Zakon predstavlja osnovni antimonopolski zakon u našoj zemlji. On treba da reguliše rad monopola, odnosno da predupredi zloupotrebu monopolskog položaja na tržištu. Takođe, ovaj zakon treba da postavi kriterijume za spajanje preduzeća, kako njihovom fuzijom ne bi došlo do formiranja novih monopola ili preduzeća koja dominiraju tržištem. Značaj ovog zakona se ne može preceniti. On već spada u sastavni deo jedne dobro organizovane tržišne privrede. Prvi antimonopolski zakon je donet u SAD još 1890. godine i još je na snazi. Evropske zemlje su takođe razvile svoje antimonopolsko zakonodavstvo u prošlom veku i zbog značaja koji se pridaje borbi protiv monopola, ove odredbe su ušle i u osnivački akt Evropske Zajednice. U tom Ugovoru poseban značaj imaju članovi 81. i 82. (prečišćena verzija iz Nice). Prema Uredbi (Regulation) Saveta EU br. 1/2003, sve zemlje članice moraju da ugrade ove odredbe u svoja nacionalna zakonodavstva i da omoguće sudovima da direktno primenjuju u celosti ove članove. Prema tome, ukoliko naša zemlja želi da postane članica evropskog kulba, moraće da razradi svoje antimonopolsko zakonodavstvo u skladu sa pravilima koja u njemu važe i koja su konkretizovana u Smernicama Komisije EU (2001/S 3/02).

Posebno su antimonopolski zakoni važni u zemljama koje se nalaze na prelazu iz planske privrede u tržišnu. Socijalistička doktrina privrednog razvoja je isticala u prvi plan podizanje industrijske proizvodnje. Verovalo se da je sa tehnološkog stanovišta najefikasnije postojanje samo jednog proizvođača u svakoj privrednoj grani. Problem monopola se tada nije postavljao jer su cene najvećim delom bile pod državnom kontrolom. Prelaskom na tržišno formiranje cena i uz privatizaciju, dolazi do stvaranja moćnih monopola u privatnim rukama. Kako svako privatno preduzeće ima za cilj maksimiziranje profita, to ovi proizvođači podižu cene u odnosu na konkurentske i vrše ostale zloupotrebe svog monopolskog položaja. 

U našoj zemlji je ovaj proces potenciran iz dva razloga: raspadom jugoslovenskog tržišta došlo je do formiranja monopola i u onim granama gde je bilo kakve-takve konkurencije, a sa druge strane - period ratova i sankcija doveo je do velike koncentracije bogatstva u malo ruku i sada se taj kapital legalizuje i dalje ukrupnjava kreiranjem novih monopola. U tom procesu novi bogataši ne biraju sredstva za ostvarenje svojih ciljeva, prvenstveno putem finansiranja političkih partija i podmićivanja državnih službenika. Stoga je borba protiv monopola vrlo značajan element borbe protiv korupcije u našoj zemlji.

Zakon o zaštiti konkurencije, koji je donet sptembra meseca 2005. godine, ne zadovoljava ciljeve koji se postavljaju pred jedan antimonopolski zakon. Putem njega se ne može voditi efikasna borba protiv postojećih monopola, niti on može preduprediti stvaranje novih monopola, što se već u praksi pokazalo propajanjem C-marketa trgovinskoj mreži koju kontroliše holding Delta, suprotno izraženom mišljenju Komisije za zaštitu konkurencije. Vlada je pripremila predlog izmena i dopuna Zakona (nije jasno da li se predlaže usvajanje novog zakona) i dostavila ga Savetu radi davanja mišljenja i predloga. Posle proučavanja teksta Zakona i njegovih izmena, Savet je zauzeo sledeće stavove.

