Извор: ЦИНС

Аутор: Анђела Миливојевић

Приватизацију чувене индустрије алкохолних пица Рубин, која и даље има јаку политичку подршку, пратило је сумњиво трговање акцијама радника ван берзе, док радници тврде да је на њих вршен константан притисак

Снежана Петровић, педесетшестогодишња Крушевљанка, сваког дана проведе осам сати сама у винограду Суваја, удаљеном 30 километара од Крушевца, углавном не радећи ништа. Њу је тамо преместило руководство познате фабрике алкохола Рубин. Треба да ради као евидентичар сезонске радне снаге, али заправо тамо, како каже, правог посла нема. Пре приватизације Рубина, Снежана је радила у финансијама фирме.

Цели дан госпођа Петровић преседи у кућици у којој нема воде, струје, нити тоалета. Зими се греје на смедеревац, а воду за пиће доноси од куће. У винограду је увек сама, док не дођу сезонски радници који тамо раде на засадима и током бербе.

„Од 2005. до данас генерални директори су се мењали, али је политика према Самосталном синдикату и мени као њиховом представнику остајала иста, то је шиканирање и мобинг”.

Није само виноград празан. Неколико километара около такође нема људи, зграда, продавница или насеља – само непрегледне њиве. Да би уопште стигла на посао, Снежана се сваког јутра буди у четири ујутру, вози се аутобусом од Крушевца до села Избеница, а затим из села пешачи још око три километра по њиви до винограда. Кући се обично враћа увече око седам.

Она је убеђена да је ово бесмислено радно место, како каже, добила по казни. Сећа се да су је називали ,,непослушном”, која “много паметује и поставља нереалне захтеве”.

За шест година рада код новог газед Снежана је доживела да буде премештана из подрума Варварину виноград на Равњаку па у виноград Бачина, увођено јој је двократно радно време, онемогућено да узме годишњи одмор због венчања ћерке.

Снежану су 2011. коначно и отпустили, али је она тужила Рубин. Суд је утврдио да је она противно закону изгубила посао па је тако у августу прошле године поново добила радно место у фирми. Али, овакво радно место је, за њу, више казна него добитак.

Снежана тврди да јој се све то дешава јер се замерила руководству фирме због свог ангажовања у синдикату.

„Од 2005. до данас генерални директори су се мењали, али је политика према Самосталном синдикату и мени као њиховом представнику остајала иста, то је шиканирање и моббинг”.

Снежана дели судбину око 1.000 садашњих и бивших радника ове познате фабрике алкохола, који се већ годинама боре за право на посао, акције, отпремнине итд.

Откуп акција од радника на превару

Продаја Рубина, једне од водећих фабрика алкохола у Србији, је као и у многим другим случајевима приватизације у нашој земљи показала да радници често остају без својих радних места, акција и права на накнаду.

Иако је Комисија за хартије од вредности током 2005. упозоравала да је трговина акцијама ван финансијског тржишта недопустиво понашање, Инвеј је управо на тај начин дошао до акција радника.

Љиљана Милосављевић, бивша радница Рубина и чланица Удружења малих акционара радника АДРубин прича како је изгледало потписивање докумената у фабрици.

,,Један дан су само ставили обавештење да се појавимо у фабрици са личним документима. Један правник ти даје један папир на потписивање, други правник други папир, а онај радник иза тебе већ гура, немаш времена ништа да прочиташ само потписуј, потписуј”.

Међу тим потписаним папирима налазио се и уговор о продаји удела, који су радници потписивали не гледајући шта је, а којим су продали своје акције Рубина.

Иако је Комисија за хартије од вредности током 2005. упозоравала да је трговина акцијама ван финансијског тржишта недопустиво понашање, Инвеј је управо на тај начин дошао до акција радника.

Као што се догодило и у чувеној приватизацији Ц маркета, основана је нова фирма под називом Инруб, 99,78 одсто у власништву радника и мање од 1 одсто у власништву Инвеја. Радници су у фирму унели акције вредне 2.654.526 евра, а Инвеј је уложио око 500 евра.

Председник Комисије за хартије од вредности Зоран Ћировић каже да су неке фирме користиле правну празину у том периоду, а да је то било на штету радника.

,,У оваквим пословима привремени добитници су само такозвани консултанти и инвеститори”, пише у саопштењу Комисије.

Радници Рубина су схватили да су продали своје акције тек када им је на рачуне стигао новац, 294 еура по акцији и видели да Рубин излази на берзу.

,,После једно 15 дана, када су завршили са нама,Рубин излази на берзу и ставља цену акција 600 евра, за пар дана 700 евра”, каже Љиљана Милосављавић.

Сазнавши да су изиграни, радници ангажују београдског адвоката Бранка Павловића, који је заступао многе мале акционаре приватизованих предузећа, тражећи да се уговори пониште.

Павловић каже да је, након увида у предмет, рекао акционарима да уговоре могу да пониште на суду, јер је поступак урађен незаконито, али и да ће бити проблем материјализовати судску пресуду, дакле добити паре.

Врховни суд Србије је 2009. пресудио у њихову корист и уговоре прве групе од 210 радника прогласио ништавним. Касније су за још по три групе радника уговори поништени.

У образложењу пресуде суд констатује да ово представља очигледан пример злоупотребе оснивања фирме са само једним циљем, а то је преузимање акција. С обзиром да је то трговање акцијама ван ,,организованог тржишта” Врховни суд је закључио да је циљ Инвеја у конкретном случају било изигравање прописа и закона.

