ИЗВОР: Пешчаник

Председница Савета за борбу против корупције, Верица Бараћ у Пешчанику од 7. октобра, између осталог је говорила и о Саветовом Извештају о притисцима и контроли медија. Снимак целе емисије можете преузети кликом на овај линк http://pescanik.net/wp-content/uploads/2011/10/PESCANIK-RADIO-EMISIJA-02.mp3

TРАНСКРИПТ ЕМИСИЈЕ ОД 7. октобра 2011.
 
То ништа не ваља, Добрице

Светлана Лукић: Добар дан. Вероватно сте већ чули да се светом шире протести, под називом Окупирај Волстрит. Људи се дакле удружују да би показали незадовољство зато што се капитализам претворио у ланац исхране и што милиони и милиони људи свакога часа могу да буду поједени, односно уништени од неке банке, од неког фонда или офшор компаније. Јасно ми је мање или више шта им смета и шта од вредности у својој земљи покушавају да сачувају од тих предатора. Јуче сам морала да уђем у зграду владе, да бих направила интервју са Верицом Бараћ. Нека деца су зауставила саобраћај, села испред владе и нешто добацивала. Е, ту већ не знам о чему се ради, не знам шта им је циљ, само знам да је једна од најгласнијих протестанткиња једног часа устала и отишла објашњавајући осталим револуционарима да мора на аутобуску станицу да мами у Краљево пошаље прљав веш и да сачека торбу са храном. И док сам скупљала снагу да уђем у зграду владе, стигла ми је вест да је Добрица Ћосић добио Нобелову награду за књижевност. Наравно да ми се мозак померио, наравно да ми се календар Маја појавио у глави и помислила сам, па што да не, све је могуће. Па ипак није цео свет полудео, није полудео толико да оцу нације додели Нобелову награду.

Чули сте, вероватно, да је реч о интернет превари, на коју су насели медији а изгледа и сироти нобеловац, а Српска академија наука је доживела колективни мождани удар. И због тога што је то, како су рекли, још један у низу напада на значајне институције у Србији, у намери да се друштвене вредности у нашој земљи извргну руглу, решили су академици да се жале полицији, односно Дачићу и јавном тужилаштву, односно Загорки Доловац, Томи Зорићу и осталим чуварима реда, мира и правде. А како се јучерашња медијска драма одвијала и шта се из тога свега може закључити, чућете од нашег првог саговорника, адвоката Срђе Поповића, чије ће услуге можда бити потребне терористичкој групи која је извргла руглу све друштвене вредности наше јадне земље.

Срђа Поповић: То што се јуче догодило, данас је већ добило те сталне атрибуте који се овде одмах рађају – медијска пометња. Једна група која себе зове Анонимоус Сербиа, ја мислим, је направила лажни сајт Српске академије наука, лажни сајт Нобеловог комитета за доделу награда и онда се јавила Добрици Ћосићу, говорећи шведски, енглески, не знам како су разговарали са њим, јер он не зна ниједан језик, да му јаве да је добио Нобелову награду и истовремено су на тај сајт, лажни сајт Академије наука, ставили вест да је Добрица Ћосић добио Нобелову награду и дали линк на лажни сајт Нобеловог комитета. Почели су СМС-ови, зврје телефони, претпостављам да је и лажном лауреату звонио телефон нон стоп и то се све догађало око пола један. А у један је званична додела награде. И кад је у један сат постало јасно да је ово била цонгс или патка како ми кажемо, настала је прилична нелагода. У том тренутку, јавила се та група и објаснила да су они замислили целу ту веб-акцију и објаснили су разлоге. Док је све ово пре била шала, ја бих рекао доста невина, мислим да је ово саопштење уозбиљило ствар јер се ту истичу мотиви за целу ту операцију. Главни мотив, сад ћу само укратко да га поменем, је мишљење да је тај лажни лауреат врло опасна политичка личност деценијама у овој земљи, да је био на разним погрешним странама, увек погрешним странама, да их је мењао, а увек бирао нове погрешне стране, и да они желе да упозоре на ово и у том смислу мислим да су савршено успели. Ја сам касније хтео да видим ко је извештавао о томе и био сам, могу да вам кажем, запањен. То је преко 5 континената прошло. Нашао сам Шпигл, Бостон глоуб, Либерасион, има у Перуу неки лист који је то јавио. И наравно, они то сви јављају као један забавни догађај. Е, у том тренутку реагује Српска академија наука, да се овим поступком угрожавају српске вредности, не кажу које, ако нису то они сами, и тражи се да полиција и тужилаштво испитају ко су такозвани починиоци.

То је укратко оно што се догодило. Међутим, мислим да је одмах свима пало у очи да Српска академија наука чини себе још смешнијом таквом реакцијом, јер је она ригидна, та реакција, да не кажем анална. Без трунке хумора, без духа и потпуно несразмерна ономе што се стварно догодило. Онда помислите да то није случајно, јер политологија зна да су академија, војска и црква институције које подржавају ауторитарне режиме, да ту нема шале. Ни у војсци ни у цркви ни у академији. Они шалу не разумеју. Тако да се та реакција супротставила једном слободном духу, не свиђа им се тај преслободан дух, је ли, али и самом том реакцијом и тиме што себе чине смешним, скренули су пажњу на ту основну поруку, у ствари на успех онога што је та група желела. То је да њихово мишљење о Добрици Ћосићу добије милионске тираже широм света. Дакле, то је сукоб та два духа који мислим да се обелоданио. Оно што мене више занима, јер ово је такорећи опште место, то је како су медији по Србији прогутали ту удицу, муњевито, без трунке размишљања. Кажу непрофесионално. Није само непрофесионално, него ви видите да и медији и један део јавности гутају без трунке критичности сваку и најглупљу и најнемогућнију вест, која повлађује њиховом национализму, чак и ако је она готово апсурдна. То је тај национализам који је тако раширен, тај однос према истини, дакле, није важно шта је истина, важно је шта ми желимо да чујемо – то омогућава сву ову демагогију, јер људи тако гутају и вест да је неко опет пуцао на ненаоружани народ. Они тако гутају све што им се сервира. И то да ће Косово бити подељено и све што би они волели да чују, они то добијају.