1. Predmet i cilj

Predmet i cilj Zakona nisu dobro definisani. Ukoliko te dve stvari nisu jasne piscu zakona, ne može se očekivati dobar zakon koji će u svojoj primeni davati povoljne rezultate. U Članu 1. koji definiše predmet i cilj Zakona, kaže se da se «uređuje zaštita konkurencije na tržištu radi obezbeđivanja ravnopravnosti učesnika na tržištu, a u cilju podsticanja ekonomske efikasnosti i ostvarivanja ekonomskog blagostanja društva u celini, naročito potrošača...». U ovom stavu postoji više nepreciznosti i čak kontradikcija. Naime, cilj zakona treba da bude zaštita konkurencije, kao jednog procesa čijim odvijanjem se postižu mnoge koristi za društvo, a ne zaštita postojećih konkurenata (ravnopravnost učesnika). 

Prema Zakonu, ravnopravnost učesnika je važna radi podsticanja ekonomske efikasnosti. Međutim, ekonomska efikasnost je u savremenim antimonopolskim aktima sinonim za odustajanje od antimonopolskih mera u jednom kratkom periodu, kako bi proizvođači putem snižavanja troškova proizvodnje i prometa obezbedili niže cene potrošačima (Član 82. stav 3. Ugovora o osnivanju Evropske zajednice). Argument o ekonomskoj efikasnosti se koristi kao izuzetak od primene opšteg pravila o zabrani dogovora i zajedničkog nastupa konkurenata. Tako naš Zakon izuzetak uzdiže na nivo opšteg principa. 
Dalje, Zakon ističe kao cilj «ostvarivanje ekonomskog blagostanja društva u celini, naročito potrošača...». Ova dva cilja su često kontradiktorni. Kada se govori o ekonomskom blagostanju celog društva, misli se i na blagostanje monopoliste, međutim cilj antimonopolskog zakona je smanjenje njegovog blagostanja. Primenom zakona bi trebalo da dođe do smanjivanja monopolskih renti, što svakako nije u interesu monopola. Zato antimonopolska pravila u prvi plan ističu interese potrošača, čije se blagostanje povećava snižavanjem cena, kao i interese proizvođača koji su prinuđeni da prodaju robu kupcu koji putem dominacije na tržištu obezbeđuje cene niže od konkurentskih (antimonopolskim merama će se ove cene povećati). U oba slučaja se jednima poboljšava položaj a drugima pogoršava. Kako su blagostanja pojedinaca neuporediva, ne može se sameriti blagostanje celog društva oduzimanjem gubitaka od dobiti pojedinaca.

2. Relevantno tržište

Za primenu jednog antimonopolskog zakona od posebnog značaja je definisanje tržišta na kome monopolista prodaje. Recimo da Komisija konstatuje kako je neki proizvođač mleka monopolista na beogradskom tržištu, on se na sudu može braniti ističući da je on samo jedan od mnogih proizvođača u zemlji, čija ponuda je mala u odnosu na ukupnu prodaju mleka. Ili jedan trgovinski lanac koji dominira na tržištu, može tvrditi da je njegova realizacija pojedinih proizvoda mala u odnosu na ukupnu prodaju (voća, povrća, deterdženata, džemova, kafe, itd). 

Zakon u Članu 6. ovaj problem rešava tautološkom tvrdnjom: «Relevantno tržište ... jeste tržište koje obuhvata releventno tržište proizvoda na relevantnom geografskom tržištu». U produžetku istog stava se kaže kako je relevantno tržište zapravo skup zamenjivih dobara ili usluga (susptituti). Potrošač lako može zameniti jednu vrstu deterdženta drugom, ili jednu vrstu kafe drugom vrstom, te zaista može da se govori o tržištu kafe i tržištu deterdženata. Ali kafa se ne može zameniti deterdžentom, tj. nisu u pitanju supstituti. Da li to znači da ako neki trgovac prodaje i jedno i drugo, on nikad ne može biti monopolista jer prodaje na različitim tržištima? Ili je zakonodavac imao u vidu skup svih supstituta, što onda odgovara ukupnom tržištu u zemlji, kada opet ni jedan prodavac ne može biti proglašen monopolistom? Dakle, definicija je ili preuska ili preširoka.

