Извор: ЕurActiv

Аутор: Маја Дивац за Balkans in Europe Policy Blog 

Плурализам мишљења и информација за који се свесрдно залаже ЕУ на забрињавајуће су ниском нивоу у Србији, земљи кандидату за чланство, па иако се српско друштво из деведесетих и политички и технолошки значајно разликовало од овог данашњег, нећемо погрешити ако, у контексту медијских слобода, направимо паралелу између ова два периода. У Србији је на делу врста модерне цензуре која се огледа у гушењу плурализма медија, али и слободне размене разноврсних идеја и мишљења у јавној сфери, због чега трпи читаво друштво.

Када цензуре има, о њој се и говори. Тако је било и у XВИИ веку у Енглеској када је на снази била цензура коју је увео енглески парламент, тако је и данас у земљама које себе називају демократским, или које претендују да то буду.

У време грађанског рата у Енглеској, парламент те земље 1643. године донео је Наредбу о издавању дозвола (Лиценцинг Ордер), у складу с којом је тим званичних цензора контролисао, тј. забрањивао или одобравао дела пре уласка у штампу.

У таквом амбијенту распламсала се расправа о слободи штампе, а само годину дана касније енглески писац Џон Милтон (Јохн Милтон) у свом чувеном делу Аеропагитика (Ареопагитица) устаје против цензуре. Иако је цензура у Енглеској укинута тек 1695, ово Милтоново дело имало је великог одјека, па се и данас сматра једном од најбољих одбрана слободне штампе.

Савремене демократије, поред владавине већине и владавине права, подразумевају и поштовање људских права и слобода, које укључују и слободу мишљења, говора и изражавања. У том смислу, постојање цензуре из времена Џона Милтона у данашњим демократским друштвима представља цонтрадицтио ин адјецто, па отуд често и конфузија може ли се о цензури говорити у државама које себе називају демократским.

Облик цензуре, који су држава или монарх заводили декретом, не практикује се у модерно доба, а уколико би данас нека влада и прибегла таквом потезу, изгубила би статус демократске. Основна разлика између цензуре некада и сада јесте у томе што је ова данашња, уколико се јави у демократским друштвима, скривена и делимична, тј. не постоји на нивоу опште, званичне забране, осим у случајевима ратног или ванредног стања. А све што је скривено, тешко је и доказати. Нити ће цензор (оличен у власнику или уреднику медија, представнику неке интересне групе или власти) сам да се пријави, нити ће цензурисани радо да призна да је пристао да буде цензурисан (јер ће трпети консеквенце сличне онима које је хтео да избегне пристајући на цензуру). Зато је и расправа о томе има ли цензуре у Србији завршила у ћорсокаку.

Из табора који заступа став да цензуре нема, по довитљивости, али не и ваљаности, издвојио се аргумент представника Владе, по коме је доказ да цензуре нема то што се о њој говори. И сам пример са почетка текста, из Енглеске XВИИ века, показује да се о цензури и те како може говорити и у временима када званични цензори пуном паром раде свој посао.

Убрзани развој технологије додатно је онемогућио цензуру каква је постојала у време када су се само штампале књиге и новине. У дигитализованом XXИ веку, цензура из времена Џона Милтона била би практично немогућа. Тешко је замислити да би се могао успоставити систем за контролу свих штампаних и аудиовизуелних медијских или интернет садржаја.

Због измењених друштвених, економских и технолошких околности, цензура која се практикује у модерно доба, по својим модалитетима, суштински се разликује од оне која је спровођена у ранијим историјским епохама. Савремено доба захтева и савремену, измењену дефиницију цензуре.

Уместо исцрпљивања у покушајима да докажемо скривено  постојање притисака и недозвољених утицаја на медије у Србији, фокусирајмо се на оно видљиво, на саме медијске садржаје. Позабавимо се стандардом ,,медијског плурализма”, и то његовим интерним аспектом. Овај аспект се, насупрот екстерном који се бави медијским власништвом, тиче разноврсности информација и мишљења која су доступна грађанима и чијим се поштовањем спречава доминантан утицај било ког центра моћи на јавну сферу.

У протеклим деценијама, достизање стандарда медијског плурализма заузело је, уз слободу изражавања, централно место у европској медијској регулативи. Инсистирање на поштовању овог стандарда заступљено је у бројним европским кровним документима, укључујући Декларацију о слободи изражавања и информисања Савета Европе из 1982, Европску конвенцију о прекограничној телевизији Савета Европе из 1989, Конвенцију о људским правима ЕУ из 2000, која ставља плурализам медија у сам центар регулативе.

