СЕЋАЊЕ НА ВЕРИЦУ БАРАЋ

Данас, 19. марта, навршава се 9 година од смрти Председнице Савета Владе Србије за борбу против корупције, Верица Бараћ, једног од највећих бораца за слободу, равноправност и против корупције.

Верица Бараћ рођена је 14. јуна 1955. године у Мрчајевцима код Чачка, где је завршила основну школу и гимназију, а у Београду је 1980. дипломирала на Правном факултету и положила правосудни испит.

Првих седам година после дипломирања радила је у ПКБ-у Београд, а затим се вратила у Чачак, где је радила као правник у Општинском комитету за урбанизам. Од 1997. до 2000. била је јавни правобранилац општине Чачак.

У време војне интервенције НАТО снага на СР Југославију, јавно је протестовала против рата и режима Слободана Милошевића. Била је један од лидера Грађанског парламента Чачка, а кад се он под јаким притисцима власти поцепао, основан је 2. септембра 1999. Грађански парламент Србије (ГПС), као асоцијација свих грађанских парламената удружених у заједничку борбу за демократске промене. Верица Бараћ је била портпарол и председавајући ГПС-а од оснивања до маја 2003.

После октобарских промена смењена је са места општинског правобраниоца иако је општинска Скупштина подржала извештај о раду те службе. Јавно је указивала на корупцију у Чачку и због тога је пала у немилост власти.

Била је повереник Чачанске канцеларије Г17 плус, која је у Чачку почела са радом 17. априла 2000. Недуго затим напустила је Г17 плус јер са својим убеђењима није правила компромисе.

У Савет Владе Србије за борбу против корупције изабрана је 2003. године. За Председника Савета за борбу против корупције Владе Србије, који је формиран у децембру 2001., изабрана је 23. маја 2003., након што први председник Савета, адвокат Слободан Бељански, напушта Савет.

Добитница је Повеље за грађанску храброст „Драгољуб Стошић“ за 2008. годину, коју додељују Унија синдиката и Кућа правде Стразбур.                  

Добитница је награде „Витез позива“ за 2011. годину, коју невладина организација Лига експерата ЛЕX додељује на Светски дан људских права појединцима који су се истакли у својим професијама. Није била члан ниједне странке.

Имао сам привилегију да са Верицом сарађујем у Савету од њеног доласка. Кад сам је први пут видео како свој стари, бели, зарђали Ренаулт 4 паркира на Владином паркингу међу црне престижне лимузине, било ми је јасно да је нико неће ни уплашити ни импресионирати.

Својом изузетном храброшћу, талентом и енергијом била је предводник истинске борбе против корупције, за независне институције, владавину права и једнакост међу грађанима. Показала је да се ова борба добија моралним ставом, преданим радом, истрајношћу и хуманошћу. Беспоштедно се супротстављала центрима моћи у српском друштву, економији и политици, указујући да они који имају највећу моћ имају и највећу одговорност према грађанима. Борбу против корупције често је персонификовала. Говорила је да живимо у „окованој држави“, да „они који немају храбрости не треба да буду ни тужиоци ни судије“ и често је питала „да ли је њих икада срамота“ и „да ли они стварно мисле да смо сви ми тантузи“. 

Период после 5. октобар красила је огромна позитивна енергија, вера у бољу будућност и убеђење да преласком из ауторитарног режима у демократски интензитет, корупција неминовно опада и долази ново доба. Нажалост, у земљи без демократске традиције која улази у закаснелу транзицији, где не функционишу институције система, а спроводи се неприпремљена приватизација, где није извршена лустрација, а у владајућим структурама нема сагласја, тешко је било консолидовати демократију и владавину права. Због системске корупције и неконтролисане приватизације једни губе све и постају социјални случајеви, а други добијају много. Опстају непринципијелне интересне групе, финансијска и политичка моћ у рукама је малог броја одабраних, а апетити организованог криминала расту. Грађани су разочарани, позитивна енергија и поверење се топи, а апатија расте. У таквим условима Савет под њеним водством објављује своја 24 извештаја познатих као „24 приватизације“. Својим принципијелним ставовима, неуморном борбом и моралним интегритетом етаблирала је Савет као институцију којој верују грађани. У предизборним кампањама све политичке опције високо су у својим агендама стављали борбу против корупције и решавање спорних „24 приватизација“. Верице више нема, велики број случајева није завршен, а у некима истражне радње још увек трају. Увек ћемо памтити када нам је Верица говорила: „Пустите мене да јавно говорим, опасна су времена, ви сте запослени и имате породице, а мени нико више не може да науди…“ Против Верице било је више од 10 пријава суду. Борила се и на суду и све процесе који су вођени добила је.

Од 1996. године борила се са тешком болешћу, све је битке добила али болест није могла да победи. Никада није дозвољавала да због болести трпи њен рад, никада се није жалила. Својим примером показала је како изгледа пожртвована борба за опште интересе и развој друштва.

Последњи пут сам био с њом у болници три дана пре него што ће нас напустити. И њој и мени било је јасно да се та битка неће добити. Питала ме да ли сам јој донео завршени извештај?

Живела је скромно, тако је и сахрањена, у присуству породице на гробљу у Прељинама у околини Чачка. Савет је на њеном гробу поставио бисту и годишњу награду Савета за лични допринос борби против корупције назвао њеним именом. Прошле године награда није додељивана.

Савет су током година напустили многи чланови. Нажалост неки су преминули, други отишли у Агенцију и друге Институције да наставе борбу против корупције, а неки су се једноставно заморили од перманентне борбе.

Број чланова Савета преполовио се али Савет је у складу са високим моралним, стручним и хуманим принципима за које се залагала Верица, наставио са радом у све тежим условима. Од Веричине смрти Савет је урадио више од 40 нових Извештаја који се баве системском корупцијом.

Иако је Савет саветодавно тело, Верица је од њега направила једну праву институцију коју су грађани препознали и грађани су знали да је то институција којој се могу обратити.

Када некога поштују и пријатељи и непријатељи онда је то знак да је посреди частан и непоколебљив човек. Таква је Верица била.

После Веричине смрти грађани су питали „Ко ће нам сада говорити истину?“. Ми се данас у Савету питамо како да саопштимо истину већини грађана? Времена су се променила али Савет није.

Било је часно радити са Верицом и увек ће нам бити инспирација у даљем раду.

Проф. Др Мирослав Милићевић

                                                                                                            Потпредседник Савета