Pretpostavljam da bi za objektivnu procenu rezultata dosadašnje i šansi buduće borbe protiv korupcije u Srbiji bilo korisno da se kritički razmotre izvesna iskustva iz rada Saveta. Ja, svakako, mogu govoriti prvenstveno o svom ličnom iskustvu, i to u ograničenom vremenskom razdoblju, od maja 2003. do decembra 2004. godine, kao predsednica pomenutog Saveta.

O radu Saveta od njegovog osnivanja, u jesen 2001, pa do maja 2003. nemam neposredna iskustva. Iz njegove dokumentacije mogu da se vide opšte zamisli o njegovim zadacima, neslaganja i ostavke, kolebanja oko smera i načina njegovog rada. Pored realne dramatičnosti suočavanja sa samom korupcijom, pojedini događaji uvećavali su dramu. Jedan od njih ima naročito snažan emotivni naboj. Naime, premijer Zoran Đinđić ubijen je neposredno pred sednicu Saveta, na koju je pošao 13. marta 2003. godine. Šta je on sve hteo, a šta su ciljevi onih koji stoje iza ovog zločina korisno bi bilo znati, ali je tako nešto za sada više književna tema. Ni razne afere koje su potresale javno mnenje u proteklom razdoblju nisu donele pouzdanija saznanja o onome o čemu ja želim da govorim. Ograničiću se na ono što je objektivno proverljivo i, uverena sam, bitno za suočavanje s korupcijom i borbu protiv nje.

Pristupi

Za razliku od naučnog pristupa korupciji, koji je usredsređen na kvarenje vlasti, popularni je znatno širi i neodređeniji, mahom se tiče podmićivanja u raznim sferama života - u zdravstvu, pravosuđu, školstvu, upravi... Za naš posao bitnija je jedna druga razlika. Naime, korupcija kao fenomen postoji u svim društvima i državama, manje ili više razvijenim, i manje ili više uređenim. I u najuređenijim državama ona postoji, ali je pod kontrolom, kao manje ili više marginalna pojava. A što je neka država manje uređena, to je i korupcija manje marginalna. U našem slučaju, gde je država razorena tokom minulih ratova, kvarenje vlasti postaje dominantna pojava. Ta razlika se slikovito prikazuje popularnim sloganom: "U drugim državama ima mafije, a u nas mafija ima državu". Ova dosetka, mada rečita, malo objašnjava. I sam pojam mafijaške države je kontradiktoran, a sama etiketa ne može da zameni neophodno saznanje o realnosti. U svakom slučaju, postoji suštinska razlika između zemalja u kojima su krađa, pljačka i zločin kažnjivi, i zemalja u kojima se faktički nekažnjeno krade, ubija i pljačka. U potonjem slučaju, i sama vlast je izložena kriminalizaciji, odnosno potpunoj korupciji (kvarenju).

Mi smo suočeni s korupcijom kao dominantnom a ne marginalnom pojavom. To, pak, ne znači, kako se ponekad tvrdi, da smo u svemu sasvim originalni i da za nas ne važe tuđa iskustva. Naime, i te kako su potrebna i veoma korisna sva iskustva i norme uređenih država u borbi protiv korupcije. U tom pogledu su korisne sve sugestije, edukacija, instruktaža, izrada propisa i materijalna pomoć. Ali sve to nije dovoljno. Neophodno je i obuzdavanje korupcije kao dominantne pojave, a to je realno moguće samo ako domaći činioci budu u tome primarni akteri. A mi kao Savet treba da znamo za sve te razlike i da ih kreativno kombinujemo u sklopu jedne složene, konkretne strategije. Već sama borba protiv korupcije u Srbiji istovremeno je i borba za uspostavljanje države, a ne tek nadzor i obuzdavanje korupcije u već uređenoj državi.

