Савет за борбу против корупције  је 4. септембра 2007. године урадио Извештај о концесији за аутопут Хоргош-Пожега и доставио га Влади Републике Србије. Савет је наставио анализу доделе концесије за изградњу аутопута Хоргош-Пожега, за шта је од Владе више пута тражио доставу Уговора и све анексе, међутим Влада није сматрала да Савет треба да сазна све елементе концесионог договора.

Савет је разматрао концесиони уговор и анексе који су стављени на сајт Владе, међутим констатовано је да Влада није ставила на сајт све анексе (по бројевима), због чега је било немогуће утврди сва права и обавезе концесионих странака (концедента и концесионара). Због таквог става Владе, сада се у јавности појављују разна и веома поједностављена мишљења о разлозима и кривици за раскид уговора о концесији.

Како је Уговор о концесији двостранотеретни уговор на основу кога обе стране имају и права и обавезе, да би се говорило о раскиду и последицама раскида конкретног Уговора морају се знати сва права и обавезе преузете Уговором о концесији и свим анексима који су саставни део Уговора.

Влада (а не поједина Министарства) мора да обавести јавност о правима и обавезама које је држава преузела  уговором о концесији (уговор са  анексима ) као и о роковима у којим је држава своје обавезе морала да изврши . Такође Влада мора да обавести јавност која права и обавезе је преузео концесионар као и о роковима у оквиру којих је концесионар морао да изврши своје обавезе.

Ради лакшег упознавања јавности са концесијом за изградњу аутопута Хоргош- Пожега, Влада је била у обавези да предочи чињенице које се односе на извршење обавеза државе у уговореним роковима јер је уобичајено за концесионе уговоре да држава, као концедент често мора да изврши неке претходне обавезе пре уласка концесионара у посао.

Влада треба да обавести јавност ко је одговоран за раскид Уговора, односно ко није извршио своје обавезе; да ли концедент (држава) или концесионар (АЛпина Пор), јер од тога зависи да ли треба споразумно раскинути уговор.

Јавност може да прихвати споразумни раскид уговора само под условом да држава није испунила своје обавезе у року предвиђеним Уговором, али држава у том случају треба да именује кривца за неизвршење обавеза које је преузела концесионим уговором, односно за то неко мора  у држави да буде одговоран.

Јавност не може нити треба да прихвати споразумни раскид Уговора са концесионаром ако је држава извршила све своје обавезе, а концесионар није, јер ако концесионар није извршио своје обавезе у уговореном року, онда држава мора да раскине Уговор због неизвршења уговоренених обавеза од стране концесионара и да наплати  гаранцију коју је дао концесионар као обезбеђење за добро извршење посла. 

Уколико Влада пропусти да јавност обавести о наведеним подацима, онда се са основом може сматрати да Влада споразумним раскидом концесионог уговора прикрива кривце за неизвршење уговора или прикрива да је концесиони уговор штетан за државу или прикрива штету коју је држава имала због закључења концесионог уговора, а што све упућује на могућу корупцију у бившој и садашној Влади.