Istim članom se definiše relevatno geografsko tržište, kao «teritorija na kojoj učesnici na tržištu učestvuju u ponudi ili potražnji i na kojoj važe isti uslovi konkurencije, koji se bitno razlikuju od uslova konkurencije na susednim teritorijama». Ako se, recimo, uslovi konkurencije ne razikuju bitno u zemljama EU, da li to znači, prema ovoj definiciji, da je relevantno samo tržište EU? Ili, ako u jednom gradu postoji trgovinsko preduzeće koje je monopol, u susednom mestu drugo preduzeće je monopol, u trećem mestu treći, itd, da li je onda relevantno geografsko tržište skup svih tih susednih teritorija? Ako je to tako, opet ni jedan od postojećih prodavaca neće biti proglašen monopolistom.

Poslednji stav istog člana navodi da će Vlada propisati kriterijume za definisanje relevantnog tržišta. I zaista, Vlada je propisala Uredbu o kriterijumima za utvrđivanje relevantnog tržišta («Službeni glasnik RS» br. 94/05). Iako se ovom prilikom govori o izmenama Zakona, ipak treba reći nešto više i o pomenutoj uredbi, budući da je ona od ključne važnosti za primenu Zakona. 

Uredba je potpuno nejasna i u mnogim elementima sa ekonomskog stanovišta sasvim besmislena. Očigledno je nju sastavilo nedovoljno stručno lice koje se rukovodilo stranim preporukama za definisanje relevantnog tržišta, tj. radi se o lošem prevodu koji otkrima nerazumevanje materije. Na primer, u članu 1. se kaže kako se daju kriterijuumi za definisanje relevantnog tržišta, a zatim se u sledećem članu prelazi na  „Test pretpostavljenog monopolskog povećanja cena“. Između jednog i drugog se ne vidi nikakva veza, odnosno postavlja se pitanje kako će se definisati releventno tržište ukoliko na njemu nema monopola? Zatim  Uredba govori o „pretpostavljenom monopolisti“, kao da postoji sumnja da je neki prozvođač monopolista. Nigde se ne navodi da je zapravo u pitanju jedan hipotetički (spekulativni) eksperiment koji sprovodi analitičar kako bi definisao opseg (predmetni i geografski) nekog tržišta (npr. da li gazirani i negazirani sokovi čine jedno tržište ili dva, da li prodaji na beogradskom tržištu treba dodati prodaju pančevačkog itd). Štaviše, govori se o povećanju cena monopoliste, ali se ne navodi da sve ostale cene i druge okolnosti moraju biti nepromenjene, tj. da se radi o promeni relativnih cena.

Uredbu bi trebalo da primenjuje Komisija i od nje se očekuje da bude sveznajuća i čak vidovita. Između ostalog, Komisija treba da poznaje «prirodu proizvodnih i distributivnih procesa», «visinu troškova koje bi drugi učesnici na tržištu snosili zbog opredeljenja za ponudu robe ili usluga – supstituta», ali i  «poslovne planove i strategije mogućih učesnika na tržištu za ulazak na tržište». U najmanju ruku nije jasno kako neko može saznati ko su sve mogući učesnici na tržištu, a još manje kako saznati njihove planove i strategije koji po svojoj prirodi moraju biti tajni? 

Sve u svemu, stiče se utisak da je Uredba napisana više radi zbunjivanja nego radi jasnih kriterijuma koje Komisija mora imati u svom radu. Jasno je da primenom ove uredbe Komisija nikad ne bi definisala relevantno tržište, bez čega ne moće nikoga proglasiti monopolistom, niti sprečiti spajanje konkurenata kojim se sužava prostor za konkurenciju. Ukoliko se zaista želi ozbiljan pristup definisanju tržišta, treba jednostavno primeniti pravila Komisije EU (97S 372/03) ili američkog Ministarstva pravde i Savezne trgovinske komisije. U oba dokumenta se releventno tržište definiše na deset strana, pri čemu evropska pravila sadrže  58 članova, dok naša Uredba sadrži svega 7.