Ја сам читао извештај Верице Бараћ и запањен сам да медије он уопште не занима. А тиче се њих. То је врло аргументовано, врло документовано и представља рак рану друштва. Уместо тога, њих брине то што се нека група тих веб-активиста нашалила. Дакле, мислим да је овај експеримент указао и на мало више од онога што је хтео. Ја сам видео неке коментаре по разним сајтовима, основна реакција је да су се људи углавном забављали и ликовали над тим ставом медија: што је баби мило, то се баби снило; било је и оваквих коментара. Тај сам коментар забележио, јер сам хтео вама да га дам, али могу сад кад сам овде да вам га прочитам. Коментар који гласи: „Добро вече, Алфред Нобел на телефону. – О Алфреде добро вече. – Јеси ли ти Добрице? – Ја сам. – Ја сам у Штокхолму. То ништа не ваља, Добрице. – Ма шта кажеш?“ Мислим, то је стварно духовито. Шта год ви иначе о томе мислили, то је пробудило код људи пасивних, апатичних, очајних, за један тренутак поглед у један другачији свет, који је наравно могућ, кад вас не даве црква, САНУ и војска.

Светлана Лукић: Ми Срби лажемо да бисмо обманули себе, да утешимо другог; лажемо из самилости, да нас није страх, да охрабримо, да сакријемо своју и туђу беду. Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, лажемо маштовито и лажемо инвентивно.Ово је написао Добрица Ћосић, члан Алкадемије наука, у свом роману Деобе. Пре неколико дана је Савез за борбу против корупције објавио један папир и то на много страна, који можете наћи и на сајту Пешчаника, под називом „ Извештај о притисцима и контроли медија“. Садржај тог Извештаја је стварно застрашујући. Ту има практично неколико стотина година робије за већину министара, наравно за Шапера, наравно за Ђиласа, наравно за Бајатовића, Вучића, Дулића и остале чланове банде. А ту такође има и много срамоте за практично све уреднике и новинаре већине српских медија. Извештај је урадила, ко би други, него Верица Бараћ са својим сарадницима. Тај Извештај је, што је могло да се чује и на прошлонедељној конференцији за новинаре, запањио чак и професорку Сњежану Миливојевић, која јако много зна о стању у нашим медијима. У наредних двадесетак минута слушаћете Верицу Бараћ, али има неких ствари које није поменула у овој емисији, на пример, да државне институције у Србији издвајају велика буџетска средства за оглашавање и промоцију, чиме се остварује ланчана и партијска промоција, која на годишњем нивоу, на узорку од 50 најзначајнијих институција, није мања од 15 милиона евра.

Највећа финансијска средства за медије издвајали су Телеком Србије, министарство за животну средину и просторно планирање, а осим поменутог износа од 15 милиона евра, медији кроз јавне конкурсе добијају, у зависности од извора, додатних 21 до 25 милиона евра. Посебну улогу финансирања медија имају агенције за односе са јавношћу, маркетиншке и продукцијске агенције. И ту, наравно, одмах стижемо до Ђиласа, Шапера и осталих. Слушате Верицу Бараћ.

Верица Бараћ: Пре свега, од 30 најзначајнијих медија, међу којима је 12 дневних новина, 7 недељника, 6 ТВ и 5 радио станица са националним покривањем, за чак 18 медија прави власници званично нису познати. ТВ Прва, Б92, са националним покривањем, и писани медији Вечерње новости, Прес, за директне власнике имају предузећа регистрована на Кипру, док ТВ Авала и недељник Стандард имају непознате власнике у Аустрији. Значи оно што смо ми видели је да медији у Србији пошто пото желе да сакрију ко им је власник. Добар пример су Вечерње новости. Чињеница је да је Беко за осам дана 2006. купио 63 посто акција, да наводно није било познато ко иза тога стоји, то су неке аустријске и кипарске фирме, а онда је он, после једно 4 године рекао у некој телевизијској емисији да то од почетка није било спорно, да је он власник све три фирме, што значи, да су фирме повезана лица, па он није могао да купи више од 25 посто. Међутим, комисија за хартије од вредности која наводно није то знала, то није утврдила ни кад је он рекао, него им је требало још једно годину дана, а кад су утврдили да је он власник све три фирме и да није могао да купи више од 25 посто, наравно, ништа нису урадили, јер су очигледно у превари учествовали и они. Е сад, после 5 година они су преко свега тога прешли као да није ништа било и онда су га наградили. А онда су му сад дали могућност да истакне понуду да преузме и остале акције. То са Вечерњим новостима је иначе једна парадигма стварности код нас. То је фирма која никада није приватизована, ни по једном закону, ту су сви министри редом како је ко био на власти, и све државне институције кршиле закон. То је организовани криминал у ствари, у коме учествују људи из владе, тајкуни из Милошевићевог времена и све државне институције.

