Извор: Балканска истраживачка мрежа

Жалбе неизабраних судија у Србији и даље пристижу,  а одлуке  Савета судства, донете без кворума, а  под утицајем чланова Демократске странке, под знаком су питања.

Један ухапшен под необичним околностима, други дао оставку због политичког притиска, четворо не могу да гласају, али ипак  „печатирају“ одлуке,  један дискредитован од стране Агенције за борбу против корупције - тако је Високи савет судства, кога би требало да чини 11 људи, изгубио кредибилитет и кворум. Ипак, и даље наставља да одлучује о постављању судија у земљи.

Ово тело, које одлучује о више од 800 жалби судија,  требало би да исправља  грешке хваљене реформе правосуђа из 2009. године. Данас, ту реформу критикују домаћи правни  експерти, а ЕУ тражи да се она практично поново спроведе.

Није проблем само у кворуму. Високи савет судства се оптужује да ради под политичким притиском. Ипак, шта се тачно дешава на седницама, остаје тајно, јер се на захтев чланова Савета из Демократске странке, седнице не снимају.

Док председница Савета Ната Месаровић тврди  за БИРН да је све у најбољем реду, српски омбудсман Саша Јанковић  ситуацију у Савету описује као “правно и логички недоследну”.

Подобни и неподобни

Процес реформисања судства започет је 2008. године када је Високи савет судства добио задатак да преиспита целокупни судски кадар у земљи од око 3,000 судија, и да постави оне чији рад није компромитован.

Савет судства у тадашњем сазиву криткован је да не поштује сопствене критеријуме, да судије отпушта из политичких разлога, унапређује оне са веома проблематичним резултатима и прошлошћу, иза затворених врата.

Приликом одабира судија, Високи савет судства требало је да примени критеријуме, као што су квалификације, интегритет, компетентност и ефикасност. У јануару 2010. године избор је завршен и више од 800 судија је изгубило посао. Отприлике 90 одсто неизабраних судија уложило је жалбе или Уставном суду Србије или Европском суду за људска права у Стразбуру. 

Чињеница да су све неизабране судије уместо образложења добиле идентично писмо, довела је до негодовања, с обзиром на то да су одбијени имали законско право на писмено објашњење због чега нису изабрани.

У извештају Европске комисије о напретку Србије за 2010. годину исказана је “озбиљна забринутост” у вези са процедуром реизбора.

Извештај је указао на проблематичан избор чланова Савета судства, недостатак јасних критеријума при доношењу одлука, као и на постојање сумње да су судије биране под политичким притиском.

Рад Савета судства додатно је компромитован с обзиром на то да су све седнице овог тела проглашене службеном тајном, чиме је члановима забрањено да коментаришу и говоре о било чему што се догодило током рада Савета.

Савет је оптужен и за то да промовише судије које нису дорасле том задатку.

Министарка правде Снежана Маловић из Демократске странке и председница Савета Ната Месаровић инсистирале су на томе да је сваки судија претходно пажљиво проверен.

Упркос томе, међу новим кадром нашло се на десетине имена са сумњивом прошлошћу.  Неки од њих били су на ивици отказа још 2001. године, након пада режима Слободана Милошевића, због улоге у злогласним изборним крађама.

У извештају од 10. фебруара 2011. године Савет за борбу против корупције рекао је да одређен број новоизабраних судија има лошије резултате од судија које су изгубиле своја радна места.

Извештај је указао на сумњива дешавања у Првом основном суду у Београду где је, пре самог гласања, Савет судства једногласно сачинио списак најбољих кандидата.

Током гласања, међутим, 20 кандидата са списка најбољих је нестало и замењени су новим именима. С обзиром на то да је све речено на седницама проглашено службеном тајном, није установљено како је и зашто дошло до промене списка.

Сличне ситуације дешавале су се и у другим судовима. Владимир Месаровић, син председнице Савета, нашао се међу новопостављеним судијама суда у Беогарду.

