Izvor: Centar za istraživačko novinarstvo Srbije
Autori: Bojana Jovanović i Stevan Dojčinović

jul 2011.

CINS: Ko su ljudi koji su krojili ekonomske reforme i privatizaciju u Srbiji nakon demokratskih promena 2000. godine?

Barać: Zakon o privatizaciji, način privatizacije i proceduru su napravili 2001. godine ljudi iz konsultantskih kuća koji su, u stvari, bili ljudi tajkuna i moćnih ljudi u Miloševićevom vremenu. Oni su već 2000. godine imali prednost – određena znanja, informacije, poznanstva sa ljudima iz inostranstva i imali su vezu sa tajkunima i važnim ljudima u sistemu. Kada pogledate 2000. godinu, jedino su oni vrlo spremni dočekali te takozvane promene. Oni su, naravno, već devedesetih godina znali da je Miloševićev režim počeo da ih ugrožava, jer je ugrožavao njihov novac. Već tada su bili vrlo bliski sa takozvanim “demokratskim opcijama”, jer kada su videli da Miloševićev režim sve dublje tone u izolaciju, znali su da moraju polako da promene političku opciju, da je to (bliskost sa Miloševićevom opozicijom, prim. red.) mudro i za njihov položaj i za njihov novac. Znate, da biste sačuvali uticaj morate da razumete na koju stranu prelazite. Treba da znate da su jedna od možda najvažnijih činjenica u Srbiji tajne policije, civilne i vojne. One su bile veoma moćne devedesetih godina, jer su određivale ili stvarale uslove pod kojima će se demokratske partije finansirati u vreme Miloševića. Ta tranzicija je faktički obavljena još ranije i 2000. godine sve je bilo na mestu – tajkuni, tajne policije, novac iznet iz Srbije i moćni i uticajni konsultanti, profesori nekih univerziteta, svi na ključnim pozicijama. To je bio oslonac. Oni su u stvari napisali Zakon o privatizaciji, Zakon o Agenciji za privatizaciju i svoje najbliže ljude postavljali na čela tih agencija i ministarstava.

CINS: Šta se moglo uraditi da privatizacija bude bolja?

Barać: Privatizacija će i dalje imati dosta problema sa korupcijom zato što imamo ogromnu društvenu svojinu koja nema titulara i koja je zgodan plen. Mi smo već u prethodnom periodu imali izvlačenje kapitala iz društvenih preduzeća, jer je to direktorima, menadžerima, konsultantima omogućavao sistem. Ako hoćete koliko-toliko zakonit proces privatizacije, morate rešiti neka prethodna pitanja. Oni su inače i zakone pravili tako da postoji praznina tamo gde im je to potrebno. Znači ova vlast, to mora da se zna, namerno donosi loše zakone. Ne možete da u zakonu neke stvari ne definišete. U pravu se zna: ako je nešto definisano, a neko to ne poštuje, mora da bude tačno propisano šta se onda radi. Ovlašćenja moraju u potpunosti da se poklapaju sa odgovornošću. Gde to nemate, imate zakonitu mogućnost za kršenje zakona. To je kao kod Agencije za privatizaciju – ako znate šta je nekome dužnost, a nigde nemate mogućnost postavljanja pitanja njegove odgovornosti kad to ne radi, onda su vam sve propisane obaveze zapravo deklaracija, a ne pravna norma. Oni su majstori za to, odlično to rade.

CINS: Kako bi ste ocenili rad Agencije za privatizaciju?

