Извор: ЦИНС

Аутори: Бојана Јовановић, Драгана Пећо

У огромном шумском газдинсву „Голија“ код Ивањице, Владан Делчевић, чувар шуме, два-три пута месечно ухвати шумокрадице на делу, због чега касније сведочи у судском поступку. Ако се не појави, каже правник „Голије“, Родољуб Ћојбашић, казна је 50 хиљада динара. То су две Владанове плате. Док је суд био у Ивањици, суђења јесу ометала Владанов рад у шуми, који је морао да надокнађује, али је бар управа газдинства била на пар стотина метара од зграде суда, па су се некако организовали. Зграда у који Владан сада иде је – у Пожеги, преко четрдесет километара од Ивањице. А они из места око Ивањице, од којих су нека удаљена и по додатних тридесет километара, морају да путују својим колима јер аутобуског саобраћаја једноставно нема.

„За једно суђење ми треба цео дан“, каже Владан. „Ако почиње у 9 ујутро, крећем сат раније. Док се вратим прође ми цела смена. И онда, ако има нешто да се ради, мора поподне да се иде. Посао не сме да трпи. Шта да радимо? Мучимо се, али морамо“. И тако 2-3 пута месечно, у зависности колико је његов рејон нападнут. Колико је Владан „срећан“ када отпутује на суђење, па оно буде одложено јер тужилац или адвокат не дођу, тешко је и описати.

Владанова мука је последица реформе српског правосуђа која је 2009. године укинула поједине судове и тако грађане који траже правду приморала да за њом путују и више десетина километара. Углавном због кривичних предмета, људи путују у удаљеније градове и тако себи праве додатни трошак, поред неизбежних издатака за високе судске таксе.

Реформом су од већине општинских судова формирани основни, док су у неким местима замењени „судским јединицама“. Многа места су остала без својих судова и велики број грађана је сада приморан да путује до њих у удаљене градове. Циљ је био смањење трошкова и повећање ефикасности судства, али – судије сматрају да правосуђе није постало ефикасније и да су трошкови сада већи. Цену, финансијску и у приступу правди, плаћају грађани.

Празне и скупе зграде бивших судова

У згради некадашњег Општинског суда у Ивањици, сада само судске јединице, је тихо. Судије које су новинари Центра за истраживачко новинарство (ЦИНС) ту затекли кажу да је након реформе судства пола канцеларија празно. Чак цео један спрат. Ивањички суд је један од три укинута у овом крају, због чега су грађани приморани да путују у Пожегу.

Новим уређењем мреже судова нису задовољни ни грађани ни судије. Једни губе време на путовања, а другима је отежан приступ правди. У исто време – и државни буџет је оптерећен већим трошковима, како за путовања, смештај и исхрану судија и осталих запослених, тако и за одржавање празних зграда у којима су некада били судови.

Снежана Бјелогрлић је судија Основног суда у Пожеги који покрива Ариље, Косјерић и Ивањицу. Она каже да су јој услови за рад сада отежани јер губи много времена на путовања – најудаљенија област у којој суди је Голија, око 200 километара од Пожеге.

„Када судија из Косјерића иде на Голију, путује по три-четири сата. Немамо ни адекватне услове за рад. У Ивањици имам своју канцеларију и судницу, а када сам у Ариљу, Косјерићу или Пожеги, не могу ништа да урадим.“

Бјелогрлић додаје да је и проблем у организацији јер истовремено морају да комуницирају са четири писарнице, а предмете које желе да прочитају пред суђење морају да траже да им се пошаљу три дана унапред.

Основни суд у Врању је четврти суд по величини у Србији и обухвата огромну територију која укључује Врање, Владичин Хан, Сурдулицу, Босилеград, Трговиште, Бујановац и Прешево.

Портпарол овог суда Србољуб Милосављевић каже да у њиховом крају постоји специфичан проблем због конфигурације терена.

„Општина Трговиште је једна од најразуђенијих. Налази се на самој граници према Македонији, педесет километара од Врања. Ти људи ради остваривања својих права морају да дођу у Основни суд у Врање. Раније је из општинског суда у Врању ишла екипа судија у Трговиште и боравила по три, четири дана, па се ту судило. Сад је то укинуто. Људи долазе у Врање. То јесте проблем“, каже Милосављевић.

Судија Основног суда у Новом Саду која није желела да је именујемо, каже да сада имамо ситуацију „путујућих циркуса“ - заједно путују и судије, тужиоци и њихове странке.

„Неки путују организованим превозом, а са њима и одређени број странака. И то је сада нови трошак који раније није постојао. Стари трошкови су остали, а појавили су се нови“.

Адоват Никола Косановић из Бечеја путује до суда у Новом Саду:

„Шта да вам причам? У једном предмету по приватној тужби прешао сам 1.000 километара, а претрес још нисмо почели. Е, тако се код нас суди“, каже Косановић.

Због свакодневних проблема узрокованих новом мрежом правосуђа, адвокати из Горњег Милановца су у мају 2011. Поднели Иницијативу за поновно оснивање суда у том граду.