Док је Месаровићкин син добио зелено светло, неки други кандидати за судије су одбијени због родбинских веза у правосуђу.

Док су се жалбе судија низале, а Уставни суд Србије већ почео да их разматра, Влада је у децембру 2010. године  изменила закон, одузела надлежност Уставном суду  и овластила Високи савет судства да одлучује о жалбама.

Тако се десило да су све жалбе заправо враћане оном истом телу на чије су се одлуке судије и жалиле.

Ко одлучује о жалбама?

Након што су Европска унија и стручна јавност у Србији апеловали на власти да преиспитају избор судија, у марту 2011. године изабрано је седам нових чланова Високог савета судства.

Савет је требало да прво одлучи о многобројним жалбама неизабраних судија, а затим да преиспита постављене судије чији је избор оспораван.

Ако је и постојала нада да ће нови Савет, са 11 чланова и већинским методом гласања, о свему одлучити само на основу заслуга, убрзо је нестала.

Међутим, од како је у марту прошле године изабран нови Савет, рад управо шест чланова је или на неки начин компромитован, или су дали оставке.  Ово је довело у питање веродостојност одлука  Савета.

Први проблем се тиче четири члана старог Савета која су остала у новом Савету и након марта 2011. године, тако да они сада практично одлучују о жалбама на сопствене одлуке. 

Троје од њих, министарка правде Маловић, председник Одбора Скупштине Србије за правосуђе Бошко Ристић и председавајућа Савета Месаровић задржали су своја места по службеној дужности.  Њих троје су се обавезали да неће гласати. Међутим, само њихово присуство ‘искривило’ је процедуру гласања, јер је за доношење одлука потребна већина од њих 11, а не само оних осам који гласају, тако да и у случају да пет чланова гласа ‘за’ они су још увек у мањини. 

Четврти члан Савета који је учествовао у раду првог састава, адвокат Дејан Ћирић, такође је остао у Савету и одбија да апстинира при гласању.

Председница Друштва судија Србије Драгана Бољевић каже да ово представља кршење уставне одредбе која гарантује право на правично суђење.

“Правично суђење подразумева да независан и објективан судија, који није учествовао у првобитном случају, одлучује по жалби,” рекла је она. “Ово је неприхватљиво.”

Пети члан савета, такође је под знаком питања.  Агенција за борбу против корупције је оспорила присуство Предрага Димитијевића, јер он противно закону истовремено обавља две јавне функције, једну у Савету и једну као декан Правног факултета у Нишу. 

Иако је Агенција објавила да он по сили закона мора бити склоњен са овог места, Скупштина, која је требало да одобри одлуку Агенције, није изгласала његову смену. Димитријевић је тако остао члан Савета.  

Шести члан Савета, Благоје Јакшић није у могућности да гласа јер је  23. септембра 2011. године под нејасним околностима ухапшен и оптужен за злоупотребу службеног положаја. У  августу 2011. године, непосредно пре хапшења, Јакшић  је обавестио Савет да руководство, тј. власти, “покушавају да изврше притисак на његов рад”, како се види у записнику са седниеце  Савета – које је Друштво судија Србије прибавило након интервенције повереника за информације од јавног значаја.

Јакшић је ову тврдњу поновио у свом писму упућеном Друштву судија Србије послатом из затвора 8. јануара. Он је поново оптужио власт да покушава да утиче на његов рад у Савету, рекавши да су, након што је одбио да буде под контролом, почели напади на њега и његову породицу.

Навео је пример своје супруге, тужиоца у Београду, која је без икаквог објашњења премештена у канцеларију у Сремској Митровици.

Он се у затвору нашао на захтев Тужилаштва за организовани криминал које је оптужило  Јакшића да је са још петоро осумњичених  прибавио противправну корист од 20 милиона динара.   Он је, наводно, још  1998. као судија у Косовској Митровици оверавао лажне уговоре о куповини пословног простора које су потписала друга двојица осумњичених.  