Barać: Ljudi koji su smislili taj koncept napravili su Agenciju za privatizaciju koja je jedan potpuni specifikum. To je državno telo bez ikakve odgovornosti. Sami kreiraju, sprovode i kontrolišu proces privatizacije. Njih ne kontroliše niko. Tu je napravljena jedna ozbiljna politička podvala. Navodno, Agenciju za privatizaciju kontrolisaće Odbor za privatizaciju Narodne skupštine. To je nepostojeća kontrola zato što je parlament političko telo i ne zna da uđe u poslove prodaje – kako se vrši procena u preduzeću, kako se prihvataju nalazi veštaka odnosno konsultantske kuće, kako se to kontroliše, kako organizujete tender ili aukciju. Agencija za privatizaciju nije radila dobro svoj posao – nije tražila dobre vlasnike (za privatizovana preduzeća), a to je bio njen osnovni zadatak. Suština problema društvene svojine je to što nema dobar menadžment, nema dobrog vlasnika. I zašto biste imali sve te povlastice od države (da kupite jeftinije, dobijete pogodnosti…), osim ako država ne zaključi da će sa dobrim vlasnikom da zadrži proizvodnju i zaposlenost i da unapredi biznis? Onda shvatite da novi vlasnici nisu traženi po tom ključu. To su bili ljudi vrlo bliski režimu, tajkunima, političkim strankama… Prosto bi se po tom kretanju novca moglo shvatiti ko je taj ko odlučuje o svemu u Srbiji. Oni su, da kažemo uslovno, pravili uslove (privatizacije) za svoje ljude. Pa se, da bi ti ljudi jeftino kupili preduzeća, naduvaju socijalni program i investicija i tako se smanji cena. To je apsurd. Zašto biste se uopšte petljali u buduće investicije nekoga ko kupuje fabriku? Neko ko ozbiljno kupuje fabriku, ozbiljnim parama, će svakako da investira, to je u prirodi njegovog biznisa. Ali ako hoćete da mu smanjite cenu, ti kriterijumi su neophodni. Zatim se postupak napravi tako da ne uspe aukcija. Na svakoj narednoj aukciji se smanjuje cena i onda imate preduzeća koja su prodavana za neki mali procenat knjigovodstvene vrednosti. Znači bud-zašto. Onda se to još naplati u 6 godišnjih rata, a onda se napravi ugovor koji Agencija neće da kontroliše jer je to već izabran vlasnik kome je omogućeno da tako pere svoje ili tuđe pare. Novi vlasnik onda stavi preduzeće pod hipoteku, za to kupi sledeće preduzeće, pa to preduzeće pod hipoteku, pa kupi sledeće preduzeće… Imate ljude koji su kupili više desetina preduzeća – bez novca, jer Agencija, kao, nije bila nadležna da to kontroliše. Naravno da je bila nadležna! Jer ako vi nemate pare da kupite, kako onda Agencija može da veruje da ćete vi biti dobar vlasnik? Nemate pare da kupite firmu, a treba da razvijate biznis! Pa od čega ćete da razvijate biznis? I onda imate kriminalce, njihove pomagače, ljude iz Miloševićeve države koji su prali novac, razne takve krugove ljudi. Tako su otišla srpska preduzeća. I zato su sva propala. Omogućeno je tajkunima i kriminalcima da kupujući preduzeća ustvari dođu do ogromnih nekretnina. To je njih interesovalo. Oni su namerno upropašćavali preduzeća da bi došli do nekretnina, zemljišta i tako dalje, očekujući da će jednog dana to da valorizuju tako što će doći neki sledeći, pa će oni to njima da prodaju.

CINS: Kako ocenjujete aktuelni Zakon o privatizaciji?

Barać: Zakon o privatizaciji je fantastičan za korupciju. Da biste napisali jedan zakon o privatizaciji koji će pružiti neki otpor korupciji, morate rešiti neka prethodna pitanja. Pre svega pitanje svojine, znači šta je to što se privatizuje. U Zakonu o privatizaciji piše da će se privatizovati državna i društvena imovina. To je opasan pravni dualizam. Kod nas je društvena svojina često imala elemente onoga što je državno, to nije bilo razdvojeno. Imali ste društvena preduzeća koja su imala prava na korišćenje državnih resursa. Šta vi u stvari privatizujete? Na primer, kada prodajete “Knjaz Miloš”, da li prodajete izvore vode? Ako prodajete “Knjaz Miloš”, morate prodati samo punionicu, jer je to u društvenoj svojini. To je fabrika, ali i da uspostavite pravilo kako dajete vodu na korišćenje, pod koncesijama ili na drugi način regulisano. Da se ne bi desilo kao u Srbiji – da ste sve prodali, što bi rekao ministar Škundrić – “u paketu”. Ni jedna država ne prodaje javna dobra!

CINS: Da li su zakoni loši zbog korupcije ili nesposobnosti?

Barać: To je namerno sve urađeno.

CINS: Da li su vaši izveštaji o korupciji na neki način povezani sa pismom iz Brisela koje je nedavno upućeno našim vlastima, u kojem se navode 20 slučajeva korupcije koje treba istražiti?

Barać: Savet je dostavljao Evropskoj komisiji i Briselu sve što je radio. Brisel je tražio od Vlade izveštaj po svim tim slučajevima. Oni hoće da provere kako rade institucije u Srbiji, odnosno kako se primenjuje zakon. Sve do sada oni su Srbiji davali pozitivne ocene zato što Srbija dostavi izveštaj da je donela Zakon o sprečavanju pranja novca, da je napravila Upravu za sprečavanje pranja novca, da je donela zakon o ovome, zakon o onome. Evropa je stalno govorila da to su “pozitivni koraci”. Onda su u Evropi shvatili da se ti zakoni uopšte ne primenjuju. Sa jedne strane imate zakone, institucije, sve što Evropa traži, a sa druge najkrupniju korupciju koja se nikada ne procesuira. Nikada ni jedan slučaj krupne korupcije, one dominantne, ona na vrhu, gde ima svih indicija da su umešani predsednici Vlade, ministri, tajkuni iz Miloševićevog vremena, nije procesuiran. ”

CINS: Savet takođe podnosi krivične prijave tužilaštvu, a to nije u opisu vašeg posla?

