Извор: Дневник

Аутор: Светлана Станковић

Закон о пореклу имовине је најбитнији и најзначајнији антикорупцијски закон. То је темељни, уједно и кровни закон. Ако га немате, борба против корупције је само селективна, јер преко испитивања порекла имовине можете да утврдите све нелегалне токове који се одвијају у једној земљи, упозорава у разговору за „ Дневник “ професор Факултета политичких наука Чедомир Чупић, који је био члан Одбора Агенције за борбу против корупције и још од 2001. године јавно се залаже за усвајање овог прописа. Како каже, он свој захтев за усвајање Закона о пореклу имовине упорно понаваља, а разне политичке странке су обећавале да ће то учинити када дођу на власт.

- Међутим, ни једна странка, ни коалиција када је дошла на власт није то више спомињала. Једино је то учинила власт 2012. године, но дошла је још једна влада у међувремену, али још увек нема ништа од тог закона. Пре него што буде усвојен, Закон о пореклу имовине треба да прође кроз процедуру владе и скупштине, већ би морала да га прегледа и стручна јавност, јер то је врло осетљив закон. Ја бих тај закон понудио грађанима на референдуму. Па да видимо да ли они хоће закон о пореклу имовине, ако неће ником ништа. Да не буде прича како само странке коче његово доношење. Јер једноставно сваки грађанин мора да покаже одакле му имовина. Ако не може да покаже, онда му се одузима. Није само питање донети закон, већ да има реалну шансу да функционише.

Како би се конкретно примањивао овај закон?

- Људи кажу нас интересује први милион. Ја кажем не треба први милион, него да ли може неко да докаже да је то што има зарадио, да је то његово. Ако не може, одузима му се. Сматрам да од момента када закон буде донет треба примењивати и санкције, од прекршајних до кривичних, а за претходни период да не би било ретроактивно, одузити имовину чије порекло грађани не могу да докажу. Није важно када је имовина настала, у случају да се покаже да не одговара нечијим примањима, пословима које је обављао и порезу који је плаћао, онда се она само узме.

У примени закона требало би одредити такозване временске интервале, да не би дошло до тога да људи денуцирају једни друге и да пријављују, него да се он прво примени на оне који ће га спроводити. То би били порески органи, инспекцијске и царинске службе, полиција, тужилаштво и суд. У Шведској, рецимо постоји посебно оделење тужилаштва које се тиме бави, које и тужиоце испитује. Значи, најпре да се у неких шест месеци, или годину дана провери та имовина, зато што закон не могу да примењују људи који су у корупцији, који су нелегално нешто зарадили. Не може уцењен човек да спроведе закон, кад треба прво себи да одузме имовину. Следећих шест месеци преиспитати 600 најбогатијих људи, како је њихова имовина настала и после тога да закон важи за све остале грађане. Тај број предложила је међународна заједница још 1999. године. Сматра се да ако имате 600 богатих људи, онда се процењује да је 25 до 26 хиљада њихових сарадника и свих који су у томе учествовали и који су се нелегално обогатили.

Каква је ситуација у Србији, има ли процена колико се људи нелегално обогатило?

- Са професорком Загорком Голубовић ишао сам по Србији 2002. године, пошто смо хтели да анимирамо грађане да пријављују корупцију. Тада сам био члан Савета Владе за борбу против корупције. Сећам се да смо обишли 83 места и у сваком од њих грађани нам кажу „ овде има 15 људи који држе у рукама све, ми знамо како су се обогатили, само то је све било нелегално, а они имају још 150 помоћника “. Израчунао сам да то значи око 25 до 30 хиљада људи који су се на нелегалан начин обогатили и то је неких 0,5 процената становника. Они целу земљу држе у једној врсти нелегалности, уцене, свог начина на који послују.

А када би политчари дошли на ред?

- Лако је са политичарима. Они су се обогатили сарађујући са крупним тајкунима, па бисмо преко њих многе ствари дознали. Чим завршите са богаташима, немате проблем ни са политичарима.

Да ли је потребно донети још неке законе да би Закон о пореклу имовине могао да се ефикасно примењује?

- Потребно је донети још два закона, који нису чисто антикорупцијски. То је закон о отварању досијеа сарадника безбедносних служби по идеолошкој основи, како бисмо сазнали ко је по том основу оставаривао корист и одређене привилегије. Потом мора да се донесе и закон да ти сарадници не могу да раде у било којој јавној служби, већ нека се баве приватним послом. Откривањем сарадника видели бисмо ко је уцењен у свим политичким партијама. То су први урадили у Источној Немачкој и открили да су чак 95 посто запослених у јавној служби били сарадници тајних служби. Ово су претпоставке за реформе. Можете да правите реформе, организације, реорганизације, али ако оставите труло, онда све пропада. Ово је мала држава овде је све видљиво. Људи ће све да издрже, и разне економске недаће, али неправду не могу.