Најновији извештај Савета за борбу против корупције из 2015. године у вези са медијима је добродошао јер нуди мноштво нових информација о медијским финансијама. Први извештај Савета из 2011. године у вези са медијима имао је револуционаран значај. Он је подигао поклопац са мрачне тајне власничко-финансијских односа у медијима. Нови извештај Савета је фокусиран само на финансије. Он открива да је црна кутија медијског финансирања веома сложена и да има много преграда у којима се крије велики број актера у разним симбиотским и паразитским међусобним односима.

Иако је реформа медијског система још на почетку 2000-их година прокламовала тржишни модел као основ финансирања медија, све ове године постојала је комбинација државног и тржишног финансирања медија. При томе је медијско тржиште мало, сиромашно, презасићено и хипер-конкурентно. Многи тврде да се амалгам који је на њему настао не може назвати медијском индустријом, јер медијско тржиште уопште не постоји, већ да оно што се тако зове представља само продужетак државног медијског система другим средствима. Уместо да се број медија смањује јер тржиште не може све да их одржава, он се из године у годину повећава. Од око 1.100 медија у 2011. години он је порастао на више од 1.400 у 2015. Већина медија послује са губицима, чак и они са најкомерцијалнијом продукцијом. Већ то је показатељ да тржиште није главни фактор који одређује судбину медија, нити је профит главни бенефит власника и финансијера медија. У систему у коме је профит мали или непостојећи, нека друга врста користи надокнађује економски губитак који трпе медијски власници и финансијери.

Извештај Савета показује да се медији, без обзира на своје тржишно усмерење, довијају на разне начине да добију што више државног новца мимо тржишта. У расподели државног новца нема правила ни контроле, док медији добијањем овог новца продужавају егзистенцију али угрожавају свој интегритет.

Одсуство регулативе

Из извештаја Савета јасно се види одсуство законске регулативе финансирања медија, а посебно финансирања медија из јавних извора. У праћењу токова финансирања медија Савет је могао да примени само Закон о јавним набавкама. Управо се кроз утврђивање новчаних токова показала сва неефикасност овог закона. Модернизована верзија Закона из 2013. године и даље омогућује мноштво начина да се интенције закона лако заобиђу, било директним уговарањем набавки, јавним набавкама мале вредности, симулирањем конкурентности, итд.

Домаћи законски оквир још увек не препознаје проблем утицаја државног новца на слободу медија. Према Савету Европе, државна финансијска средства намењена медијима служе само бољем информисању грађана, имају форму државне помоћи и стога при њиховог расподели држава мора медије третирати на правичан и неутралан начин. Иако је Србија чланица Савета Европе, она не поштује овај стандард. Од како су субвенције мање од 30 милиона евра изузете из домаћих прописа о државној помоц́и уредбом Владе крајем 2011. године, ниједан од видова финансирања медија се не сматра обликом државне помоц́и, па не подлеже овој регулативи.

Закон о оглашавању из 2005. године није посматрао одлуке о оглашавању као могући вид медијске дискриминације. Он није имао никаква правила у погледу државног оглашавања. Нови Закон о оглашавању није ушао у сет нових реформских закона који су донети 2014. Што је још важније, регулисање државног оглашавања није ушло у садржај новог Закона о оглашавању који је усвојен у Скупштини јануара 2016. Тако ни до данас у правној регулативи не постоје одредбе које регулишу начин одлучивања о обиму рекламних буџета државних тела, критеријуме и начин њихове расподеле, јавну доступност података о државном оглашавању и контролу трошења ради спречавања злоупотребе јавног новца.

Одсуство регулације оглашавања органа јавне власти продужава основу за арбитрарно и дискриминативно одлучивање о томе које су то активности и мере на чије рекламирање је оправдано потрошити новац пореских обвезника, у ком обиму, и у којим медијима. У ситуацији хроничне финансијске оскудице, добијање рекламног уговора од државних органа или јавних предузећа за медије често може да значи границу између опстанка и нестанка. Стога је државно оглашавање ефикасан потенцијални механизам за политички притисак на медије, било тиме што ће се медији одабрати за пласман огласних садржаја или ће бити изостављени из рекламних планова.

Игнорисање јавног интереса

Извештај Савета је показао да постоји веома разграната мрежа канала тока јавног новца у медије, а да њихову реализацију, а још мање рационалност и ефикасност, нико не контролише.

Ова разноврсна лепеза финансијских интервенција у медије обухвата класичне уговоре о оглашавању, уговоре о закупу времена за емитовање, уговоре о пословној сарадњи, о спонзорству, донацијама, медијским услугама, као и угловоре о промовисању пројеката и активности.

Контрола садржаја уговора коју је Савет остварио показује да је рационалност трошења јавног новца често веома упитна, посебно у случају јавних предузећа са монополским положајем. Такви се, на пример, чине огласи против крађе електричне енергије, али и многи други.

Са становишта јавног интереса, најпроблематичније је то што се јавни новац троши не за кампање у служби јавног добра, него за стварање позитивне слике о раду државних органа и јавних предузећа, или њихових челника, у крајњем случају – политичких структура које иза њих стоје.

Кроз много инвенитвних форми уговора, са разноврсним садржајима, државна тела и јавна предузећа од медија веома често траже само једно – пропагандну услугу, и то тако да рекламни садржаји имају форму информативних садржаја, како их публика не би препознала као пропагандне.