,,Слобода и плурализам медија морају се поштовати”, констатује се у члану 11 (став 2) овог документа. Исти је случај и са чувеном Директивом ЕУ за аудиовизуелне медијске садржаје (Директива АВМС) из 2007. где се такође наводи да ,,плурализам информација треба да буде основни принцип Уније” (уводни део, тачка 34). Савет Европе, 2007, чак доноси и посебну ,,Препоруку о медијском плурализму и разноврсности медијског садржаја” у којој, између осталог, упозорава на то да ,,плурализам информација и диверзитет медијског садржаја није аутоматски гарантован самим умножавањем средстава за комуникацију” и да ,,феномен транснационалне медијске концентрације може имати негативан утицај на разноврсност садржаја”.

Па има ли медијског плурализма у Србији?

До одговора на ово питање није тешко доћи и свако га може сам дати. Свако може да узме оловку и папир и бележи колико пута се у једној емисији вести појави иста политичка фигура и иста политичка опција, колико уопште има емисија у којима се сучељавају различита мишљења на теме које су важне за свакодневни живот грађана, колико често се чује критика на рачун власти. Свако може сам да се запита зашто су након последњих избора са ТВ екрана убрзано почели да нестају програми у којима се неговала дебата, програми који су били познати по размени различитих идеја и мишљења, по изношењу критичких ставова. Или зашто се таблоидизирани опасни дух из штампаних медија са лакоћом проширио и на електронске медије.

Да ствар буде гора, јавна дебата не изостаје само у медијима, већ и у укупном јавном простору Србије. Не спроводи се на ваљан начин ни на нивоу државних тела и институција које су обавезне да спроводе јавне расправе. Чак и сама Скупштина пати од недостатка јавне расправе, која се гуши тако што се закони врло често доносе по хитном поступку.

Оне, који нису склони да се сложе с тврдњом да је плурализам медија и мишљења у Србији озбиљно угрожен, подсетићемо само на најочигледније примере, као што су вишемесечни штрајкови адвоката и просветара, пројекат Београд на води. Иако је правосуђе било у колапсу, у медијима су се тек пред крај штрајка појавиле штуре информације, изостале су анализе, аргументи, сучељавања. Јавност ни до данас није разумела шта је био узрок штрајка и какве су консеквенце.

Слично се десило и са пројектом Београд на води. Прошли су месеци док се до јавности нису пробила стручна мишљења која оспоравају исправност ове замисли. У сличној ситуацији су и просветари због чијег штрајка највише трпе ђаци. Али о томе нико не говори, као ни о бројним другим темама које су од виталног значаја за живот грађана Србије.

Плурализам мишљења и информација за који се свесрдно залаже ЕУ на забрињавајуће су ниском нивоу у Србији, земљи кандидату за чланство, па иако се српско друштво из деведесетих и политички и технолошки значајно разликовало од овог данашњег, нећемо погрешити ако, у контексту медијских слобода, направимо паралелу између ова два периода.

Почетком деведесетих година разноврсна мишљења долазила су са малог броја независних медија, укључујући и тада једину независну телевизију, са београдског Студија Б, а данас су ту улогу преузеле друштвене мреже. Међутим, као што ни НТВ Студио Б због свог локалног карактера није могао да загуши тешку пропагандну артиљерију државне телевизије и штампе, тако ни данас друштвене мреже не могу да надоместе потребу да се другачија мишљења чују у много ширем јавном простору. Ипак, да власт страхује и од размене информација у виртуелном јавном простору видело се маја 2014, када су, у време великих поплава, људи саслушавани због онога што су писали на друштвеним мрежама, а против деветоро су поднете и кривичне пријаве.

Медијски плурализам и слобода изражавања и информисања директно су зависни једно од другог. Ако нема плурализма медија, не може се говорити ни о поштовању права на слободу изражавања и информисања, и обрнуто. Оба ова стандарда су доведена у питање у Србији, а њихово поштовање је предуслов за информисање у најбољем интересу јавности, без чега нема активног грађанског учешћа и истинске демократије.

У том смислу, у Србији јесте на делу врста модерне цензуре која се огледа у гушењу плурализма медија, али и слободне размене разноврсних идеја и мишљења у јавној сфери, због чега трпи читаво друштво.