„Свакодневна путовања на релацији седиште суда – судска јединица, повремено имају за последицу кашњење са почетком рочишта, али и додатни замор и декоцентрацију судија, те мањак расположивог времена за припрему рочишта, претходно испитивање тужби и друге радње које се предузимају ван рочишта, што све негативно утиче на квалитет и ефикасност суђења“, наводи се у Иницијативи. Као посебан проблем истиче се кашњење у писменој изради одлука.

Нова мрежа судова – удаљенија правда и виши трошкови

Саговорник ЦИНС-а из Тутина који је није желео да га именујемо каже да му се, сем што на суђење мора да путује до Новог Пазара удаљеног 40 километара, често дешава да се заказани поступци не одрже.

„Једном се чак десило да је судија заборавила да другој страни пошаље позив за суђење. Било је отказано и ја сам се вратио у Тутин. Најтеже је било зими када је температура била минус двадесет пет степени. Једном се смрзла нафта у резервоару, па је направила штету на возилу. Да бих се појавио на суду, за остатак пута сам морао да платим такси.“

Не само да грађани и судије због новог распореда судова троше више времена, већ путовања на суђења представљају додатни трошак. Шумар Делчевић каже:

„То нам нико не плаћа. Некад путујемо заједно, али кад нам је хитно да нешто завршимо, морамо да путујемо и сами. Сопственим превозом.“.

Адвокат Косановић сматра да су трошкови огромни и да има грађана који то не могу да плате.

„Данас је био случај да је грађанин допутовао до суда да присуствује претресу, а судија га није ни питао за трошкове. Судија је дужан да пита сведока да ли је имао трошкове. Прекршио је закон. Некада тога није било. То је срамота.“ Судија Основног суда у Новом Саду каже и да су сада сведоци изложени ризику.

„Ми њима некад исплатимо трошкове, а некада ти трошкови касније легну на њихове рачуне. Не можемо да требујемо та средства унапред јер не знамо да ли ће сведоци доћи. Због економске ситуације, они нерадо долазе јер не желе да се излажу ризику и размишљају да ли ће им неко уплатити та средства или неће“.

Трошкови за струју, воду, грејање и одржавање зграда у којима су некада били судови, а сада су судске јединице, су велики.

„Плаћају се трошкови за одржавање четири зграде (Ариље, Косјерић, Ивањица и Пожега), као и радници. Ту су и трошкови путовања. Цена аутобуске карте од Ивањице до Пожеге је 350 динара у једном правцу. Треба ти људи и нешто да поједу. Све то много кошта“, сматра судија Бјелогрлић.

Реновирали зграде, па укинули судове

Адоват Косановић се, у тренутку када су га контактирали новинари ЦИНС-а, управо вратио са суђења одржаног у Новом Саду јер суд у његовом граду више не постоји. Зграда суда је управо била реновирана када је спроведена реформа, а данас у њој ради само један судија.

„Овде се још од Марије Терезије судило лоповима за ситнија дела, а данас имамо само судску јединицу. Треба само да уђете и видите зграду суда коју су нам направили Марија Терезија и њени наследници… Сада зврји празна. У њој је више чувара него запослених. Такво је стање са судовима који су укинути, а имају традицију дугу 200 година. Ово правосуђе је срамота за Србију.“

Основни суд у Новом Саду, након реформе, покрива подручје општина Бачка Паланка, Бечеј, Бач, Бачки Петровац, Беочин, Врбас, Србобран Темерин, Тител и Жабаљ.

У Тителу је данас судска јединица и, према речима саговорника ЦИНС-а из Основног суда у Новом Саду, у згради бившег суда ради један судија.

Некадашњи Општински суд у Темерину био је формиран због националног састава становништва, како би интереси припадника мањина били заступљени и заштићени. Темерин данас, такође, има само судску јединицу.

Укинут је и најстарији суд у Србији – онај у Горњем Милановцу, основан 1809. године. Зграда овог суда је, такође, непосредно пред његово укидање 2009. била реконструисана и адаптирана.

Адвокати из Горњег Милановца сматрају да им је нова мрежа судова донела само невоље и проблеме, уместо очекиваног бољитка. Због тога су у мају 2011. поднели „Иницијативу за поновно оснивање суда“ у том граду.

„Данас, годину и по касније, са жаљењем констатујемо да је стање значајно горе од очекиваног, што захтева неодложно реаговање надлежних органа ради остваривања базичних начела савременог правосуђа, у првом реду независности, суђења у разумном року и доступности судова грађанима“, наводи се у Иницијативи коју су адвокати из Горњег Милановца поднели органима надлежним за област правосуђа.

Слична иницијатива покренута је и у Сенти, али ниједна није резултирала поновним успостављањем судова у овим местима.

Колико кошта нова мрежа судова?