По закону, требало би да је ово дело застарело,  јер је прошло више од десет година, а  БИРН-ов извор објашњава да је Тужилаштво посегло за „акробатиком“, тврдећи да је користи од наводног злочина настала након 1998, пре мање од 10 година.

Његов случај покреће неколико питања - како је он уопште могао да буде постављен за судију 2010. године и како је могао да буде изабран у Савет судства,  ако његова прошлост није проверена.

Јакшић, међутим, остаје члан Савета до завршетка поступка који се против њега води, јер због претпоставке невиности не може бити смењен.  

Седми члан Савета, судија Милимир Лукић, поднео је оставку у новембру 2011. У својој оставци је рекао да “не жели да ради у условима притиска на чланове Савета“. 

На његово место у Савету у марту је постављен судија Мирољуб Томић.

Дакле, само пет од 10 чланова Савета, колико тренутно присуствује седницама, није спорно. 

Додатни проблем представља и то што би по Уставу већину Савета требало да чине судије. Њих је међутим тренутно на седницама пет, уместо шест.

Упркос томе, Савет није престао са радом. До сада је донео одлуке о преко 300 жалби.

У јануару ове године омбудсман је изјавио да све одлуке Савета донесене од када судије више немају већину у Савету треба сматрати ништавим. Он је позвао Савет да престане са радом док његов састав не буде у складу са законом.

Омбудсман Јанковић и председница Друштва судија Србије Бољевић сагласни су у томе да, када одлучују о жалбама, сви чланови Савета морају бити присутни пре доношења одлуке.

Председник Одбора Скупштине Србије за правосуђе Бошко Ристић међутим тврди да Савет може да доноси валидне одлуке.

“Приче о томе како Савет нема кворум су шпекулације. Ми увек радимо у складу са нашим правилником,” Ристић је изјаво за БИРН.

Председница Савета, Ната Месаровић, такође сматра да Савет има кворум за одлучивање. Месаровић је чак у јануару ове године изјавила да је и Уставни суд потврио законитост рада Савета.

Уставни суд је међутим неколико дана касније демантовао Месаровићку. У саопштењу је речено да се Уставни суд није изјашњавао о законитости и легитимности одлука које је донео нови састав Савета, већ да ће то учинити у сваком појединачном случају када буде разматрао жалбе на одлуке Високог савета.

Након што Савет донесе одлуке по жалбама неизабарних судија, судије на ту одлуку могу уложити жалбу Уставном суду. До 3. марта Уставни суд је примио 136 таквих жалби.

Иза затворених врата

У међувремену, јавност вероватно никада неће ни сазнати како је овај Савет доносио одлуке.

Месаровићка, чланови Савета из Демокрастке странке и њехове присталице у Савету забранили су снимање седница, упркос томе што је већина чланова Савета гласала у корист транспарентности још јула месеца 2011. године.

Министарка правде Снежана Маловић, из редова демократа и посланик демократа Бошко Ристић, адвокат Дејан Ћирић и професор Предраг Димитријевић гласали су против снимања седница. Нико од њих, иначе не би требало да гласа.

Неки записници са седница, међутим, предати су Друштву судија Србије, након интервениције Родољуба Шабића, повереника за информације од јавног значаја, и могу се наћи на вебсајту Друштва.

Од марта ове године два посматрача, из делегације ЕУ и ОЕБС-а, присуствују седницама, али не и гласању.

БИРН-ов извор из Брисела каже да ЕУ “у овом тренутку не може да процени и коментарише валидност процеса, с обзиром на то да је за тако нешто јос увек рано.”

“На Уставном суду је да одлучи да ли Савет има право да усваја одлуке. ЕУ ће дати своје мишљење о процесу тек након што проценимо критеријуме на основу којих је Савет одлучивао о жалбама и видимо да ли су критеријуми објективно примењивани,” додао је извор.