Načela

Odlučnija borba protiv korupcije u Srbiji povezana je sa rušenjem režima Slobodana Miloševića, 2000. godine. Glavni motiv učesnika tog zaokreta jasno je izražen u masovnom zahtevu da se živi normalno u normalnoj državi. A šta je to "normalno" nije baš sasvim jasno artikulisano, niti je formirana i snažnije izražena volja da se to i ostvari. Izvesne konture bile su vidljive i delotvorne. Naime, jasno i snažno izražena težnja da se zaštiti samo pravo na život, gaženo tokom masovnog nasilja, zločina i pljačke, pokrenula je delotvorno rušenje jednog režima. Ali ta volja nije ni mogla da se jasnije artikuliše pod tim režimom niti su mogle da se potpunije oblikuju alternativne težnje. Tako nešto je otežano i nakon preokreta 2000. godine, jer nije postignut pravi konsenzus između pokreta koji je doveo do promena i novih vlasti koje su iz njega nastale. Sukobi unutar nove vlasti, pre svega oko sankcionisanja zločina iz vremena rata, rastakali su i novu vlast i njihovu političku i socijalnu podlogu. Istovremeno, snage starog režima, mada su se donekle primirile, kako je vreme više odmicalo i sukobi u novoj vlasti bivali sve burniji, ponovo su se našle u vlasti. Tako je u prvi plan izbio otpor uspostavljanju normalne države umesto njenog dugotrajnog razaranja. Time se krug zatvara.

Izlaz iz začaranog kruga ukazuje se pre svega preko jasne artikulacije određenih načela, kao i njihovim uvažavanjem u konkretnom delanju. Uz pravo na život, egzistencijalnu važnost zadobija i pravo na vlasništvo, pravo na rad i zaradu, i tek na osnovu tih prava sva druga prava dobijaju realnu podlogu i realne šanse za puno poštovanje.

Privatizacija

U procesu privatizacije nastalo je najviše problema kojima se bavio Savet. Glavne teme bile su poštovanje zakona i ugovori. Uvažavajući dalekosežni značaj privatizacije u društvu, izuzetno je važno da se taj proces odvija kroz poštovanje zakona, pravno valjane ugovore i njihovo dosledno poštovanje. A kada su ugovori pravno manjkavi, ili se ne poštuju, kao na primer u slučaju zrenjaninske "Jugoremedije", onda dolazi do uzurpacije svojinskih i upravljačkih prava od strane jednog suvlasnika nad ostalim suvlasnicima, iz čega izbijaju sporovi i sukobi (i dugotrajni štrajkovi) koji dovode u pitanje proizvodnju i sam opstanak firme. Primer "Keramike" iz Kanjiže, koju je uz pomoć svoje oružane formacije bukvalno opljačkao jedan od suvlasnika, upozorava na katastrofalne posledice raznih uzurpacija, kolaboracija i pasivnosti vlasti.

"Šećerna afera", kojom se Savet sistematski bavi, možda i ponajbolje ukazuje na dramatičnost procesa privatizacije. Naime, EU je dopustila povlašćeni izvoz šećera iz naše zemlje, ali su izvesni činioci - još se ne zna tačno koji - iskoristili tu priliku da izvezu i znatne količine uvezenog šećera preko nekih privatizovanih šećerana i time izazovu sankcije. Time je doveden u pitanje suštinski interes zemlje - strateška važnost proizvodnje repe i šećera - a vlast nije adekvatno reagovala, što ukazuje na neophodnost suočavanja sa stepenom i načinom njene korumpiranosti.