Barać: Nije, ali mora da se radi. Godinama smo dostavljali izveštaje, ali nikada ništa nije urađeno. Imamo sve podatke o luci „Beograd”, koji su opšte poznati. Kako je moguće da na takvu sumnju na kriminal država to ne proveri? Da je ministar znao da je vrednost akcija nekoliko puta veća, a prodao 40% državnih akcija? Ako je to tačno – to je kriminal. Jel tako? Za „Novosti” – to je totalni kriminal koji traje deset godina, u kome učestvuju sve vlade i sve državne institucije. I na kraju, kao kruna svega, Beko je pre pet godina na berzi kupio sa svoje tri povezane firme 62% akcija „Novosti”. Navodno je prikrio činjenicu da se radi o povezanim licima. On je mogao da kupi samo 25% da je Komisija (za hartije od vrednosti, prim. red.) izvršila proveru. Komisija navodno nije mogla to da utvrdi. Otvaranjem običnog registra možete to utvrdite! Pet godina kasnije, znate šta je komisija uradila? Dala mu je nalog da istakne ponudu za preuzimanje, a rešenje koje je donela neće nikome da dostavi – to je, kao, “poslovna tajna”. Kako može da bude poslovna tajna? To mora da bude poznato zbog učesnika na berzi, da vas ne prevari kako ko hoće. On je prevario učesnike na berzi. Kako to može da bude bez sankcija?

CINS: Vi niste u najboljim odnosima sa Vladom?

Barać: Kako možemo? Vlada učestvuje u ovome.

CINS: To je mnogo čudno. Vi ste savetodavno telo Vlade.

Barać: Šta da radim? Dugo smo se borili sa tim šta da radimo. Krenuli smo da istražujemo, na primer šverc šećera, misleći da će taj naš izveštaj da pomogne Vladi da reši pitanje šverca. Nismo pretpostavili da Vlada u tome učestvuje. Kada počnete da istažujete, vidite na primer da je Vlada, ili ministar, ili državna institucija učestvovala u tom kriminalu. Sad postavite pitanje: da li da obustavite istraživanje zato što ste videli da su oni umešani, a vi ste savest Vlade, ili pak profesionalno nastavite da radite, pa ko je umešan – umešan je.

CINS: Kada ste pokvarili te odnose?

Barać: Čim smo uradili prvi izveštaj o šećeru 2003.

CINS: I kako to sad funkcioniše? Kakva je komunikacija?

Barać: Savet treba da istražuje fenomene krupne korupcije zato što je korupcija u Srbiji sistemski problem. I to piše i u strategiji. Da bismo rešili, polako ušli u problem rešavanja korupcije, treba da menjamo sistem tako što ćemo donositi bolje, međusobno usklađene zakone i formirati dobre, stabilne institucije. Jedan od mehanizama kako ćete ovo da radite je da proučavate fenomene i pokazujete kako ta sistemska korupcija deluje.

CINS: Pokazivati javnosti ili…?

Barać: Pokazivati i Vladi i javnosti. Pretpostavimo da Vlada zaista želi da se bori protiv korupcije. Znači potpuno hipotetički. Da su to ljudi koji to stvarno žele, ali nemaju dovoljno iskustva – koliko razumem, oni bi se obradovali našem izveštaju o „Novostima”.

CINS: Da li im i dalje podnosite izveštaje?

Barać: Da, prvo njima.

CINS: Gde to ide? Kod premijera?

Barać: Kod premijera. To je test. Vlada tvrdi da je vrlo zainteresovana da se bori protiv korupcije i da joj je to jedan od prioriteta. Savet je tri nedelje čekao sa objavljivanjem izveštaja o „Novostima”, misleći da će Vlada ipak sesti da o tome razgovara. To su ozbiljna kršenja zakona, ozbiljno ugroženi državni interesi. Tu je ozbiljno ugrožen interes Vlade kao vlasnika državne imovine. Kao kad bih ja vama, kao vlasniku nečega, napravila izveštaj koji vam ukazuje na opasnost po vašu imovinu. Vi biste meni, naravno, bili zahvalni. Vrlo jednostavno: ako oni žele da se bore protiv korupcije, makar da razumeju šta tu treba uraditi, oni bi jedva dočekali sve što je stiglo. Tu je nestao ogroman državni kapital. Oni su stopirali sve medije da niko ništa ne objavi. Oni su umešani u to. Meni je to potpuno jasno. I svima treba da bude jasno. Centar korupcije u Srbiji je Vlada.