У складу са општим начелима заснивања облигационих односа, уговор се заснива на начелу савесности и поштења, на начелу једнаке вредности давања, у смислу чл. 12 и чл. 15 ЗОО, као и на начелу равноправности чл.11 ЗОО.

Сваки уговор мора бити потпун и јасан, а сваки двострани терертни уговор мора имати еквивалентне престације, односно једнаку вредност давања.

Еквивалентност давања не произилази само из општих начела ЗОО, него произилази  из чл. 1065 ЗОО у коме је изричито наведена еквивалентност у одредби по којој је корисник кредита дужан да врати банци само онај износ који је од банке добио на име кредита (ни већи, ни мањи)

Према томе уговор о кредиту, као типски уговор који корисник кредита потписује по систему “узми или остави”:

- мора бити потпуно јасан не само за банку, чија је то делатност, већ и за сваког просечног, банкарски неедукованог грађанина као корисника кредита;

- мора у сваком моменту да испуњава услов еквивалетности давања што значи да ни у једном моменту корисник не може да буде у ситуацији да банци враћа већи износ од добијеног кредита;

- не може имати зеленашке, нити шпекулативне одредбе на основу којих ће банка добити већи износ од датог, користећи се својим знањем и надмоћности свог положаја и ни један уговор о кредиту не може зависити од потцењености или прецењености одређене валуте односно од избора валуте, финансијске кризе, поремећаја тржишта новца, одступања од реалне вредности новца.

Све ове законске одредбе које мора да има сваки уговор о кредиту, Народна банка Србије је дужна да контролише кроз обавезно вршење надзора над радом банака у смислу чл.64 Закона о Народној банци Србије, у којем је изричито предвиђено да Народна банка врши надзор комплетних пословних књига и друге документације банака, односно њихову усаглашеност са законима.

Народна банка Србије не врши своје законске обавезе, не врши надзор над радом банака тако да банке комитентима дају на попис типске уговоре о кредиту, који не испуњавању основна облигациона начела, јер исти уговори имају: нејасне клаузуле о каматним стопама, о провизији банака, о трошковима банака, као и нејасне валутне клаузуле. Користећи се чињеницама да Народна банка Србије не обавља своју надлежност, банке су недозвољено заштитиле своје зараде у односу на кориснике кредита, јер су чак и у обрачуне каматних стопа уградиле и своју пословну политику, чак и када је она незаконита и лоша, иако на исту корисници кредита не могу утицати ни на који начин. У смислу чл. 2, став 1 Закона о девизном пословању, банка основана у Србији по домаћим прописима је домаћи резидент.

У смислу чл. 25 истог законског прописа банка може резиденту, физичком лицу одобрити кредит ради куповине непокретности у земљи.

Према томе банке имају право да дају динарске кредите уз примену валутне клаузуле, што није забрањено Законом о девизном пословању као ни другим законским прописима. Валутном клаузулом банка штити вредност датих динарских средстава, тако што на корисника кредита пребацује последице пада вредности динара и домаћу инфлацију.

Проблем је што банка у типском уговору не штити кориснике кредита од потцењености или прецењености валуте, односно не уграђује клаузулу да ће као валута за обрачун служити она валута која је најповољнија за кориснике кредита (еуро или швајцарски франак). Чињеница да банка даје право кориснику кредита да изабере валуту је само стварање привида воље корисника кредита јер је јасно да те воље нема, с обзиром да воља може да постоји само ако се неки инсититут познаје, што омогућава избор. Међутим, ако се не познаје валутни сyстем, односно како се формира вредност валута, што је овде случај, а што не знају ни светски ни домаћи економисти, онда се не може говорити о стварној вољи корисника кредита..

Уношење клаузуле враћања кредита помоћу обрачуна динарског износа применом курса најповољније валуте корисника кредита, заштићена је еквивалетност давања, али је онемогућено и неосновано богаћење било које од странака. Наиме, када корисник кредита од банке тражи кредит у одређеном динарском износу, који чини противвредност одређеног износа валуте, банка одобрава и даје кредит у динарском износу који по курсу одговара износу тражене валуте. У току враћања кредита, када се изврши обрачун динарског износа рате по најповољнијем курсу за корисника кредита, банка добија стварно онај динарски износ који је и дала, можда не номинални (вредност износа). Свака банка се бави мењачким пословима, тако да на овај начин банка не трпи никакву штету, јер за добијени износ може увек остварити адекватан валутни износ. Са оваквом клаузулом успоставља се сигурност страна уговорница, еквивалентност давања и онемогућава се неосновано богаћење било које од странака.

Проблем наших грађана је што Народна банка Србије не ради свој посао, не контролише пословање банака, које се углавном обавља незаконито и на штету грађана, не штити грађане од типских уговора у поступцима медијације, дозвољава неосновано богаћење банака, из чега јасно произилази да је централна банка у недозвољењој спрези са банкама на штету својих грађана.

Ово није први пут да грађани и привреда имају проблема са нерадом Народне банке Србије, која сматра да овај случај треба решити одлагањем враћања кредита и ако се зна да је то интерес банака које добијају комитента за дужи период, а на штету корисника кредита, јер увлаче корисника у потпуну неизвесност с обзиром да не постоји никаква сигурност да ће сутра бити боље. Треба се подсетити времена инфлације када су банке у спрези са Народном банком Југославије и са тадашњом власти уговарали нереалне камате које су биле у потпуности изван еквивалента цене новца. Тада су привредни судови као независне институције пружили заштиту само оним каматним стопама које су биле еквивалент цене новца, а у складу са законима, а не у складу са монополским уговорима банака.

Ако Народна банка Србије нема снаге да врши контролу пословања банака, нема снагу да од банака тражи да типски уговори не буду последица монополског положаја банака, да тражи да се успостави еквивалент давања, онда грађанима остаје могућност да одбију плаћање рата, чији обрачун прелази износ курса најповољније валуте и да уђу у спор са банкама, јер надам се да су судови и даље независни и да раде по закону. 

Јелисавета Василић, члан Савета за борбу против корупције