Ко су власници медија често можемо да закључимо по томе како ти медији пишу. Шта остаје сакривено, а често буде превише присутно име неког лица које вам ништа не значи или је, на пример, мама неког политичара. За мене је још гори пример Време, чији су наводно власници новинари. Кад читате Прес или Новости или Време, ви онда видите ко је стварно власник или ко стоји иза тога, то је Мишковић. Па сад је био тај један страшан пример, на који наравно, нико није реаговао. Да су уредник Времена и ректор државног универзитета постали чланови неког фонда који не постоји. Значи, Мишковић није дао паре и није формирао фонд, него им је обећао да ће то некад да уради, али то наравно њима ништа није сметало да они одмах уђу у то, на жалост и Ружица Ђинђић. Оно што је проблем је да се нико није огласио поводом ректора државног универзитета, да пита ко је њему то одобрио, како он сме да се коцка са угледом државног универзитета, али наравно, пошто никада није направљен списак свих добитника Карићеве награде и свих оних који су исто то радили са Карићем, у Милошевићево време, тако сви знају да ни ова ера Мишковића исто неће бити санкционисана.

Светлана Лукић: Ко је купио Б92? Да ли у томе има нечега спорног? ТВ Прва и Б92 су повезане код вас у Извештају.

Верица Бараћ: Да, па оне су повезане и по власнику. То је нешто на шта је требало да РРА реагује. Да је исти власник, односно Жељко Митровић, власник и одређеног процента у Б92 и у Првој. Можемо да погледамо каква је конструкција направљена да се то сакрије. Али оно што можете да закључите је да је то недозвољена концентрација власништва, која јесте урађена код ТВ Прве и Б92, што уосталом можемо да видимо и по њиховим садржајима. Видимо како се Б92 променио. Дуго нисам била у тој згради и сад кад сам ушла на Б92 видела сам да су скинуте фотографије лица на која смо навикли и којима смо веровали, јер већина тих људи је вероватно отишла и остала су та ружна празна места која су светлија на прљавом зиду, а читав тај хол, тај ходник је пун инкубатора. То иначе раде сад сви медији, своје неистраживање, неинформисање прикривају тиме што се наводно баве хуманитарним послом и ту се наравно никада не може после питати како је стекао паре највећи донатор, је ли тако? И неће се, што је још горе, доћи до истраживања зашто нема инкубатора. И колико је новца за све ове године ушло у здравство. И зашто је био такав отпор и зашто није уведен тај заједнички здравствени рачун. Значи, да видимо зашто нема инкубатора, зашто нема друге опреме, куд су нестале толике паре, шта је то било, ко је све узео, па да дођемо до тога да тражимо међународну правну помоћ за рачуне у страним државама, где су очигледно те паре завршиле – уместо тога се медијске куће наводно баве хуманитарним радом. Као прављење сигурне куће. Ко је надлежан да се бави насиљем, значи, шта је са министарством које је надлежно за породицу. Па значи, неко уопште не кажњава насилнике. Али онда медији, уместо истраживања тих феномена, они учествују у акцији прављења сигурне куће, што може и економски да буде врло занимљиво исплативо, јер ту се скупи новац који такође нико не контролише. Вероватно добар део тог новца такође заврши на приватним рачунима. Али нема никакве контроле, медијски се направи помпа од тога и они су јунаци дана, јер нема институције која ће да утврди да су већина тих јунака вероватно лопови.

На пример то са Авалом је врло занимљиво, да је Данко Ђунић један од власника, па се онда власништво негде загубило у Аустрији. Као што се за медије уопште не види чији пословни простор они користе. Чија је опрема, чији је новац унутра. Знамо да је Б92 у пословном простору Народне банке али, колико се ја сећам, никада нисмо видели уговор. Да ли је то купљено, да ли је закуп, да ли се закуп плаћа, како се то добило? То је било везано за Млађана Динкића, ја се сећам да све што је било за Млађана Динкића везано, за Националну штедионицу, за све ствари које он ради, он је стварно био човек који је разарао буџетски систем државе. То се никада на Б92 није ни помињало. Исто се то дешава са Авалом, са тим процесима који се дешавају у приватизацији, о тим људима који имају, вероватно, задатак да оперу што више новца, то се онако некритички преносе те аукције. То је исто један део утицаја на медије, јер политичари могу, потпуно неконтролисано да располажу државном имовином и државним парама, знамо да је Динкић 12 и по хиљада квадрата најбољег пословног простора у држави поделио својим, он каже, кућним пријатељима. Тако је и са овим пословним просторима које користе телевизије или медији, ту би требало видети чије је то и како је добијено и под којим условима, јер то је такође начин утицаја. Као и овај други феномен који смо видели, како се у ствари контролишу медији тако што им се даје огроман новац из буџета.

Министарства финансирају разне кампање, разна истраживања, у ствари утичу на медије. Кад смо то све сабрали, изгледа да једна четвртина укупног новца која иде за оглашавање иде медијима, а долази из буџета. А лично мислим да је то много више. Само треба видети, кад би ми имали државну ревизију и када би ревизор сад по овоме хтео да крене, онда би се видело да се те намене зову још бог зна како другачије. Али без обзира, ипак смо дошли до неких веома тешких података, тешких примера, на пример, да је најскупља кампања била Очистимо Србију министра Дулића, па онда кампања Косово је Србија, па вакцинација против грипа, па одвикавање од пушења. Шта се ту у ствари крије? Са једне стране се крије да министар просто има своју личну кампању, промоцију, па онда промоцију своје странке.