Из уговора који се наводе у извештају Савета се види да наручиоци медијских услуга, тј. спонзори и донатори од медија траже, на пример, објављивање „ПР текстова“, „појачану редакцијску пажњу непосредно задуженог новинара“, „редовно извештавање са конференција за новинаре“, објављивање „тематских разговора и интервјуа са стручњацима“ наручиоца, гостовање представника државних тела и јавних предузећа у информативним емисијама, информисање јавности о условима и резултатима пословања предузећа, организовање интервјуа и контакт емисија са представницима предузећа, израду и публиковања ПР текстова на тему пројекта којим се бави неки државни орган, итд. Некада уговори иду тако далеко да прецизирају обавезу медија да „позитивно представља“ наручиоца услуге кроз информативно праћење његових активности, да „наступа са становишта афирмације основне делатности предузећа“ или да обавља директну афирмацију спонзора, кроз на пример објављивање ауторских текстова менаџера спонзора.

Извештај тако нуди мноштво нових доказа како државна тела под фирмом јавног интереса користе јавна средства за промоцију парцијалних политичких или економских интереса. Тиме се показује да државне институције настављају да чине оно што су и раиније чиниле, само кроз нове форме. Раније су користиле буџетске субвенције да у државним медијима промовишу садржаје који афирмишу владајуће структуре или су локалне буџете предвиђене за „јавно информисање од локалног значаја“ преводиле у финансирање „услуга информисања о раду локалне самоуправе и јавних предузећа“, са јасним дефиницијама о којим областима и којим конкретним активности локалних власти новинари треба да извештавају.

Мноштво представљених примера уговора између јавних институција и медија којима се финансирају парцијални политички интереси показује заснованост упозорења да учесници транзиције веома често занемарују и потцењују способност ауторитаризма за структуралну и функционалну мимикрију. На ову опасност је још пре 20 година упозоравао један медијски истраживач из Белорусије. У извештају Савета читају се симптоми ауторитарног синдрома, који кроз цео процес транзиције медијског система опструира стварање основе за аутономан медијски систем. Ниједна демократска влада није желела медије као контролоре власти и инструмент јавности и није покретала реформу која би омогућила настајање таквих медија.

Извештај такође упозорава да регулатива која је предвиђена новим медијским законима ни издалека није довољна за пожељне улоге медија у демократском систему, да Регистар медија, онако како је сада замишљен, неће бити довољан да би се обезбедила транспаретност финансија и да секторска анализа коју треба да обавља Регулаторно тело треба да се позабави овим проблемима.

Жртве или кривци

Извештај је показао да готово да нема већег медија који није склопио неку врсту уговора који од медија захтева да се понаша пропагандно у односу на финансијера.

То показује да медији имају мало избора у својим пословним стратегијама, тј. да им је тешко да се одупру економској заробљености у односу на државне изворе финансија. Процес реструктурирања медија који траје од 2000. године није успео да створи стабилну економску основу за развој медија нити модел финансирања медија који стимулише медије да служе јавном интересу. Алтернативни извори финансирања који су постојали 90-их данас више не постоје или су изгубили значај. Одговор на питање зашто новинари не могу да изађу из економске замке државе није у недостатку новинарске храбрости, што им се често пребацује, него у недостатку финансијера који су спремни да финансирају другачије медије.

Главни облици државних финансијских интервенција у медијски сектор – субвенције, државно оглашавање, уговори са медијима о разним врстама услуга, многа спонзорства и донације служе као механизми за превођење финансијске моц́и државних органа у политички утицај на медије, односно као механизами индиректне, меке цензуре или контроле и као ефикасан извор финансирања медијске послушности.

Пројектно суфинансирање, као нови облик јавног финансирања медија, тек је у почетној фази развоја и пролази кроз типичне дечије болести. Његова адекватност за решавање медијских проблема у постојећем економском контексту тек треба да се покаже.

Извештај Савета за борбу против корупције актуелизује питање како се медији могу извући из замки коруптивних спрега са државом које су уграђене у струркутре медијског финансирања.

Један аспекат тог питања је да ли су новинари само жртве или су саставни део структура и односа у медијском систему који подривају слободно, критичко и одговорно новинарство и сопственим професионалним понашањем омогуц́авају њихов опстанак.

Већина представника медијске заједнице који се чују на јавној сцени говори да су они само жртве. Истраживања која укључују испитивање новинара, међутим, показују да новинари себе виде истовремено и као жртву и као кривца. Док једни сматрају да новинари нису довољно организовани за одбрану професионалног интегритета, други мисле да нису били довољно укључени у реформу медијског система која није ишла у добром правцу.

Реформа медијског система није проблем само новинара и медијских радника. Уређивање система финансирања из јавних извора није само питање обезбеђивања недискриманаторног третмана медија, већ обезбеђивања услова за продукцију садржаја у јавног интересу, и то тако да се јавна средстава додељују у јавном поступку, под познатим, једнаким и праведним условима.

Србија је економски неразвијено друштво, са процесом стварања предузетничке класе и редистрибуцијом богатства које још век траје, са партократским политичким системом, и клијентелистичким односима институција које се лако стављају у службу интереса владајуће политичке већине, са неконсолидованом демократијом, слабом владавином права, слабом укорењеношћу партија у интересну структуру друштва, одуством друштвеног консензуса о друштвеној трансформацији и јаком потребом владајућих партија да контолишу медије како би остварили јавну подршку за своју политику и изградили консензус.

Све ове карактеристике друштва чине напоре за реформу медија делом борбе за развој демократије. Субјекте за реформу медијског сисема у јавном интересу стога треба тражити међу актерима који желе развој демократије, а она се што пре мора усредсредити на мењање структура финансирања медија.

Пешчаник.нет, 02.03.2016.