvatili poruku koju je, pre par meseci, predsednik Tadić uputio tajkunima?

-Da je on držao do sebe, do ugleda institucije koju predstavlja, ali pre svega do svog ličnog ugleda, jer je i predsednik stranke koja je okosnica vlade, ne bi to učinio. Ne treba on nikome ništa da poručuje, već njegova vlada treba da pripremi dobre zakone, da se kontroliše poreklo novca, da se oporezuju oni koji treba da se oporezuju, da se popravi ono što se vidi da ne funkcioniše kako treba, i tu ne treba nikog da moli, jer su zakoni imperativ za sve. I on je tada priznao da za tajkune zakon nije imperativ.

Slučaj Jugoremedije je i te kako uspeh Saveta. Da li je to, istovremeno, i najveći uspeh?

-Jeste, na neki način.To je više zasluga akcionara Jugoremedije. To je sjajna ekipa. Da ima sto Jugoremedija, slika Srbije bi u ekonomskom, ali i moralnom smislu, bila bolja. Akcionari Jugoremedije sve su postigli protiv institucija sisteme.

Imate li Vi danas nekih ambicija?

-Imam problema sa zdravljem. Povremeno je bolje, povremeno je lošije. Pre nekoliko godina sam, zbog bolesti, otišla u penziju, tako da nikakvih profesionalnih ambicija nemam. Iskoristila sam to što sam preživela i to što nemam drugih obaveza pa mogu da se posvetim Savetu, da se borimo za neku opštu stvar. To je jedna sjajna ekipa ljudi i kad se plašim za svoje zdravlje i kad pomislim da bi bilo najpametnije da se sklonim, da ne znam sve to, baš ti ljudi iz Saveta me zadrže. Ta ekipa nije se kolebala svih godina, to je ekipa koja želi nešto da učini. Svi oni imaju svoje profesije i vrlo su uspešni u tome, ne žele da budu nečasni ljudi, oni žele časno da rade, da deo svog znanja, iskustva, vremena i truda utkaju u nešto što će se ipak raditi drugačije.

Da li su Vas upornost, hrabrost i beskompromisnost koštali u životu?

-Nije me ništa koštalo. Mene bi više koštalo da sam radila drugačije. Verujem u takav svet. Verujem da se svaki pristojan čovek mora boriti i za to da imamo, recimo, kišnu kanalizaciju, da nam obrazovanje bude dobro... U staroj Grčkoj su govorili da su idioti oni što se brinu samo za svoj položaj. I mislim da su idioti, jer svaki idiot zna za sebe da se brine. A treba da se brinemo za opšte stvari, da svima bude bolje... Nije siromaštvo problem samo siromašnih. Ako je tako, oni nikada neće prestati da budu siromašni.

Nisam ništa izgubila. Ja sam dobila. Upoznala sam sjajne ljude, sa mnogim sjajnim ljudima sam sarađivala, a ne bi bilo tako da sam se bavila samo svojim poslom. Dobila sam u iskustvu, zatim u pohvalama sjajnih ljudi do čijeg mišljenja mi je stalo.

Dobili ste nagrade Osvajanje slobode i Dragoljub Stošić za građansku hrabrost. Da li postopjanje tih nagrada znači da u našem društvu nema slobode i hrabrosti?

-Nema slobode i hrabrosti. Inače nam ne bi ovako bilo. Sloboda je najvažnija stvar. Bez slobode nema demokratije i nema ničega od ovog što mi hoćemo.

Na kraju, kako se odmarate i kako provodite slobodno vreme, ako ga uopšte imate?

-Idem u Preljinu kraj Čačka. Tamo mi i majka živi. Tamo i ja živim kad god mogu. Imam svoje životinje i biljke, jedan raj koji sam stvorila i koji me odmara. I naravno, imam ono što niko ne može da mi oduzme – čitanje. Ima divno napisanih knjiga. Jednom je Vida Ognjenović rekla da su sve lepe stvari zapisane, samo ih treba naći.