Ово је иначе један од начина како политичке странке из буџета финансирају своје потребе. Није ово Дулић ни радио толико због Очисимо Србију, јер њега нико не контролише. Он је могао ништа да не уради. Додуше, овако је само правио штету, али и да ништа не уради, он би свеједно имао подршку своје странке, јер он није ни дошао да нешто уради. А Очистимо Србију, та скупа кампања је у ствари урадила оно што је вероватно најопасније кад су медији у питању. Видели смо како изгледа Јужна Морава после Очистимо Србију, али наравно, медији се тиме уопште не баве јер учествују у тој кампањи, за то су добили новац и сама суштина проблема чишћења, загађења река је потпуно ван пажње медија, као што се за Дулића иначе ништа што је радио изразито незаконито, није поменуло. Ми смо радили још један извештај које су медији потпуно прећутали. То што је он урадио и шта је он све ставио у овај последњи Закон о планирању и изградњи, то је озбиљан проблем ове државе. Тај проблем концесије, добијања својине ни из чега и без икакве накнаде, то је невиђено. То у праву не постоји.

Дулић је најзначајније уговоре закључио са Блиц и Ало на име пружања услуга истраживања из области животне средине, годишње вредних близу пола милиона евра. Постојала је обавеза да се резултати истраживања објаве у листовима Блиц и Ало, како би били доступни јавности. И иако на сајту Блица има доста текстова који се баве овом облашћу, претражујући тај сајт нисмо успели да пронађемо текстове о овим истраживањима, али је током 2010. објављен изузетно велики број текстова у којима се помиње министар Дулић: Дулић у Краљево води 200 мајстора, стање животне средине боље него лане, следеће године градња 1633 стана. Агенција за приватизацију издвајала је око 62 милиона динара годишње за медије, па можда због тога већина медија почиње да информише јавност о проблемима у приватизацији тек када Агенција поништи уговор.

Ту иначе постоји једна невероватна ствар. То, кад се раскида толики број уговора, ту се мора говорити о одговорности Агенције, а не о томе како је она то добро урадила. Они су бирали купце. Десет година медији не могу да примете очигледну ствар, да Агенција за приватизацију десет година ради без икакве контроле. Она сама креира, спроводи и контролише процес приватизације, а онда је медији овенчају славом кад раскине уговор. Уговор се не склапа да би се раскинуо, него да би остао на снази, да би дао позитивне ефекте. И увек треба гледати шта ради Динкић. Он је увек био мајстор за трошење буџетских средстава за његове страначке и личне промоције. Троши не мање од 60 милиона динара. Министарство здравља 35 милиона за промоцију у медијима, Министарство пољопривреде током 2009. потрошило је најмање 30 милиона динара. Рада и социјалне политике, 28 милиона. Код тог министарства је врло чудно да медији не знају шта је надлежност тог министарства. Значи, да се ураде социјалне карте, да се зна колико грађана има право на социјалну помоћ, не, то се решава тако што медији иду заједно са министром Љајићем када он некоме носи шпорет или компјутер, а то нема никакве везе са социјалном политиком. Када ми читамо или гледамо или слушамо медије, то нема везе ни са државним надлежностима ни са елементарном одговорношћу. Како то нико не види? Па лепо, не види тако што добије огроман новац из буџета. Добије да не види. Агенција за мала и средња предузећа наручила је услуге истраживања од неке компаније. Медији могу да истражују како се то спроводи, јер од тога како ће се то спроводити зависи какве законе ћете доносити. Иначе сам често видела да министарства из своје надлежности даје да то неко други ради. И то онда скупо плаћа. Кад ви погледате у новинама те огласе шта министарства као дају за пројекте, онда се запитате за шта су они надлежни. Па не могу они да плаћају пројекте за нешто што је њихов посао. Онда су ту независни експерти врло блиски власти, невладине организације, приватне консултантске куће подобних људи или самих министара и њихових људи, али се наравно крију иза нечег сасвим другог.

Главне ствари се раде кроз неколико рекламних агенција које су врло блиске партијама или су партијске. На пример, саветник председника Тадића, Шапер, потпредседник странке Ђилас и још неколико агенција у ствари раде све то што је у ствари контрола медија. Они се наравно љуте и кажу како то није тако. Они формирају те пулове и онда авансно плаћају рекламне минуте, тиме могу да добију мању цену за своје клијенте, али тиме могу и јако да утичу на медије. Када се плати авансно, ако медиј мало почне да пише нешто што није у складу са интересима тих моћника на врху странке, онда се онај други део не исплати или се исплати касније, чиме се медији доводе у озбиљну финансијску ситуацију. Ја сам чак чула и не знам како то да проверимо, да је Ђилас преко својих предузећа од Жељка Митровића на Пинку купио 5 година унапред тај рекламни простор, са намером вероватно да Демократска странка спасе Пинк, јер ништа тако добро не заглупљује овај народ и не ради за њих него што ради Пинк, то је радио уосталом и за ЈУЛ. Овде је дозвољено да градоначелник Београда има приватне фирме које се баве медијима. И они наравно неће дати податке, јер су сви у том кругу. У извештају помињемо Ђиласа, Шапера, па неки који су очигледно везани за Г17. Ту је долазио један њихов представник, који се јако љутио на то али ми смо га питали, па јесу ли подаци тачни? Да ли је тачно да сте ове услуге давали овим институцијама где је заиста Г17 поставио директоре? Да ли је то тачан податак? Каже, јесте. Па што се толико љутите? Па као, то није ништа у нашем приходу. Ма ми се нисмо бавили вашим приходом. Ми смо се бавили како држава преко ових агенција утиче на медије. И други су се бинили. Међутим, кад их питате да ли су ти подаци тачни, они кажу, па то нема везе. Пусти ти то. То је оцена. Ти мислиш да нема везе, ми тврдимо да има везе. Јер то не би био Шапер, Ђилас и агенција за Динкића да нема везе. Напротив. Има веома везе. Јер какво би било њихово место на тржишту да нису везани за Тадића, за Демократску странку и још најгоре, да нису везани за буџет. И тврдити да то као нема везе, него су они просто паметни и креативни људи који по својој памети окрећу толике паре. То је безобразлук и цинизам. Стално послују са буџетом. Тако су способни на тржишту, тако што углавном послују са буџетом. Да, ту је једна опасна ствар што се тиче финансирања странака. Они сви и даље крију како се финансирају и сад каже, његове две фирме, Ђиласове, су највећи финансијери Демократске странке, а ко су њихови клијенти, не може да се зна јер као то је приватна фирма. Е, па одлично су се сетили.