Kršenje zakona i ugovora, na koje je Savet ukazivao, u znatnom delu vlasti i medija prikazivano je kao otpor čitavom procesu privatizacije, umesto da se trezveno razmatraju činjenice i argumenti o pojedinim problematičnim privatizacijama bez čega je i nezamisliv i neostvariv jedan tako zamašan proces. Štetu tom procesu nanose upravo ideološka i propagandna zamućivanja realnosti. Tu spada i apstraktna borba za globalni kapitalizam, kao nešto što se mora fatalno primiti i u našoj zemlji. Kao da se zaboravlja da je na sličan način uterivan i socijalizam, takođe kao to fatalno i po svaku cenu. Poput davnašnjih "barona razbojnika", danas nastupaju razni "tajkuni" ili "kontroverzni biznismeni" koji, uz sudelovanje ili podršku vlasti, grabe javnu i privatnu imovinu svih onih koji nemaju moći da se odupru, i još sve to predstavljaju kao neminovan proces "prvobitne akumulacije kapitala". Svako ko im se suprotstavi rizikuje da bude etiketiran kao "komunjara", "samoupravljač", "staljinista", "psihijatrijski slučaj" itd. To što poznajemo evoluciju kapitalizma u razvijenim zemljama, koji danas nije ni nalik na "divlji kapitalizam", ne znači da će i kod nas njegova evolucija biti takva. Umesto uzdanja u ishod neizvesne evolucije bolje je već danas polaziti od načela i karakteristika savremenog, razvijenog kapitalizma, lišenog brutalne sile i oreola fatalnosti.

Institucije

Savet je zasut predstavkama pojedinaca, preduzeća, grupa, sindikata, raznih asocijacija. Mnogi koji nam se obraćaju očekuju brzu i efikasnu zaštitu. Očekuju se i neposredne intervencije, poput policije i tužilaštva, suda ili izvršne vlasti. Tako nešto, međutim, ne spada u našu nadležnost, a i da spada u datim okolnostima ugrožavalo bi normalno delovanje institucija vlasti. Zbog toga Savet sve predstavke prosleđuje nadležnim institucijama, a sam se podrobnije bavi karakterističnim slučajevima koje analizira i svoje nalaze dostavlja Vladi, kao i nadležnim institucijama, radi odgovarajućeg postupka. Neke od institucija pozitivno reaguju, recimo Ministarstvo privrede kada je naložilo Akcijskom fondu da raskine problematičan ugovor, ali Akcijski fond taj nalog nije izvršio, a Ministarstvo je kasnije zbog promene političke klime prestalo da insistira na izvršenju. Najčešće, međutim, institucije ostaju pasivne, a problemi se nagomilavaju i dramatizuju umesto da se racionalno i blagovremeno rešavaju.

Pravosuđe je najprimetnije "usko grlo" privatizacije. Prodaja smederevskog "Sartida" u postupku stečaja pred Trgovinskim sudom uz veliko mešanje izvršne vlasti, što samo po sebi ukazuje na korupciju i čime je ugrožen sam sistem pravosuđa, ali se to pravda navodnim teškoćama da se "Sartid" uopšte proda, kao i povećanjem proizvodnje nakon prodaje. Kao da je urnisanje pravosuđa prihvatljiva cena za uspešnu prodaju i porast proizvodnje. Ili, neki sporni ugovori godinama bivaju "u postupku", čak se tolerišu i falsifikati.

Kada punjenje državnog budžeta iz privatizacije postane apsolutni prioritet onda se dovodi u pitanje svaki obzir prema legitimitetu i legalitetu samog procesa privatizacije. A kada još i sama vlast staje na stranu samo jednih a protiv drugih vlasnika, korupcija dobija još više zabrinjavajuće razmere. Kada sama vlast staje na stranu uzurpatora vlasti i vlasništva, kvarenje vlasti seže ka svom vrhuncu. U tim slučajevima borba protiv korupcije izgleda uzaludna i krajnje rizična.

Javnost

Tajnost podmićivanja, a još više raznih oblika uzurpacije vlasti kao javne službe spada u opštepoznate stvari, a ovde to pominjemo samo radi kontrastiranja s javnošću kao bitnim prostorom borbe protiv svih oblika korupcije. Zbog toga je Savet sve svoje analize i inicijative dostavljene Vladi istovremeno upućivao javnosti kako bi ona bila ne samo upoznata s radom Saveta, već da i sama sudeluje u sužavanju prostora tajnih operacija i proširenju prostora javnog delovanja. Tako su mnoge teme postale predmet javne debate i širih inicijativa da se urgentni slučajevi rešavaju, načelno i blagovremeno.