3. Dominantan položaj

Definicija relevantnog tržišta je neobično važna jer služi za procenu mogućnosti jednog preduzeća da utiče na visinu tržišne cene i, eventualno, da zloupotrebi tu svoju poziciju. Ako je ponuda preduzeća relativno velika u odnosu na veličinu tržišta, mogućnosti za zloupotrebu pozicije rastu. No, ako je tržište uže definisano, učešće jednog učesnika je veće, i obrnuto – ako je široko definisano, učešće učesnika je malo. Naravno, očekuje se da presudan uticaj na visinu cene treba da ima onaj privredni subjekt koji ima dominantan položaj na tržištu. 

Zakon u Članu 16. definiše dominantan položaj kao situaciju u kojoj učesnik može da «posluje nezavisno od drugih učesnika na tržištu, odnosno donosi poslovne odluke ne vodeći računa o poslovnim odlukama svojih konkurenata, dobavljača, kupaca i/ili krajnjih korisnika njegove robe i/ili usluga». Ova definicija takođe nema ekonomskog smisla. Prvo, i manje značajno, teško je zamisliti situaciju u kojoj poslovne odluke prodavca zavise od odluka krajnjeg korisnika dobra koje prodaje, ako to nije u isto vreme i kupac njegove robe (ne interesuje ga da li će kupac robu preprodati ili pokloniti nekom trećem licu). Drugo, i mnogo važnije, ni jedan prodavac, nigde i nikada, uključujući i monopolistu koji podmiruje 100% tražnje na nekom tržištu, ne može da posluje nevodeći računa o kupcima, dobavljačima i konkurentima. Stiče se utisak da je definicija preuzeta iz jedne presude evropskog Suda pravde iz 1979. godine, koja se citira u dokumentima evropske Komisije, a koja je pogrešno prevedena. Naime, u definiciji Suda govori se o tome da subjekt «do izvesnog stepena» nezavisno deluje, a bez tih reči rečenica nema ekonomskog smisla i ako bi se definicija doslovno primenila ni jedan učesnik na tržištu nikada ne bi mogao biti proglašen dominantnim. U predloženim izmenama u prvi deo rečenice su dodate reči u „bitnoj meri“, čime on dobija smisao, međutim drugi deo rečenice (posle reči „odnosno“) je ostao bez te kvalifikacije, te i u tom delu treba napraviti izmene. 

Od ove definicije kao da se odustaje u drugom stavu istog člana, kada se kaže da «učesnik na tržištu može, ali ne mora da ima dominantan položaj ako je njegov udeo na relevantnom tržištu veći od 40%, uzimajući u obzir (Izmene dodaju reči „njegovu ekonomsku snagu“) udele koje na tom tržištu imaju njegovi konkurenti, prepreke ulasku na relevantno tržište i snagu potencijalnih konkurenata, kao i eventualan dominantan položaj kupaca». U narednom stavu se kaže kako učesnik može imati dominantan položaj i sa manjim učešćem od 40% tržišta. Ako neko može i ne mora da ima dominantan položaj, postavlja se pitanje čemu granica od 40%? Ukoliko se želi postavljanje granice, tada se treba opredeliti za neki procenat i proglasiti sva preduzeća dominantnim ukoliko prelaze to učešće na tržištu (u nemačkom zakonu jedna trećina). U svakom slučaju, ako neki organ proglašava učesnika na tržištu dominantnim, on to mora i da dokaže Učešće nekog učesnika na tržištu jeste samo jedan od elemenata koji mogu uticati na njegovu sposobnost da dominira. U praksi se pokazalo da neki učesnici mogu imati vrlo visoko učešće na tržištu, čak preko 90%, i vrlo malu tržišnu moć, i obrnuto – neko može sa malim učešćem dominirati tržištem. Izgleda da je zakonopisac imao u vidu tu činjenicu, ali je ona vrlo nezgrapno definisana Članom 16. 

Moderna antimonopolska zakonodavstva polaze od stava, i to je ono što nedostaje u Zakonu, da, pored vlastitog učešća, dominantan položaj nekog prodavca zavisi od elastičnosti tražnje za njegovim proizvodima, te od učešća konkurenata na tržištu i elastičnosti njihove ponude. Elastičnost tražnje i ponude su kategorije bez kojih nije smisleno definisanje dominantnog položaja učesnika, a u tekstu Zakona one se nigde ne spominju. 