Након пресуде, према мишљењу Павловића, отворила се могућност за преговоре јер Инвеју не одговара да буде у медијима, да се прича како су радили нешто незаконито.

,,Пресуда је за мале акционаре била оруђе за преговоре, њом су могли да натерају Инвеј на доплату, по мојој тадашњој процени између 200 и 300 евра, али знате како је када са једне стране преговарају радници, а са друге вам је Пецони”, каже Павловић.

Знате како је када са једне стране преговарају радници, а са друге вам је Пецони.

Представници 800 оштећених радника преговарали су са тадашњом директорком Инвеја Верицом Спасић. Против ње је Тужилаштво за организовани криминалподигло оптужницу у мају 2013. у чувеном предмету Азотара. Она се терети да је 2010. прибавила противправну имовинску корист у износу од 185.000.000 за Инвеј у пословима регресираног и нерегресираног минералног ђубрива.

Преговори нису успели, а пресуда Врховног суда ни до данас није извршена, акције и даље поседује Инвеја радници и даље покушавају да их поврате.

Иако је суд прогласио ове уговоре ништавним, Инвеј је акције које је откупио од радника пребацио на своје име и у Централном регистру хартија од вредности се уписао као стопроцентни власник. У мају 2013. Инруб је угашен.

Градоначелник Крушевца, Братислав Гашић, каже да је разговарао са представницима преварених радника прошле године, али да не може да им помогне јер њих нико није терао да продају акције и да су за њих добили паре. Напомиње да је Рубин веома значајан за привреду Крушевца.

,,Замислите када би сада и тих 200, 300 Рубинових радника остало без посла, какав би то био ударац за већ уништену привреду Крушевца“, каже Гашић.

Радници понижавани како би отишли

Инвеј је уговор о куповини Рубина потписао у марту 2005, али је притисак на раднике да оду из фабрике почео већ у фебруару, када је руководство компаније, како кажу радници, изложило запослене тешким условима за рад. Одмах је њих 600 послато у винограде.

„Дали су нам четврт хлеба и једну (конзерву) сардина. Ујутру у пет сати развозе нас камионима као свиње, увече смо се враћали по мраку”, сећа се Марија Стојковић, председница Удружења малих акционара радника АД Рубин и додаје да су се „људи који нису могли да поднесу ту тортуру пријављивали да оду, а после нам кажу - шта хоћете сами сте се пријавили“.

Према њеним речима тадашње руководство Рубина и председник синдиката добили су задатак да се отарасе што више радника пре него што дође нови власник.

„Речено је свим руководиоцима овако: Ти, директоре у производњи, имаш задатак да кажеш својим радницима да се испишу из синдиката, да продају акције. У противном из истих стопа иду у виноград и кући“, каже Милан Младеновић, некадашњи радник Рубина.

У првој години после приватизације преко 600 радника је напустило предузеће, а синдикат је престао да постоји, односно изгубио је репрезентативност јер је у њему остала само председница Снежана Петровић.

Председник Самосталног синдиката из области привреде, Драган Зарубица, каже да је за њега Инвејпрви на црној листи предузећа према односу према радницима и спречавању синдикалних активности.

Бивши председник синдиката Властимир Бекрић је без знања радника потписао анекс социјалног програма због чега је један број радника остао без могућности да добије отпремнине по социјалном програму. Његов син, Зоран Бекрић, данас је дирецтор Рубина.

„Нажалост наш председник државе је посећивао такву компанију и био у том винограду где се крше радничка права и где је жена доживела праву тортуру“, каже Зарубица.

Мада је, према папирима, сваки радник одлазио добровољно из фабрике, бивши радници сведоче о сплеткарењима и манупулацијама којима су били изложени да би отишли.

Тако је бивши председник синдиката Властимир Бекрић без њиховог знања потписао анекс социјалног програма због чега је један број радника остао без могућности да добије отпремнине по социјалном програму.

,,Бекрић је то урадио без икаквих овлашћења. Он се бранио тиме да је велики број људи напустио фирму па није могао да одржи седницу“, каже Снежана Петровић.

Инвеј је први на црној листи предузећа према односу према радницима и спречавању синдикалних активности. Нажалост наш председник државе је посећивао такву компанију и био у том винограду где се крше радничка права и где је жена доживела праву тортуру.

Његов син, Зоран Бекрић, данас дирецтор Рубина, није желео да пристане на интервју и одговори на све замерке радника.

Такође, руководство Рубина је са радницима потписивало Уговоре о престанку радног односа који су онемогућили око 400 радника да остваре право на накнаду код Националне службе за запошљавање.

Пресуда Врховног суда Србије је у поступку који је један од радника покренуо против Националне службе за запошљавање утврдила да он ипак има право на накнаду с обзиром на то да је Рубининицирао престанак радног односа. Остали радници још увек воде поступке.

,,Радници Рубина су толико разочарани и не верују више никоме, ни инспекцији, ни синдикатима, ни судовима јер смо толико пута преварени”, кажеСнежана Петровић и каже да за све она највише криви институције које су дозволиле да се послодавац тако понаша.

ЦИНС је открио и да је компанија Инвеј, која је приватизовала Рубин, константно кршила приватизациони уговор, док је Агенција за приватизацију то толерисала, што можете прочитати у првој причи: Приватизација Рубина (1): Финансијско исцрпљивање.