Годину дана после, још увек се стручна јавност и релевантни органи Европске Уније баве проблемима правосудне реформе у Србији.

Нико не оспорава потребу да се изврши реформа чији ће резултати бити правосуђе које је независна грана власти; правосуђе способно да обави своју функцију контролора владавине права у разумном року; правосуђе независно од извршне власти; правосуђе са својим самосталаним буџетом, самосталним органима правосудне власти и, на крају или почетку, са судијама које су вредне, стручне, храбре, достојне и поштене. Проблем је, међутим, што реформу спроводи извршна власт на челу са министарком правде, која је кроз ову реформу показала сву своју нестручност, непознавање правосуђа и европских стандарда, као и доминацију и агресивност извршне власти у Србији. Са друге стране, реформа је истовремено показала и колико су судије зависне од извршне власти.

Због тога, годину дана после, још увек морамо да се бавимо одлуком о броју судија и тужилаца, о реизбору и избору, о новој мрежи судова, иако нам је олако обећано да ће се позитивни ефекти реформе видети већ након неколико месеци.

У односу на реизбор и избор судија направљене су грешке које је препознала и наша стручна јавност, као и надлежни органи Европске Уније.

Грешке су направљене пре свега у самом поступку реизбора и избора, јер Високи савет судства није спровео поступак којим се гарантује јавност, доступност података, расправност, већ је спроведен тајни поступак у коме судијама није дата могућност увида у доказе и право на изјашњење у односу на те доказе.

Тајност поступка и незнање ишло је тако далеко да је Високи савет судства сматрао да неизабране судије немају право да добију образложене одлуке, немају право на правни лек, односно, немају право на судску контролу донетих одлука Високог савета судства.

Када је Уставни суд наложио Високом савету судства да за сваког судију достави образложење о разлозима неизбора, тај посао је трајао више месеци. Није јасно зашто је Савету требало толико времена да напише образложења у складу са мерилима за оцену успешности вршења судијске функције, ако је имао извештаје о раду судија у којима су садржани подаци о стручности, оспособљености и благовремености у поступању, као и мишљења колегијума судова о сваком судији појединачно. Јасно је да свега тога није било јер је Високи савет судства донео одлуку да не прави ранг листу уз бодовање, да не тражи мишљење колегијума о испуњености услова за избог судија, да не позива судије да дају потребна објашњења. Савет чак није имао ни комплетне извештаје о раду и ажурности судија, него је те податке тражио у мају 2010. године, пет месеци након завршеног реизбора, да би у тим извшетајима накнадно нашли разлоге за неизбор.

Због тога, када се упореде подаци у односу на изабране и неизабране судије, произилази да су резултати неких изабраних судија у више и апелационе судове лошији од резултата неизабраних, што се веома лако може утврдити из извештаја које судови већ годинама уредно раде и достављају надлежним институцијама.

Из овог јасно произилази да Високи савет судства своју одлуку о реизбору није донео на основу тачних података о стручности и оспособљености судија него је сам, без конкретних података и учешћа судија обарао претпоставку стучности и оспобљености.

Због таквог приступа, десило се да је Високи савет судства на седници одржаној 4. новембра 2009. године једногласно утврдио листу судија које у потпуности испуњавају све услове за избор у Први основни суд у Београду. Међутим, 17. децембра 2009. године, када су објављене листе изабраних судија, двадесет судија са тог списка није било међу изабраним. Како, зашто и на који начин су ове судије касније загубљене, ко их је избрисао? О томе не постоји записник Савета (или постоји, али је сакривен).

Ранг листа није прављена према извештајима о раду судија, јер би таквом анализом стучности и оспособљености били спречени избори на основу партијских утицаја, подршке тајних служби МУП-а, непотизма, пријатељства и уз веома озбиљну сумњу на корупцију.

Говорећи о непотизму морамо навести податке о сину Председнице Високог савета судства који је напредовао у виши суд, иако се из извештаја Четвртог општинског суда, у коме је раније радио, може утврдити да у 2007. и 2008. години од 190 укупно окончаних предмета чак 97 није урадио у року до 60 дана, што је око 50% одлука. 

Из чињенице да је избор судија извршен без поштовања основних мерила стручности и оспособљености, произилази да кршење права неизабраних судија, ма колико драстично било, није највећи проблем. По друштво је много погубније то што начин избора судија какав је спроведен у овој реформи не даје никакве гаранције да су у судовима остале, односно да су у више судове напредовале стручне, оспособљене, достојне и независне судије.

Разматрање жалби које су изјавиле неизабране судије, било од Уставног суда, или новог Високог савета судства, у односу на правосудну реформу неће дати никаве резултате, јер се интервјуима са неизабраним судијама не мења већ извршени реизбор. Циљ ових интервјуа је накнадно обезбеђивање легалности незаконито извршеном избору судија.

Годину дана после ми смо на почетку, и то на лошем почетку, јер имамо велики број неоправдано неизабраних судија, велики број неоправдано изабраних судија, ограничен број судијских места и судије које су се поделиле на реизабране, задовољне што и даље имају посао, и велики број неизабраних, оправдано незадовољних судија, што све заједно доводи до, до сада непознате ситуације у правосуђу – осећаја застрашености, нерасположења, немоћи.

Међутим, оно што нарочито мора да забрине ово друштво није само то што је Високи савет судства прекршио дозвољену меру понашања, узимајући себи неограничену и недодирљиву моћ управљања судијама, него је то мук и равнодушност изабраних судија, које се потчињавају методама којима се служе моћници, уништавајући и потискујући у себи осећај правде и правичности, као и све друге моралне вредности.

Судија, како то данас горко звучи.