Уместо да медији контролишу власт, треба да прочитамо да смо ми једина земља у Европи, поред Ватикана, која нема државну ревизију, па да добијемо све податке шта ревизија значи, зашто ми немамо ревизију? Како има Албанија? Или чињеница, на пример, да опозиција у парламенту није заинтересована за ревизијски извештај. То вероватно нигде не постоји. Е они не могу све то да добију, јер ово су у ствари гласила политичких странака. Јер они исто добијају новац, и уредници и власници су вероватно задовољни. Такође нема никакве контроле шта је са новинарима? Да ли они уопште примају плату? Шта се све са њима ради, јер на пример, чули смо да ниједан приватни медиј не дозвољава да се формира синдикат и то наравно исто не може нигде да се прочита, а онда, наравно, кад се направе удружења, невладине организације, разне асоцијације, онда они који хоће да сарађују, они имају велике користи од тога. И они у ствари покрију тај простор као да је све у реду. Знате, овде све као има. Овде има и опозиција, имају удружење грађана, имају медијска удружења, имају коморе, има све, у ствари ништа нема.

Светлана Лукић: А шта је са опозицијом? Зашто ми међу садашњим опозиционим странкама немамо некога ко ће да дохвати овај ваш извештај и нешто уради са њим.

Верица Бараћ: Па немамо опозицију. Немамо опозицију. Политичке странке су формиране све на исти начин, са учешћем обилатим тајних служби, са новцем који је углавном криминалног и другог порекла. Ту је неколико шефова политичких странака, чији је то добар бизнис. Све ово друго је маска. Ми смо земља која је до савршенства довела ту симулацију стварности. ЈУЛ-овци су негде били стали, а ови су сад то до перфекције довели. Све као постоји, унутра нема ништа. Јер сад замислите да је неко анализирао шта се десило када је Мишковић купио акције Ц маркета, какав је монопол успоставио, колико су грађани плаћали све што су плаћали, колико је добављача пропало зато што он није плаћао добављаче и да му је сад антимонополска комисија, коју је власт променила да буде подобна, у ствари омогућила да то прода, а у ствари је продао монопол.

Деманти РТВ Б92

Светлана Лукић: Последња саговорница Пешчаника данас је Весна Пешић.

Весна Пешић: Цела прича њихова о уласку у Европску унију престаје добијањем статуса кандидата. Изгледало је да је то неки врло важан циљ, да они то ставе у џеп. Ја мислим да ће они то да ставе у џеп, да ће они да добију тај статус кандидата и да је то њима речено, али им је речено да то могу да користе у неке унутрашње сврхе, како год хоће, али да то у ствари ништа не значи. У статусу кандидата Турска је већ 30 година, Македонија 5, 6. Ја мислим да ће они то да добију, да су они тога свесни, али да ће они да направе једну кратку станку или мало дужу станку на том статусу. Свесни су тога да не могу ништа да добију преко тога, да се не зна када ће се уопште отворити питање тих преговора, а мислим да ту сада имамо пуно некаквих фактора. Прво, стално је, наравно, независно од ове наше приче, и тај велики хаос који влада у свету. Влада велики хаос у Европи. Не зна се да ли ће да опстане Европска унија, да ли ће да опстане евро зона. Тако да тамо не постоји никаква иницијатива да се сада ван Хрватске, никаква идеја ни жеља за некаквим проширивањима. Наравно да њих ништа не кошта да и неком болеснику, као што је Србија, која се никад не зна да ли хоће уопште да иде, да ли неће, њих уопште не забрињава то да нама дају неки статус кандидата јер то није никаква претња да ће они морати нас да приме. Тако да се цела та конфузија која тамо влада сада рефлектује и на неке наше унутрашње односе. Онда се сад и ми окрећемо више овим неким нашим питањима која су, наравно, опет наша вечно забавна питања, а грађани сами две врсте проблема имају кад је реч о Европској унији. Први проблем који се односи на њихово прихватање Европске уније је био што је њима Европска унија приказана као бољи живот и на том слогану 2008. године Борис Тадић је победио, обећавајући који ће фондови све да стигну и људи су се определили за то. Али више није реч ни о бољем животу, већ о преживљавању. Е сад, кад се видело да се то доста одужило, да од тог бољег живота од те 2008. Нема ништа, да се то толико срозало, тај живот је стварно постао готово неподношљив, да људи стварно штеде колико ће комада хлеба да исеку, они сад виде да то просто није актуелно и да то, што се тиче те Европе, да се ту много не удубљују у целу ту причу, јер виде да од тога нема ништа. Онда су рекли, шта ћу да више причам о тој Европи, кад од ње нема бољег живота, нема кредита, нема инвеститора, нема посла, нема запослења, нема ничега. И не зна се уопште кад ће то бити, а још читам и чујем да су они у некој дебелој кризи, да су сви презадужени и сад они кажу, па какав је то пут уопште.