4. Zloupotreba položaja

Samo sticanje dominantnog položaja nije nešto što Zakon zabranjuje, već zloupotrebu tog položaja. Pod zloupotrebom se podrazumevaju radnje kojima se ograničava, sprečava ili narušava konkurencija (Član 18.), a naročito (između ostalog), «nepravedne» cene ili «nepravedni uslovi poslovanja». Zakon ni na jednom mestu ne definiše «pravedne» cene ili uslove poslovanja. Na taj način je otvoren prostor za arbitrarno tumačenje «pravednosti» ovih kategorija. Opet se radi o pojmu koji je preuzet iz drugih zakonodavstava i drugih sistema u kojima su jaka strukovna udruženja koja propisuju koje uslove neko poslovanje mora ispuniti kako bi se nazvalo fer, ili pravednim.

Istim članom Zakona se pod posebno teškom zloupotrebom dominatnog položaja smatra i primena «nejednakih uslova poslovanja na iste poslove sa različitim učesnicima». U praksi se to najčešće svodi na tzv. diskriminaciju cena – kada prodavac određuje različitu cenu u zavisnosti od kategorije kupaca. Primeri uključuju određivanje nižih cena javnog prevoza za starije sugrađane, niže cene električne energije za domaćinstva i posebno u noćnim satima, različite tarife u avionskom saobraćaju itd. Međutim, diskriminacija cena je često povoljna kako za kupce, tako i za prodavce. U mnogim granama proizvođači ne bi bili u prilici da pokriju svoje troškove bez diskriminacije cena i zato ovu praksu ne treba u celini proglašavati za zloupotrebu položaja.

5. Mere

Ukoliko Komisija konstatuje da neki učesnik ima dominantan položaj na tržištu i da ga zloupotrebljava, može doneti rešenje u kome se određuju mere koje učesnik treba da preduzme. Mere se izriču kako bi se uspostavila narušena konkurencija, ili otklonile štetne posledice. Međutim, mere prema izričitoj odredbi Člana 19. «ne mogu da se odnose na podelu privrednog društva,..., otuđenje njegove imovine, akcija ili udela, raskid ugovora ili odricanje od prava koja daju mogućnost odlučujućeg uticaja na poslovanje drugog učesnika na tržištu». Izmenama Zakona je predviđeno brisanje ove odredbe i unošenje novog Člana 27a. Kojim se dozvoljava podela preduzeća, otuđenje akcija, ili raskid ugovora.

Može se slobodno reći da je odredba, čiji se tekst sada predlaže za izbacivanje,  obesmišljavala ceo Zakon. Jer smisao zakona je borba protiv monopola. Već prvi, već spominjan antimonopolski zakon s kraja 19. veka predviđao je mogućnost podele društva sa ciljem da se monopol razbije na više konkurišućih preduzeća. Prvi put je ta oddredba primenjena u slučaju Standard Oil kompanije početkom dvadesetog veka. Ako Komisija ne može da naredi podelu monopolskog preduzeća, da naredi prodaju akcija koje su kupljene na tržištu radi stvaranja monopola, prodaju imovine koja je kupljena u cilju ograničavanja konkurencije, raskid monopolski diktiranih ugovora, postavlja se pitanje smisla postojanja antimonopolske komisije. Nije, stoga, nikakvo čudo što moderni antimonopolski zakoni upravo razrađuju modalitete primene mera koje naš Zakon isključuje.
Dobra je i izmena Člana 70. koji je predviđao da Komisija pokreće prekršajni postupak protiv monopola kod sudije za prekršaje. Ovakvo rešenje je bilo sasvim neprimereno iz više razloga, te se u Izmenama govori o upravnim merama koje izriče Komisija.

