Ključna uloga Akcijskog fonda

Ukoliko se promene usvoje u predloženoj formi preti opasnost od većeg stepena korupcije. U skupštinskoj proceduri konačno su se pojavile izmene Zakona o privatizaciji, Zakona o akcijskom fondu i Zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata. Očekivalo se da predložene promene otklone loša, nelogična i kontradiktorna, ali i rešenja koja su omogućavala korupciju u procesu privatizacije. U velikoj meri ova očekivanja su izneverena. Ukoliko se promene usvoje u predloženoj formi, možemo sa velikom dozom izvesnosti govoriti o tome da će stepen korupcije porasti, a stvoriće se i mnogi problemi koji trenutno ne postoje.

Namera predlagača je bila da ne dovodi u sumnju ispravnost samog modela privatizacije, već da ga samo dopuni. Ali broj i karakter izmena je takav da se s pravom može govoriti o novom modelu privatizacije. Predložena su 44 nova, od 84 članova koliko zakon sada ima, što bi i sa formalnog stanovišta trebalo da vodi usvajanju jednog potpuno novog zakona. Predlagač se, međutim, dosetio da po nekoliko novih članova stavi pod jedan član Zakona o izmenama i dopunama zakona o privatizaciji, da bi na taj način izbegao proceduru za usvajanje novog propisa.

Možda je ovo prilika da se podsetimo kako smo došli tu gde jesmo. Krajem 2000. na snazi je bio Zakon o svojinskoj transformaciji iz 1997. koji je formalno davao prednost zaposlenima a u praksi je dovodio upravu preduzeća u privilegovan položaj. Direktor je mogao pritiscima ili usled nerazvijenosti tržišta, veoma povoljno da otkupljuje emitovane akcije i učvrsti svoj položaj u preduzeću. Ta mogućnost je izdašno korišćena posle poraza Slobodana Miloševića na predsedničkim izborima, tako da su do kraja 2000. godine, odnosno do formiranja nove vlade, najuspešnije firme većim delom prešle u privatno vlasništvo. Na taj način je nomenklatura Miloševićevog režima uspela da zadrži ekonomsku u trenutku kada je izgubila političku moć.
Demokratske vlasti su se našle u dilemi – da li da ponište izvršenu privatizaciju i primene novi model ili da startuju sa novim modelom ignorišući dobitke Miloševićevih saradnika. Preovladalo je opredeljenje za drugu opciju, jer je devedesetih godina privatizacija već poništavana nekoliko puta. Dakle, promovisan je novi model privatizacije u kome investitori van preduzeća dobijaju dominantan položaj u firmi. Takva orijentacija se uklapala i u politiku Svetske banke, koja je na osnovu iskustava iz devedesetih godina došla do zaključka da je privatizacija u kojoj zaposleni kontrolišu kapital ekonomski inferiorna.

Početkom 2004. nova vlada je gromko najavljivala povratak imovine starim vlasnicima (što je prethodna faktički zanemarila), zatim reviziju privatizacija koje su obavljene na nezakonit ili korupcionaški način, dok su neki političari najavljivali i promenu samog modela privatizacije. Posle godinu dana pokazalo se da ništa od toga nije stvarno nameravano. Zakon o restituciji nije donet (a ne zna se ni kada će), revizija je trapavo pokušana u nekoliko slučajeva, a promena modela je zvanično odbačena.

Kada se ima u vidu ovakvo odvijanje događaja, očekivanja od promena ne mogu biti velika. Međutim, u pojedinim rešenjima predložene izmene zakona jesu velike, iako na prvi pogled možda nisu uočljive. Njih su izgleda prevideli i zakonodavci prošle nedelje, što se vidi po izostanku ozbiljne diskusije na sednici skupštinskog Odbora za privatizaciju. Na primer, nisu prodiskutovane sve posledice činjenice da Akcijski fond dobija daleko veću ulogu nego što je dosad imao. Akcije koje se nalaze u njegovom portfelju sada dobijaju pravo upravljanja, postaju obične akcije. Međutim, one u stvarnosti postaju mnogo više od običnih akcija: preduzeće će ubuduće morati da dobije dozvolu od Akcijskog fonda za čitav niz radnji (predlog definiše osam slučajeva, mada u devetoj tački kaže „kao i u drugim slučajevima sticanja i raspolaganja imovinom” – što praktično znači uvek) bez obzira na procenat akcija koji se nalazi u rukama Akcijskog fonda! Čak i ako Fond poseduje dva odsto akcija, preduzeće će morati da traži (i dobije!) dozvolu za investicije. Ova apsurdna situacija je u suprotnosti sa odredbama tek usvojenog Zakona o privrednim društvima i daje Fondu veća prava nego što imaju obični akcionari.

Akcijski fond ima u svom portfelju akcije preko hiljadu preduzeća i taj broj će se povećavati, jer se akcije prenose Akcijskom fondu ukoliko dođe do raskida ugovora o prodaji. U proseku on poseduje oko 40 odsto akcija, mada je u mnogim preduzećima procenat učešća vrlo mali, baš kao u prethodnom primeru. Šta će se desiti u prosečnom preduzeću? Fond će biti najveći akcionar, jer su ostale akcije raspršene na mnoštvo malih akcionara. Stoga će Fond biti u prilici da diktira sastav članova Upravnog odbora, izbor generalnog direktora i da donosi sve ključne odluke u preduzeću. Ovaj zadatak u velikoj meri prevazilazi sadašnji kapacitet Fonda.

prof.dr. Milić Milovanović, član Saveta