А друго јесте ова тема која се сад наметнула преко Косова. Они су успешно успели да наметну ту тему нападнутих Срба, голоруког народа, а Европске уније нигде нема. Она сад поставља нове услове да се прихвати независно Косово и народ каже па шта ће нам та Евруопска унија. Ем нам не да хлеба, а сад и ово Косово. Тако да има доста разлога да тај ентузијазам и самих грађана и очекивања од Европске уније падају, јер све информације које о томе стижу су неповољне.

Мој је утисак да су се они сви, у ствари, у приличној мери распали, та власт. Нама се стално чини као стојимо пред неким монолитом, па кад кажемо тајне службе, ми мислимо да они сви седе тајно и тамо раде сви веома озбиљно свој посао, да ту постоје неке надлежности, неки шефови. Ја мислим да су то све неке разваљене групе, врло дифузне. Једни су једно, други су друго, трећи су треће. Једни имају порекло одавде, други оданде, као и ове странке. Ево ти, Демократска странка, која је наследник Ђинђића, иде са Милошевићем руку под руку, па ту је и Аркан чак у владајућој коалицији, ту је и Чанак и Вук Драшковић, сви су ту, а то се односи и на државни апарат. Видите да се та влада уопште више не види. Она се ни не састаје. Каже, договорили су се Пајтић и Цветковић око, не знам, неких тих војвођанских ствари, кад је реч о својини, а онда су почели неки сведоци да говоре о томе да нико није видео да су се они уопште нашли било где. Значи, они нас лажу, у новине пошаљу вест да су се срели, а уопште се никад нису срели. Али су се преко неких СМС-ова договорили око тога. А влада се искључиво, ако се уопште више нешто договара, договара преко телефона. Она не може више ни на који начин да функционише као некакво јединствено тело, али ја мислим да и те службе исто тако функционишу. Аха, ти мене питаш ко је убио Ћурувију по стоти пут. Хајде ја тебе мало да запитам за Даду, па да видимо да ли ћемо нешто да пронађемо са твоје стране, чији си ми ти тамо са друге стране. Другим речима, то су неке разваљене групе, не знам да ли уопште и постоји више та влада, у стварном неком правом смислу речи.

У ствари, највише трче око тих мостова. Ето, да забранимо Параду па ће нас грађани мање грдити, али нико не излази са нечим што би на било који начин значило нешто, шта би ми требало сада да радимо. Расим Љајић каже, ништа се овде неће догодити док се ми не променимо. А ти све радиш да се не промениш. Мислим, да ти останеш ту вечно у тој власти, нико те још нигде није звао, ни унапред ти неку коалицију обећао, а не знам, он вероватно нема 5 посто. Или ово што ради Вук Драшковић сада, што је описао све што се догађало на Јарињу. Јасно је било одмах сутрадан, чим је стејт дипартмент осудио насиље, ја сам одмах знала да су ови доле нешто забрљали. Било је очигледно да је све супротно од онога што нам они причају, како су ови напали ватреним оружјем неке голоруке Србе, јер се заиста не види зашто би ти војници из КФОР-а почели да отварају ватру на некакве грађане, па ће бити да то морају да раде само у некој крајњој самоодбрани и било ми јасно да је власт изашла са једном огромном лажју, то је сад толико страшно, бљак изгледа. Они су сад у ствари почели да се користе и најобичнијим лажима да би потпалили становништво или да би тамо опет некоме послали неку поруку и да би смирили тамо неког мангупа који их притиска. Проблем је у томе што се стално враћају ти лоши механизми или девијантни или патолошки механизми, рецимо да имаш прикривене државне безбедности, прикривене војнике, шверцере, криминалце у држави. Нико неће са тим механизмима патолошке државе да рашчисти зато што свако каже, требаће и мени. Тако исто и ово. Значи и Борис Тадић зна ко је доле, али кад је требало први пут упалити, летос значи, ово Јариње, кад су се они маскирани са оним дебелим ногама тамо јурцали се оним капуљачама, онда је држава користила те људе доле, а ту су и велики број припадника и државне безбедности који седе доле, раскомотили се, годинама седе на том северном Косову.

Светлана Лукић: Одомаћили се…

Весна Пешић: Јесте, одомаћили се тамо, шверцују и ко зна шта све раде, е онда каже, лепо сада ћете ви ставити те маске, па ћете ви то лепо да запалите, као неки револт, а онда настане проблем у томе што ти исти су требали да кажу, па знаш шта, ти си сада код Стефановића који седи са неком Едитом Тахири, прича нешто о неком печату, ту се нека царина, ми овде имамо трговину бре преко те царине. Немој сад да нас опаљујеш по новчанику. А сад ниси ни ти нама баш тако драг. Значи, он користи тај механизам хулигана, затамљених стакала, тих некаквих паравојних формација, параполицијских формација, који кад треба да се запали, уместо да каже, ко су ти сада, значи држава са тим нема никакве везе. Е, онда су они добри. Сутрадан, они се са њима посвађају. Зато вам кажем, то су све флуидне некакве структуре и сад моментално, вероватно да је највећи проблем како да се те структуре доле обуздају, зато што они доле имају свој бизнис, имају неке своје следбенике и кажу извини Тадићу, мени се више свиђа Коштуница, ми смо до сада са њима већи пријатељи него са тобом.