Новинари ЦИНС-а су помоћу Закона о приступу информацијама од јавног значаја од свих 37 основних судова у Србији тражили податке о трошковима у последње четири године. План је био да упоредимо трошкове општинских судова са трошковима основних судова и судских јединица. Међутим, подаци које смо добили су статистички необрадиви – поједини судови су нам достављали трошкове основног суда са судским јединицама, тврдећи да не поседују трошкове општинских судова јер се та документација налази у некој од судских јединица. Када бисмо податке тражили од судских јединица, особе задужене за поступање по захтевима за приступ информацијама од јавног значаја су нас упућивале на основне судове. Са друге стране, неки судови су слали табеларни приказ свих трошкова – посебно за сваку годину. Сви подаци које ЦИНС поседује,Тако, подаци које је ЦИНС прикупио захтевима за приступ информацијама од јавног значаја, нису упоредиви. Да ли је нова судска мрежа довела до повећања трошкова или не, немогуће је утврдити.

Врховни Касациони суд у извештају о раду свих судова у Републици Србији за 2011. годину пак наводи трошкове свих судских јединица основних судова. Суд са највећим трошковима је онај у Руми – шездесет милиона динара за годину дана. Судске јединице које су имале највеће трошкове за путовања судија и запослених, налазе се у табели.

Да ли је нова мрежа судова ефикасна?

Нова мрежа судова створена је да би се смањила корупција у малим местима, равномерније оптерећетиле судије, смањио њихов број (због ефикаснијег рада судова), али и умањили трошкови судских поступака, наводи се у извештају Савета за борбу против корупције. У документу се наводи да Високи савет судства и Министарство правде ни након две године нису извршили анализу испуњења било којег од ових циљева.

„Правда је, након реформе постала недоступна у физичком смислу, јер се до неких судова путује више од сто километара. Међутим, правда је недоступна и због повећања трошкова проузрокованих новом мрежом судова и повећањем такси.“, пише у Извештају.

Судија Снежана Бјелогрлић каже да је грађанима данас теже да остваре своја права него што је то било пре 2010. године.

„Грађанима је отежан приступ правди јер немају новца за обраћање суду, пошто се за кривичне поступке сада одлази у Основни суд у Пожеги. То значи да морају адвоката да воде у Пожегу, сведоци морају да путују у Пожегу, а све то кошта. Некад не знате ни да ли ће рочиште да се одржи“.

Она додаје и да је на тај начин у неким судовима смањен прилив предмета, али да за грађане ништа суштински није решено.

Председница Друштва судија Србије Драгана Бољевић истиче да је судство сада мање доступно и квалитетно, спорије и скупље, мрежа судова је нефункционална, а смањује се број судија иако број предмета расте.

„Прорачун трошкова правосуђа никада није направљен – колико кошта правосуђе, колика су дуговања, колико средстава захтева промена мреже судова, путовања, бензин, одвојени живот… Сво извештавање је изведено на један редукован начин. Тако смо дошли до ситуације да нити су судије равномерније оптерећене, него још неравномерније, нити је правда постала доступнија. Напротив – у име брже правде, добили смо скупљу“, објашњава Бољевић.

Адвокат Косановић тврди да је идеја на почетку била добра и да је било потребно да се уреди српско правосуђе, али да су учињене многе злоупотребе.

„Данас судије више нису судије, него референти, решавачи предмета у којима не знају ни сами шта да раде. Судије тако ћуте и чекају да се стање поправиНевероватну ствар су урадили са трећим стубом државе. Ако ви имате троножац и одсечете му једну ногу као што су они урадили са правосуђем, онда и такву државу имате“, каже Косановић.

У „Анализи рада судова опште и посебне надлежности за 2011. годину“, коју је потписала Ната Месаровић, председница Врховног савета судства, наводи се да нова мрежа судова има недостатке и да се у неким деловима показало да, када се посматрају број примљених и решених предмета у судској јединици у односу на седиште суда, доводи у сумњу оправданост њиховог постојања, посебно ако се имају у виду трошкови.

„Министарству правде је упућена иницијатива за измену закона којим су одређена седишта и подручја судова, али тај закон није мењан. На предлогу за измену мреже треба истрајати да би судство било ефикасније, делотворније, ажурније, грађанима гарантован једнак приступ суду, а судије једнако оптерећене за исти посао и плату“, наводи се у Анализи.

Европска комисија (ЕК) такође, у „Мишљењу о кандидатури Србије за чланство у Европској Унији“, указује да мрежа судова проузрокује повећање трошкова, доводи до значајних разлика у обиму рада између судова, са посебно високим приливом предмета у судовима у Београду.

„Наставак рада судских јединица и даље ствара трошкове одржавања зграда и путних трошкова судског особља и може изазвати неке ризике за безбедност поступака, посебно у погледу потребе преноса датотека и обезбеђења зграда судских јединица“, наводи се у документу ЕК.

Правник ШГ „Голија“ Родољуб Ћојбашић каже да сада има много мање пријава за кривосечу, али да се судски поступци теже и спорије решавају. Ипак, сматра да нова мрежа судова има и позитивних страна.

Слика „Ми стварно имамо проблема са том шумском крађом, али сад се мање краде јер и ови што краду изгубе цео дан на суђењу. То је једино позитивно у новој мрежи судова,“ закључује Ћојбашић.