Извор: Политика

Аутор: Мирослава Дерикоњић

Притисцима се судије укалупљују, гуши се њихово слободно уверење које је потребно за независно суђење, а усаглашеност судских одлука и подизање њиховог квалитета неће се тако остварити

Подаци о раду судова које је недавно објавио Врховни касациони суд указују да нам је период пре реформе недостижан. Драгана Бољевић, председница Друштва судија Србије, за „Политику” говори о стању у српском правосуђу, притисцима на судије, у којим условима раде запослени...

Врховни касациони суд недавно је објавио резултате рада за прошлу годину. Каквим вам се чине показатељи за 2013. годину у односу на стање пре 2010. године?

У 2009. години владало је неподељено мишљење о неопходности реформе. Накнадна догађања довела су до тога да нам је сада 2009. година недостижна у многим областима. Занимљиво је да је немогуће пронаћи годишње извештаје од пре 2010. године, као да је Србија пре тога била држава без судова. До одређених података долази се из одговора на ЕУ упитник, али чак ни тамо не постоје подаци за 2009. годину, иако је урађен извештај за 11 месеци 2009. године који је сасвим релевантан за поређење с каснијим годинама. Унапред је испланирано да се стање не може поредити, за случај да реформа не успе. Смањујући број судова са 138 на 34 и број судија за преко 800, односно за трећину, као и број предмета (ванпарничних и извршних) за преко милион, ВСС је обећао да ће се предмети решавати брже и више (квалитет судовања му никад није био важан). Поредећи 2013. годину с 2008. годином (без прекршајних предмета), види се да је 2013. у раду било скоро четири милиона предмета, да их је остало нерешених скоро два и по милиона, од којих скоро два милиона извршних. Насупрот томе, 2008. године у раду је било нешто мање од 2.400.000 предмета а на крају је остало нерешених мало мање од 800.000, од чега извршних мање од 400.000.

Да ли је постојећа мрежа судова адекватна броју предмета и оптерећености судија, односно, пружа ли грађанима једнак приступ правди?

Добро је да су овом новом судском мрежом установљена још 32 суда, тако да их има 66, као и 29 судских јединица. Како стижу информације из Србије, то није довољно. О томе говори и стање у београдском правосуђу које је само по себи један велики систем са скоро 70 одсто свих предмета у Србији. Ту и даље постоји велика разлика у оптерећености судија. Рецимо, у парничној материји у Првом основном суду, судија је оптерећен са око 500 предмета (а ускоро ће бити и са преко 600 предмета, плус прилив), са око 315 у Другом и по 390 у Трећем основном суду, при чему и даље не постоји разликовање предмета по сложености. У кривици судија има око 120 предмета у Првом основном суду, односно по око 240 предмета у Другом и Трећем суду. А различита оптерећеност судија значи и различито време у коме ће бити решен судски предмет а грађанин остварити судску заштиту.

Како оцењујете положај запослених у правосуђу? Да ли је он бољи или лошији него раније?

Четвртина, тј. око 3.000 најискуснијих запослених, напустила је правосуђе у два таласа: 2007. и 2009. године, када су били присиљени да пристану на социјални програм. Тренутно има око 900 запослених (скоро 10 одсто) у правосудној администрацији чији је статус несигуран јер раде на одређено време по пет и више година, уз прекиде од по месец и по дана на сваких шест месеци. Од њих се, ипак, очекује да и у време прекида долазе на посао и да тада раде, чак и на суђењима, бесплатно. Када примају плату, раде за 250 евра у динарској противвредности, што је за 40 одсто ниже од просечне плате. Посебан је проблем са скоро 2.000 судијских помоћника, који су у правосудни систем ушли да би постали судије, под једним условима, а сада су новим законским одредбама онемогућени у томе. Уколико не дође до измене закона, бар на начин да се тек после избора судије упућују на почетну судијску обуку, судијски помоћници ће фактички изгубити шансу да икада буду изабрани за судије.

Због притисака на судије, Друштво се обратило Високом савету судства. Зашто?