6. Koncentracija

Zakon je ostavio Komisiji jednu važnu funkciju, a to je odobravanje koncentracije učesnika na tržištu. Prag za razmatranje predložene koncentracije jeste vrlo nisko postavljen, jer ukupan godišnji prihod svih učesnika koncentracije treba da bude veći od 10 miliona evra. To podrazumeva da će Komisija biti pretrpana zahtevima za sprovođenje koncentracije, budući da danas već i mala preduzeća, u granama u kojima postoji veliki broj ponuđača, mogu ostvariti prihod veći od naznačenog praga. U tekstu Izmena se ova granica pomera na 20 miliona evra. 

Prilikom odlučivanja o tome da li da odobri ili odbaci zahtev, Komisija se pre svega rukovodi time kakvo je dejstvo predložene koncentracije na konkurenciju, ali posebno ima u vidu kriterijume navedene u Članu 28. Od devet kriterijuma koji su u tom članu navedeni, tek poslednji se odnosi na interese potrošača, a to je u svim antimonopolskim zakonima jedan od osnovnih kriterijuma. Umesto toga, Zakon nudi neke sasvim neprecizne kriterijume, za koje se ne zna kako se mere, kao što su «struktura relevantnog tržišta» ili «nivo unutrašnje i međunarodne konkurentnosti učesnika». Iako to Zakon ne kaže izričito, može se zaključiti da Komisija treba da odobri, u skladu sa Članom 16. Zakona, neku koncentraciju ukoliko novoformirano preduzeće nema veće učešće u prodaji od 40% na relevantnom tržištu. Međutim, time se može stvoriti vrlo visoka koncentracija ponude.

Prilikom ocenjivanja efekata predloženog spajanja konkurenata, praksa u Evropi i SAD se gotovo nučemu ne razlikuje – koristi se indeks Herfindala i Hiršmana (IHH). On se izračunava kao zbir kvadrata učešća svih učesnika na tržištu. Indeks može imati najvišu vrednost od 10.000, što je slučaj čistog monopola koji podmiruje celo tržište (100h100=10000), a može imati niske vrednosti koje se približavaju nuli u slučaju velikog broja učesnika. Evropska Komisija ističe u svojim Smernicama za primenu Člana 81. Ugovora EZ na dogovore o horizontalnoj kooperaciji (2001/S 3/02), da je tržišna koncentracija niska ako vrednost indeksa ne prelazi 1000, ako indeks uzima vrednosti između 1000 i 1800 koncentracija je umerena, a visoka je za više vrednosti od 1800. Američko Ministarstvo pravde i Savezna trgovinska komisija uzimaju iste ove intervale u svojim Smernicama za horizontalno spajanje. Pritom ova dva tela smatraju da ako je indeks posle spajanja preduzeća ispod 1000, mala je verovatnoća negativnih efekata na konkurenciju i ništa ne treba preduzimati. Ako indeks u zoni srednje koncentracije poraste za više od 100 poena posle spajanja, antimonopolska tela treba ozbiljno da razmotre uslove konkurencije na tom tržištu, a ako u zoni visoke koncentracije poraste za više od 100 poena, smatra se da dolazi do rasta tržišne moći spojenih preduzeća. 

Recimo da na tržištu postoji pet prodavaca jednake snage, pri čemu svaki od njih ima učešće od 20% tržišta. Vrednost IHH je tada 2000 (=5h202), a evropska i američka regulatorna tela bi zaključila da je u grani vrli visoka koncentracija. Naša Komisija bi zaključila da na tom tržištu nema dominantnog preduzeća jer nijedno nema učešće ni blizu 40%. Ako bi se dva preduzeća na tom tržištu spojila Komisija opet ne bi reagovala jer njihova ponuda obuhvata tek 40% tržišta i koncentracija bi bila odobrena. U evropskim zemljama i SAD koncentracija najverovatnije ne bi bila odobrena jer je vrednost IHH posle spajanja 2800 (402+3h202), što podrazumeva da je porasla za čitavih 800 poena. Dakle, moglo bi se zaključiti da bi primenom Zakona ionako visok stepen koncentracije u našoj privredi bio daleko brže povećavan nego što je to slučaj u Evropi i SAD.