Мени је то проблем што се мени раније чинило да смо ми увек имали некакву снагу у овом друштву, да се од негде започне нека мобилизација. Али сада је проблем у томе зато што апсолутно влада потпуни недостатак било какве политичке мобилизације, у неком најширем смислу речи. Ви сте видели сад ову америчку побуну, чак и тамо се појавило, али сад већ видите да се свуда јављају неки ти хоризонтални покрети, који немају ту вертикалну организацију са лидерима. Те вертикалне структуре мислим да су у великој мери пропале као начин организовања због медија. То што сада имате та средства окупљања, као што су Фејсбук, Твитер, људи се споразумевају на други начин и онда је комуникација хоризонтална, па је углавном врло тешко да се од тих људи направи некакав лидер. Е, али они су фокусирали веома тачан проблем. То је сваки пут заробљена држава када нека друга делатност и моћ те делатности упадне у неку другу. Тамо је дошло до тог откачињања, пре свега тог финансијског сектора, значи зато што је та реална економија била пресељена и све што се тамо купи је Маде ин Хонг Конг, Цхина, Индја и тако даље. Значи они су се деиндустријализовали, сем нешто аутомобилске индустрије. И чиновници су и у Индији, у Бразилу, направили доста широку једну средњу класу, која сада зна да говори, прича енглески и тако даље. И сад, лакше му је преко интернета да плаћа тамо неку секретарицу у Индији, него да плаћа америчку секретарицу. Е сад, пошто тај реални сектор више није правио профит, они су почели да праве ту финансијску маглу и сад то су неки страшно подивљали људи, који су, ако погледате тај Голден сакс, они су сви били и шефови трезора. Е, сад су почели да осећају на голој кожи да постоји једна банда пљачкашка, да они више као некакви припадници назови средње класе, прво 10 посто нема уопште никакав посао и сад ти видите да су тамо неки покрети, па кажу, чекај, стани мало. Шта раде бре ове банке? И са ким сте се ви то повезали? Значи, они су фокусирали тај проблем и сада су почели да се око тога повезују. И докле ће то да иде, шта ће да ураде, сад је то друго питање.

Али врло је занимљиво да код нас апсолутно нема уопште ни у минимуму фокусирања неког проблема око чега би се неки људи окупили. Не као некаква странка, већ једноставно нема мобилизације људи, а проблеми код нас, слични томе, постоје на ангро. Ми смо стално и увек причали о том кобном национализму. То је било нешто што је ликвидирало за време Милошевића све делове система. Па оно чувено, јешћемо корење. Значи, не треба нам ни економија, не треба нам ништа, значи сви подсистеми, ни политика, ни образовање, ни здравље, све је нестало. И фластери и аспирини, ничег више није било, зато што је тај неки оквир који нас је интегрисао, оно што смо звали национализмом, он је усисао цео друштвени систем. Сви су живели само за то. И друштво је било поништено. Ја мислим да сад увелико, јако, још увек попстоји тај неки, под знацима навода национализам. Зашто кажем сад је мени под знацима навода, зато што он сад јесте нека гола љуштура. Они немају другу негу легитимацијску матрицу, па онда још увек остаје то да одмах Дачић каже, да, да, ми морамо да бранимо, али ту се види да је тај национализам код нас у ствари изветрио. Прво, због језивог сиромаштва, јер су сиромашни рекли, е па знаш шта, апсолутно ме више не интересују те приче, значи огромна количина сиромашних, а друго сад ови богаташи, њих па много брига сад за то. Пуца им прслук због Косова, пуца им прслук за Додика и пуца им прслук уопште више на ту тему. Врло занимљиво. Велика количина сиромашних и ови дрски, арогантни богаташи су у ствари разбили ту матрицу српског национализма и она се одржава исто као што се осамдесетих година, после Титове смрти, још увек одржавало и после Тита Тито.

Светлана Лукић: То је нека мантра.

Весна Пешић: Некаква мантра, али то се из оног садржаја, из оног ентузијазма који је постојао у вези са тим српским планом и ратовима, освајањима, ту су људи били стварно посвећени томе и хтели су стварно и нису се ни бунили, кажу, одричемо се свега зато што ћемо живети у Великој Србији. Сада то више не функционише. Сада када то неком кажеш, то је стварно смешно. Ја мислим да се и радикали, кад кажу оно Вировитица и све то, она њихова граница, да се и они смеју, мада неће да попусте, али то је пропало. И ја бих чак поставила једну хипотезу. Да оно што је био тај српски национализам, да он много више сада се институционализује као неки наш идентитет па више прелази у уџбенике и то шта деца читају и шта раде учитељице, него што је то нека политика. Тако да тај свеопшти распад још увек траје, а та нека националистичка мантра још увек постоји, а ја мислим да она више не пије воду и да више гњаве децу са школским уџбеницима и неким песмицама глупачким, него што је то сад више некаква политика. Нити неко може сада да води баш неку такву политику.

