Извор: Данас

Аутор: Родољуб Шабић

Крајње је време за преиспитивање ефеката примене Закона о тајности података. Готово пет година по усвајању закона, како због значаја за остваривање права на слободан приступ информацијама, тако и због опште правне сигурности и безбедносних интереса државе, не сме се потцењивати и игнорисати одсуство од њега очекиваних резултата.

Још у време доношења закона упозоравао сам да је велики проблем то што је за његову примену неопходно донети енормно велики број подзаконских аката. Влада је у предвиђеном року донела само један такав акт, неке са великом доцњом, а неке ни до данас. Влада није утврдила ближе критеријуме за одређивање степена тајности и директна последица тога је да је данас, са формално правног становишта, спорна „поверљивост“ великог броја докумената који носе ознаку тајности.

Надзор над спровођењем закона и прописа донетих на основу њега, закон је поверио министарству надлежном за правосуђе које ни у тренутку усвајања закона није имало - а ни данас нема - кадровске ресурсе за то, па се озбиљан надзор над применом закона и не врши. Немамо ни изблиза реалну представу о стању у овој области. Чак и они извештаји о примени закона које је Министарство доставило Скупштини означени су као „поверљиви“, иако њихова садржина то ничим не оправдава.

Сви органи власти су били дужни да у року од једне године ускладе своју организацију са одредбама овог закона, а у року од две године да обезбеде да свим запосленим лицима, која морају имати приступ тајним подацима, буду издати потребни сертификати. Рокови су давно истекли, а обавезе нису извршене.

Закон је, уз остало, требало и да нас ослободи великог баласта „тајни“ наслеђеног из прошлости. Руководиоци органа власти били су дужни да у року две године преиспитају ознаке степена тајности над подацима и документима одређеним према ранијим прописима. Рок је истекао, без икаквих резултата. „Наравно“, јер за пропуштање ове обавезе нису предвиђене никакве санкције нити је предвиђено да ће, на пример, по протеку рока наступити декласификација еx леге. Тако наслеђена огромна количина докумената, који још увек непотребно носе формалну ознаку поверљивости, још увек постоји и, штавише, свакодневно се увећава новим „тајнама“ које се у одсуству неопходних, прецизних критеријума лако „креирају“.

У прилог оцени да Закон о тајности података „егзистира“ више као фикција него као реалан елемент правног поретка говори још један феномен. Закон о тајности података предвидео је јединствену номенклатуру класификованих података - интерно, поверљиво, строго поверљиво, државна тајна, дакле, елиминисао је, чак и као појмове, „војну тајну“ и „службену тајну“. Зато је веома индикативно да су многи државни органи, чак и Влада и Народна скупштина у својој легислативној пракси, и то прилично интензивно, наставили са употребом „елиминисаних“ појмова. Много је закона који су усвајани или мењани и допуњавани након ступања на снагу Закона о тајности података, а у којима егзистирају појмови, односно облици класификације које он не познаје.

Могло би се говорити још, али и наведено је, мислим, довољно за закључак да су се стекли сви услови за преиспитивање садржине закона и приступање или његовој битној иновацији или замени потпуно новим законом. На све наведено сам ранијих година упозоравао и Владу и Савет за националну безбедност и у том контексту сматрам добрим најаве да ће Влада, коначно, макар и са великом доцњом приступити изменама овог закона.