7. Uloga Vlade

Uloga Vlade je u Zakonu vrlo visoko profilisana. Moglo bi se reći da bez aktivne uloge Vlade ovaj zakon ne bi ni mogao da se primenjuje. Gotovo u svakom članu se navodi kako Vlada bliže propisuje „kriterijume“, „uslove“, „uređuje“ neku oblast itd. Tako, recimo, Vlada propisuje kriterijume za ocenu narušavanja konkurencije, ona definiše pojam relevantnog tržišta, kako u geografskom tako i u predmetnom smislu, ona propisuje sadržinu zahteva za pojedinačno izuzeće, uslove koje pojedinačni sporazumi moraju ispuniti kako bi bili izuzeti od zabrane, ona uređuje sadržinu i način podnošenja zahteva za odobravanje koncentracije itd. Vlada na taj način ima veoma široka diskreciona ovlašćenja u stvarima koje su u suštini stručne prirode. To može biti značajan izvor korupcije u situaciji kada je krajnje netransparentno finansiranje političkih partija, pogotovo kada se ima u vidu činjenica da Vlada svojim aktima može da upravlja procesom pojedinačnih izuzeća od zabrane narušavanja konkurencije.U najvećem broju zemalja ovi poslovi su prepušteni nezavisnom telu koje je zaduženo za borbu protiv monopola.

U tekstu izmena Zakona na nekim mestima je smanjena uloga Vlade, ali na drugim pojačana. Tako Vlada više ne bi propisivala kriterijume za povredu konkurencije, ali zato dobija vrlo moćna ovlašćenja u pogledu izuzimanja pojedinačnih preduzeća od zabrane narušavanja konkurencije. To je svakako korak u pogrešnom smeru. Vlada je sebi dodelila i ulogu sastavljanja Tarifnika naknada, dok je prema Zakonu samo davala saglasnost. No svakako više od toga zabrinjava jačanje vladinog uticaja na personalni sastav Komisije. Prema Zakonu, ona je samo jedan od pet ovlašćenih predlagača za članove Saveta, dok prema Izmenama „nadležni“ skupštinski odbor sam predlaže sve članove Saveta. Kada se ima u vidu da Vlada po definiciji raspolaže skupštinskom većinom, jasno je da će svi članovi Saveta biti zapravo birani prema vladinoj volji. I dalje je potrebna inicijativa samo dvadeset poslanika za razrešenje člana Saveta, tako da nema bojazni da Komisija vodi neku svoju samostalnu politiku. Od nezavisnog regulatornog tela ostaće samo gola fasada, što je još jedno udaljavanje od trendova u demokratskim zemljama. 

8. Novine predložene Izmenama Zakona

Trend pojačavanja uticaja Vlade na regulisanje konkurencije sasvim je jasan u Izmenama Zakona. Neke od njih valja posebno naglasiti. Vlada, recimo, propisuje uslove za utvrđivanje sporazuma male vrednosti. Oni se izuzimaju iz zabrane narušavanja konkurencije. Ukoliko ove izmene budu usvojene, preduzeća će slobodno moći da narušavaju konkurenciju ukoliko njihov prihod ne prelazi 10% realizacije na relevantnom tržištu. Dva i više preduzeća moći će slobodno da naprave kartel ako njihov zajednički prihod ne prelazi 30% relevantnog tržišta, pod uslovom da pojedinačno svaki član kartela ne ostvaruje više od 5% prihoda na tom tržištu. Štaviše, sporazumi kojima se narušava konkurencija, ali koji imaju za cilj specijalizaciju proizvodnje, istraživanje i razvoja, transfer tehnologije, ali i „distribucija i servisiranje motornih vozila“(?), postaće dozvoljeni ukoliko se prihvate Izmene. 