Ја сам скренула пажњу на тај извештај Верице Бараћ. На крају крајева, то је државни орган, то је Савет за борбу против корупције који је владин орган, неким чудом је опстао, који води Верица Бараћ, и који су направили ту анализу корупције у медијима. И ту би стварно могле да се поведу изузетно важне расправе. Међутим, и кад је то презентирано, ниједан новинар ниједно питање није поставио, нико живи се на то није осврнуо, ни осврт у неким новинама није написао, нити је било ко објавио ово, можда сте ви ставили на свој сајт, али ја сам била запањена. Да неко преко онако страшних ствари прелази. И онда, неки пут и ја се питам, па стварно, како смо ми могли да будемо толико осетљиви за време Милошевића и да заиста будемо стално мобилисани, тако рећи на све што се тада догађало, а сада не. И ту сад постоји један проблем који још увек нисмо поменули. Да се наше друштво, што се тиче те мобилизације и тог неког активизма, да се оно угасило без неке видљиве репресије. Ми смо замрли, угасили се, а да нас нико није тукао. Тукао нас је Милошевић. Тукао нас је Тито. Сад нас нико не туче, а угасили смо се. Док су нас тукли, ми смо некако и били мало живи, а сад кад су престали да нас туку, ми једноставно не можемо да нађемо шта да радимо. Тако да кажем, ми смо као да нам је неко дао анестезију, сви спавају, све време спавају, замрло је све, а нема неке видљиве репресије. Људи немају шта да кажу, јер један део се свуда понегде уденуо, има неки хонорар, ти који би могли нешто да кажу, а друго, због тога што су се уденули почињу да делују негативно на неке друге. Ма шта ће ти то? Шта ће ти тај Пешчаник? Шта ће ти ово? Шта ће ти оно? Гледај своја посла. Е, тако да ти цинични почињу да шире тај цинични дух. Гледај своја посла, ти си филмски редитељ, прави бре филмове. Не познајем много ту младу генерацију. Не знам шта се са њима догодило. Они сви се тако уграђују где могу или их ипак, стављају под своје ти старији циници, који кажу, ма немој, мани се, то ти се уопште не исплати. То никад ништа неће бити.

И опет сам читала тај текст Ивана Крастева о коме смо једанпут већ говорили на Пешчанику и он ту тврди да тих 2 милиона образованих Руса, који могу да изађу из Русије и да добију посао, да су то тих 2 милиона којима стварно смета Путин. Али, да су они дошли до закључка да им је много лакше да оду у Немачку него да од Русије праве Немачку. Јер су схватили да је за такав један задатак потребно неколико генерација, неколико живота можда и наредних 100, 200 година, да ти од Русије то направиш. И онда они људи кажу, боље да одем. Тако да и овде можда и та дубина нашег заостајања, пошто је то постало евидентно да ми то не можемо да направимо, да оно људи кажу, па чекај, хајде ти који би били градитељи тога су пронашли негде друго где су или су отишли да саветују друге, немој да губиш време, ти си способан млад човек или иди негде или ради нешто паметније. Немој да се бавиш тиме. Када ће Србија да постане Швајцарска. Неће постати никад. Тако да та нека депримирајућа идеологија или прича вероватно доминира, тако да ево, нема ништа. Ја мислим да ако смо причали да је наша елита интелектуална поклекла пред Милошевићем, ја их сад питам, пред чиме су сада поклекли.

Наша та интелектуална елита, и друга Србија, која је била најактивнија деведесетих година, која је већ одавно у великом распаду, али још увек има оних који прозивају другосрбијанце, што је јако смешно, ја мислим да је јако одузело неки мобилизирајући потенцијал баш међу том образованијом нашом структуром, та европска идеја. Ми смо се толико некако на њу ослонили, да смо почели да говоримо, знаш шта, немој баш да гледаш да ли је тај закон добар, закон о информисању, да ли је судска реформа, да ли много краду, битно је да су они за Европску унију. Значи догод макар и реторички говоре, ми смо подржавали. Значи, мислим да нас је разнела европска идеја врло парадоксално. Али о томе би тек требало да почнемо да размишљамо, колико нас је разбила та европска идеја. Колико смо се радовали што је Дачић коначно ушао на крају тамо. Зар није добро? Па ево га и Тома Николић. А та прича о 200 година наше тежње да уђемо у Европску унију, то је наша вековна жеља да се модернизујемо и да Србија буде у Европи. Да смо ми почели свему и свачему да гледамо кроз прсте и једноставно смо изгубили минимум неке критичности и чак ја саму себе хватам, па кажем, па добро, кад је Борис Тадић у питању. Ипак, он је мало некако већи тај Европејац. Значи, ми смо се спустили на најниже гране кад је Европа у питању. Ми смо њу до те мере срозали, да то више уопште не личи ни на какву Европу. Па и да кажем, мени напади на Пешчаник који су стизали рецимо из Хелсиншког одбора кад је био закон о информисању, о судској реформи, да ви забадате клипове у развој европске Србије, тиме што смо критиковали такве неке ствари, као и законе које су доносили, судске реформе, зато што, па то ради проевропска странка. Немој, молим те, да ми их дираш. Значи имамо чисту и чисто европску странку. Ја мислим да смо преко чисто европске странке штитили било кога који се прогласи да је то, и немој да га дираш, и тиме смо у ствари погубили ту идеју. Идеја је била Европа, Србија у Европи. Али пошто смо толико спустили критеријуме, све смо почели да опраштамо, сваког ко каже да је за Европу, нема везе шта ради, ја мислим парадоксално, да нас је убила Европа. Е, кад је то проевропска снага, нек ради вала шта хоће. Демократска странка па то је, по дефиницији нешто европско, на пример Чедомир Јовановић, вођа европејства, чисто европске странке. Значи, о томе је реч, ми смо се толико били подредили томе да смо затворили очи и више нисмо видели шта се овде догађа, а и ми смо пропали као неки интелектуалци, јер нисмо држали никакав ниво.

Светлана Лукић: Био је ово још један Пешчаник, поздрављају вас и захваљују вам се на пажњи Светлана Вуковић и Светлана Лукић.

Након емитовања Пешчаника, поводом изјава Верице Бараћ изнетих у овој емисији, уследила је реакција Верана Матића, председника УО РТВ Б 92 и председника Фонда Б 92 (http://pescanik.net/2011/10/demanti-b92/), а потом и одговор председнице Савета за борбу против корупције (http://pescanik.net/2011/10/odgovor-verice-barac-veranu-maticu/).