Заиста је много притисака на судије. Мислим да би свако, да само замисли да је странка, пред судијом на кога се врше притисци, био веома забринут за то каква ће му пресуда бити. Две нове појаве посебно забрињавају. Уз образложење да се мора усагласити судска пракса, што је апсолутно неспоран и заједнички циљ, одељења судске праксе врше притиске на судије да донесу одређену одлуку, уз излагање судија различитим негативним последицама, па чак дисциплинском процесуирању. Тиме се судије укалупљују, гуши се њихово слободно уверење које је потребно за независно суђење, а усаглашеност судских одлука и подизање њиховог квалитета неће се тако остварити. Усаглашавање судске праксе је дуг процес и и постиже се континуираним и квалитетним судовањем. Охрабрујуће је што је Врховни касациони суд недавно донео низ закључака о мерама које ће предузети у вези с тим. Забрињава и изостанак реакције Високог савета судства на бројне притиске на судије, чак и у ситуацији када му се, први пут у историји српског правосуђа, судије обраћају захтевом да их заштити од других судија на руководећим местима, што је иначе и функција ВСС-а. Дакле, дошли смо до степена када судије врше притисак на друге судије, а ВСС не обавља соју уставну функцију. Мада, то и не чуди, јер је у ВСС-у још пет изборних чланова из реда судија, за које су и српске и међународне институције констатовале да су деловале незаконито и нелегитимно и подлегле политичким утицајима. Шести изборни члан, судија Благоје Јакшић, управо онај који је показао лично поштење и интегритет у ревизији реизбора, платио је такав свој став са шест месеци слободе, суспензијом дугом две и по године, при чему је укинута пресуда којом је ослобођен, а предмет додељен не судији који му је претходно судио, већ судији Месаровићу, син жене која је спроводила реформу.

Недавно је министар правде изнео податак да у Србији застарева 700 до 800 предмета годишње, а то је огроман број. Шта нам то говори?

Та изјава не значи ништа без података о броју решених истражних и кривичних предмета. Не рачунајући прекршајне судове, до краја 2013. године у истрази основних и виших судова било је решено 86.205 предмета, а то по судији износи 668 предмета, док је у првостепеној кривици решено 62.480 предмета, све укупно 148. 685. Ако је застарело 800 предмета, то чини 0,5 одсто од укупно решених. По томе се ми не разликујемо много од других држава. Рецимо, према истраживању „Транспаренси интернешенела”, уз све ограде о томе шта се сматра кривичним предметом, и разлике у односу на орган који води истрагу, током 2009. године од кривичних дела тзв. обичних и оних везаних за корупцију застарело је 814 у Словачкој, 1.348 у Белгији, 1.494 у Португалији (за део 2009. године), 2.546 у Мађарској, 153.388 у Италији, што је 10 одсто од укупно решених или 71.078 у Бугарској, што је 24 одсто од укупно решених предмета.

Нема земље на свету у којој не постоји институт застаревања јер је циљ да државни органи реше кривичне предмете у одређеном року, који је прописан законом, а ако тај рок протекне онда се, због интереса правне сигурности, мора констатовати застаревање.
Неспорно је да поједине судије нису довољно обучене како за руковођењу претресом, тако и за тумачење и примену материјалног права, а неспорно је и да су застрашене, да подлежу аутоцензури или политичком утицају и да стога не поступају благовремено у таквим предметима. Али, застаревање мора да се сагледа у склопу свих околности које на њега утичу. Замислите ситуацију каква није постојала пре 2010. године, у којој је судија оптерећен с више стотина па и преко 1.500 истражних или са 500 кривичних предмета. Он те предмете мора да зна у прсте и закаже их бар пет пута годишње, у само 252 радна дана, од којих половину не суди, припремајући предмете, радећи одлуке... Да би редовно заказивао и завршио предмете судија би требало да у дану закаже 10 до 20 предмета, што ни теоријски није могуће. Већ је то довољно да се закључи да нешто није у реду, али претежно не са судијама. Изјаве политичара да су полиција и тужилаштво разрешили кривична дела и да је сад све на судовима, јасне су поруке судијама да осуде оне који су процесуирани. Међутим, поступак није завршен када је неко процесуиран, већ када се пред судом, на основу правно релевантних доказа, без икакве сумње докаже кривица оптуженог. Иначе би систем радио по принципу: Кадија те тужи, кадија ти суди. Често заказује и квалитет рада полиције и тужилаштва јер недостају баш докази којима би се поткрепила оптужба. Да не говорим о томе да се у последње четири године десила катаклизма правне државе са свим дешавањима поводом тога што се два пута променила судска мрежа, а то значи да су сви предмети били запакивани и отпакивани, пребацивани у друге зграде, развођени и завођени по два пута. Закони се мењају брзо, често и неусклађено, па су свакодневне дилеме који закон треба применити, како који закон тумачити... итд. Погледајте само пример Законика о кривичном поступку из 2001. године који је до 2010. године мењан још девет пута; други ЗКП из 2006. године, иако никад није примењиван, мењан је и 2007. године и 2008. године, а важећи ЗКП из 2011. године мењан је и пре него што је почела његова примена, већ у 2011. години, а затим и у 2012. години и два пута у 2013. години. Ни за шта од тога судије нису одговорне, већ држава. Све то чини услове рада судија ванредно тешким.