Direktori preduzeća koja narušavaju konkurenciju moći će da odahnu, ukoliko se usvoje Izmene, budući da im više neće pretiti mogućnost izricanja zaštitne mere zabrane obavljanja poslova.
Izmenama Zakona se predviđaju još dve novine: dejstvo Zakona bi trebalo da se proširi i na javna preduzeća, te abolicija lica koje je učestvovalo u sporazumu o narušavanju konkurencije, a pružilo korisne dokaze o tom sporazumu Komisiji (analogija sa „svedokom saradnikom“). Dejstvo ovih novina biće u velikoj meri ograničeno – poslovanje javnih preduzeća u velikoj meri je već pod kontrolom države, a otkrivanje tajnih dogovora putem insajdera biće od malog značaja budući da će Vlada putem novih ovlašćenja unapred legalizovati sporazume najvećih preduzeća (u vlasništvu tajkuna).

9. Mišljenje i predlog Saveta

Postojeći Zakon o zaštiti konkurencije pati od vrlo ozbiljnih nedostataka. O tome je već pisano u stručnoj javnosti. Imajući to u vidu, dobro je što se Vlada prihvatila izmena tog zakona ubrzo po stupanju na dužnost. Međutim, smer promena je najvećim delom pogrešan. Umesto da ojača proces konkurencije, osnaži položaj i da nova ovlašćenja nezavisnom regulatornom telu, Vlada se opredelila da sebi pridoda nova diskreciona ovlašćenja, što svakako neće doprineti smanjenju korupcije u zemlji. 

Iz teksta Izmena, posebno iz Prelaznih i završnih odredbi, nije jasno da li se Vlada opredelila za donošenje novog zakona, ili samo za izmene i dopune starog. To opredeljenje je važno imajućim u vidu sudbinu postojećeg Saveta Komisije za zaštitu konkurencije koji je konstituisan tek pre nešto više od godinu dana. Donošenjem novog zakona moralo bi se pristupiti izboru novog Saveta, koji bi bio po ukusu sadašnje Vlade. Takav potez bi svakako predstavljao novi udarac nastojanjima da se stvore nezavisne institucije bez kojih nema, u ovom slučaju slobodne tržišne utakmice u okviru jasno definisanih pravila, a u karajnjem ishodu ni demokratskog političkog uređenja.

Promene Zakona o zaštiti konkurencije bi morale da obuhvate najmanje sledeće elemente:

1. jasno isticanje da je cilj Zakona zaštita potrošača
2. jačanje uloge i ovlašćenja nezavisnog regulatornog tela (Komisije)
3. smanjivanje uloge Vlade, posebno njenih diskrecionih ovlašćenja
4. zabrana svakog narušavanja konkurencije, izuzev u precizno definisanim posebnim slučajevima (Član 81. osnivačkog ugovora EU i ostali prateći dokumenti, naročito Uredba Saveta br.1/2003)
5. definisanje relevantnog tržišta u skladu pravilima  EU (Službeni list EZ 97/S 372/03) i SAD (Smernice za horizontalno spajanje Ministarstva pravde i Savezne trgovinske komisije) 
6. definisanje dominantnog položaja i stepena tržišne moći u skladu sa kriterijumima koji važe u EU i SAD (elastičnost tražnje i ponude, stepen učešća konkurenata)
7. ocena stepena konkurencije na tržištu primenom indeksa Herfindala i Hiršmana (Službeni list EZ 2001/S 3/02)
8. razrada procedura i postupaka nezavisnog regulatornog tela (u skladu sa Uredbom Komisije EZ br.773/2004)
9. preciziranje spiska organa i ustanova koji moraju da pruže pomoć i informacije regulatornom telu
10. obezbeđivanje stabilnih izvora finansiranja regulatornog tela
11. preciziranje stručnih kvalifikacija za rad u tom telu
12. razrada kaznene politike i mera koje se izriču pravnim i fizičkim licima za narušavanje konkurencije.

Savet za borbu protiv korupcije smatra da bi usvajanje ovakvih izmena Zakona i njihovo sprovođenje u praksi, doprinelo smanjivanju korupcije u zemlji. Savet se takođe nada, da ukoliko ova Vlada ne pristupi neophodnim izmenama Zakona o zaštiti konkurencije, da će neka sledeća to učiniti, kako bi približila našu zemlju pravilima koja važe u civilizovanom svetu.

U Beogradu, 19. oktobra 2007. godine

predsednik
Verica Barać