Deo novinara i medija, međutim, nije u funkciji tako shvaćene javnosti, već je deo mehanizma proizvodnje javnog mnenja a u službi određenih centara finansijske i političke moći. U tom slučaju, izvesne indicije o korupciji bivaju instrumentalizovane da se uopšteno govori o tome kako svi kradu, pljačkaju i čine razne zločine, te se ne nazire nikakva mogućnost raspleta, ili se te indicije koriste u obračunima između pojedinaca, grupa ili stranaka, a da se ništa ne postiže u stvarnoj borbi protiv korupcije.

I sam Savet je izložen snažnim pritiscima da se izjasni za ili protiv ovoga ili onoga, umesto da se odgovorno, temeljito i kritički razmatraju konkretni problemi i pojave korupcije.

Procedura

Da bi se izbegle razne proizvoljnosti i voluntarizam u jednoj tako važnoj, delikatnoj i rizičnoj stvari kao što je korupcija, Savet posebnu pažnju posvećuje proceduri u delovanju drugih, a i u vlastitom delovanju. Iako je normalna država tek ideal kojem se teži, Savet podstiče institucije vlasti, pre svega izvršne i sudske, da se ponašaju kao da takva država već postoji, očekujući da će određeni način delovanja doprineti uspostavljanju normalne države. Sa sličnim motivima obraćamo se i medijima, očekujući da će oni biti usmereni ka demokratskoj javnosti, a ne poslušni deo raznih ideoloških i propagandnih tabora. A budući da su učesnici zbivanja i razni akteri izvan vlasti, recimo "mali akcionari", radnici firmi u privatizaciji, Savet prati i njihovu delatnost, podržava ih kada se zalažu za legitimna i legalna načela - pravo na život, pravo na vlasništvo, pravo na rad i zaradu, kao i sva ostala prava, i sa jasnom distancom kada i sami krše ta načela i prava.

Za dalji tok privatizacije od posebne je važnosti da se definišu ustavna načela koja regulišu transformaciju svojinskih odnosa. Naime, prema još uvek važećem ustavu, jedan od zaštićenih oblika svojine je i društvena svojina. Na njenu pravnu i svu ostalu problematičnost dugo se, s valjanim razlozima, ukazuje, ali ona je i dalje ustavna kategorija. To se ne može osporiti ideološkim i propagandnim kampanjama već promenom ustava. Svakako, iluzorno bi bilo očekivati da će, kada se promeni ustav, sve teći sasvim drugačije nego do sada. Ali, u svakom slučaju, jasnije ustavno regulisanje svojinskih oblika i odnosa može i te kako da smanji prostor u kojem vlada haos i nasilje.

Pored pravne i političke procedure, na šta najviše ukazujemo, neophodna je i odgovarajuća saradnja sa svima onima koji se ozbiljno i odgovorno bave ne samo pravnim i ekonomskim analizama, već i politikološkim i sociološkim istraživanjima, jer je reč o veoma složenim procesima koje nije moguće razumevati samo s pojedinačnih stanovišta i ograničenih pristupa. Istovremeno, preka je potreba da svi oni koji se deklarišu kao borci protiv korupcije međusobno sarađuju, i onda kada imaju različite pristupe ili nalaze. Ako svako samo za sebe uđe u ovu složenu i rizičnu oblast, i ignoriše iskustva drugih, može da se zanosi da će iz početka sve bolje i uspešnije raditi a da stvarni rezultati izostanu.

Iskustvo Saveta, uverena sam, može biti od koristi svima kojima je zaista stalo do uspešne borbe protiv korupcije. Nemamo iluziju da smo jedini i najbolji, mada ne potcenjujemo svoje doprinose barem u uočavanju fenomena i pokušaju rešavanja problema, i pre svega uklanjanju korupcije kao dominantne pojave i stvaranju uslova za njeno dalje suzbijanje i punu kontrolu u normalnoj državi.

Verica Barać